Хајдуци/35
7.
НЕНАД, пређашњи
НЕНАД: Шта је?
ЖИВОЈИН: Ево Обрад још дише; ходи да му зауставимо крв; можда ћемо га повратити. (Почну га обвијати).
НЕНАД: Обраде, врли младићу, твоје поштено срце заслужило је другојачије неге. Другоме хоћеш да помогнеш, а сам пропадаш.
ОБРАД (поврати се): Зашто ме дирате? Анђелијо слатка мајко моја, нећеш више Обрада видети. Анђелијо, Анђелијо, како сам се теби радовао! (Извади један убрус из недара). Слатке руке, које сте ово везле, нећу вас више пољубити.
ЖИВОЈИН (гледа убрус, Ненаду): То је убрус Милетин.
НЕНАД: Није, Живојине, него је баш његов. Више ми га је пута показивао, да му је то спомен од матере.
ЖИВОЈИН: Чуднога посла! Постојдер мало; сад ћу ја доћи. (Отиде).
ОБРАД: Ненаде, исправи ме мало. (Ненад то учини). Јеси ли је спасао, Ненаде?
НЕНАД: Нисам, ал' немај бриге; што сам рек'о то ће бити.
ОБРАД: Богу, па теби, другом је немам ком препоручити. Поздрави је, брате.
НЕНАД: Како ти је рана?
ОБРАД: Ја ти, брате, преболети нећу. Поздрави ми мајку, кад одеш, и кажи јој јаде моје. Еј! Ја сам друкчије мислио; али Бог не даде.
НЕНАД: Не бој се, Обраде, може дати Бог, те ћеш се предићи.
ОБРАД: Еј, мој брате Ненаде, од мога живота нема више ништа. Шта бих дао, да мајку још једанпут видим и загрлим Зелиду! Поздрави их, брате, нека оне срећне буду!
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|