Хајдуци/32
4.
МИЛЕТА, пређашњи
МИЛЕТА: Где је девојка?
ИВАН: Каква девојка? Она наша?
МИЛЕТА: Јесте.
ИВАН: Да не буде и она отишла у бој?
МИЛЕТА: Где је Туркиња? питам ја.
ЖИВОЈИН: Откуд ми можемо знати, кад долазимо сад из боја; а пре ваљда је била ту.
МИЛЕТА: Ко се први вратио кући?
ЈЕЗДИМИР: А ко ће то знати?
МИЛЕТА (гледа): Где је Обрад?
ЈЕЗДИМИР: Нема га овде.
ИВАН: Јамачно је одвео младу невесту.
МИЛЕТА: Шта се то чини овде? Ко је господар питам ја.
ИВАН: Бадава, ко пре девојци, онога је девојка. Бијаше боље уранити.
НЕНАД: Прођи се спрдње, Иване.
ИВАН: Зар је истина спрдња?
МИЛЕТА: Ја хоћу да ми се девојка нађе, разумете ли, јер тешко свима вама!
СРЕЋКО: Харамбаша, ако смо се ми овде састали, да девојке тражимо, можемо се лепо и растати.
ПЕТАР: Као каква је несрећа, ако буде и побегла!
МИЛЕТА: Ти опет почињеш, Петре?
ПЕТАР: Опет, зашто и ја крв проливам, кад је потера ње ради. Изгубисмо Луку, па да се запитамо: зашто? И сами не знамо. Нек' иде без трага и девојка, и кад смо је довели!
СТАНКО: Добро беседиш, Петре. Мани је у ђавола, харамбаша; та не вреди ни она, колико нам је галибе начинила.
МИЛЕТА: Јесмо ли ми њу овамо довели, да имамо какве вајде од ње? Шта ли?
ПЕТАР: То јесте, али кад њен отац тражи да се погађа, ти нећеш.
МИЛЕТА: Зашто ниси ти изиш'о да се погађаш? Умео би бар паметно што свршити. Јунаци, ја нећу више овако. Ако ћемо сви заповедати, а нико да не слуша, није нуждан харамбаша.
ПЕТАР: Ми хоћемо и желимо да нам заповедаш, и ми смо те увек слушали. Само нећемо да невољишемо порад' једне жураве девојке и да крв проливамо за њу. Ја не браним, али ако опет каква потера окупи, нека се бије, ко хоће, ја један нећу.
СТАНКО: Богме и ја нећу. Већа част хајдука. И ја не.
МИЛЕТА (шкрипи зубима): Одлаз'те ми испред очију!
СТАНКО: Како ти је воља.
МИЛЕТА: Одлаз'те, кад вам кажем, јер сад ће бити покора у Гаревици! (Хајдуци се удаље. Хода нагло). Не, томе се мора учинити крај. Или сам ја харамбаша и моја мора да се слуша или ћу скочити у воду да ме свет не пљује. Долази Обрад? Но, пасије дете, добро си угодио!
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|