Хајдуци/33
5.
ОБРАД, пређашњи
МИЛЕТА: Где си ти био, Обраде?
ОБРАД: У боју, харамбаша.
МИЛЕТА: Бој се одавно свршио, а онуде није ни био.
ОБРАД: Умак'о ми беше један Турчин, а ја за њим, те тако заиђем.
МИЛЕТА: Јеси ли долазио отоич пештери?
ОБРАД (замуцкује): Нисам, харамбаша.
МИЛЕТА: Говори, ја све зкам. Јеси ли долазио пештери?
ОБРАД: Нисам.
МИЛЕТА: Куд си одвео девојку?
ОБРАД: Коју девојку?
МИЛЕТА: Проневешћујеш се. Девојку куд си одвео, питам ја тебе.
ОБРАД: Харамбаша, ја је нисам видео.
МИЛЕТА: Ниси?
ОБРАД: Нисам.
МИЛЕТА: Тако ти мајка била жива?
ОБРАД: Ја се не кунем мајком.
МИЛЕТА: Тако ти мајка на пречац цркла, како истину говориш.
ОБРАД: Стани, харамбаша, молим те!
МИЛЕТА: Нећу да станем, него хоћу даље. Јеси ли ти одвео девојку, питам ја тебе као човека.
ОБРАД: Јесам.
МИЛЕТА: Куд си је извео?
ОБРАД: То ти нећу казати.
МИЛЕТА: Хоћеш, вере ми, хоћеш. На чију си је заповест извео?
ОБРАД: На заповест нисам ничију, него на њену молбу; зашто ти јој не даш мира, већ је тераш, да за тебе пође, а она то не може.
МИЛЕТА: Шта си ти њојзи, те се за њу бринеш?
ОБРАД: Ја њојзи нисам ништа, али човек помаже и душманину, кад је у невољи, некмо л' не бих ја једној слабој девојци.
МИЛЕТА: С места да ми је доведеш!
ОБРАД: Опрости, харамбаша, не могу.
МИЛЕТА: Зашто не можеш?
ОБРАД: Девојка ми се замолила, и ја сам је узео на душу; а ти знаш, кад човек кога на душу узме.
МИЛЕТА: Ја хоћу да ми је повратиш.
ОБРАД: Не могу, харамбаша.
МИЛЕТА: Немој „не могу"! Видиш, Обраде, ми смо увек били добри пријатељи, и ја сам те одликовао, што си био харамбаша као и ја. Али ако ти почнеш тако, нећемо дуго.
ОБРАД: Ја верујем, харамбаша, али знаш, кад се човек завери. Лакше је и главу изгубити, него ли душу.
МИЛЕТА: Куд си је део?
ОБРАД: Право да ти кажем, ја сам је отправио, од куда ће лако моћи своме оцу отићи.
МИЛЕТА: То је лаж; ти си је негде сакрио за себе.
ОБРАД: За себе нисам, вере ми!
МИЛЕТА: Јеси, Обраде.
ОБРАД: Нисам, тако ми Бога!
МИЛЕТА (прође неколико као муња): Обраде, сад ти последњи пут говорим: девојку да ми доведеш!
ОБРАД: То не може да буде.
МИЛЕТА: Не може? Ко је старији од нас двојице?
ОБРАД: Ја знам, али то не могу да учиним.
МИЛЕТА: Кад ја заповедам, треба да учиниш.
ОБРАД: Главу ћу изгубити, ал' те послушати нећу.
МИЛЕТА: Ха, кучкино дете! (Опали пиштољем, Обрад падне). Да видимо, ко је старији!
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|