Hajduci/31
3.
HAJDUCI (stupe)
JEZDIMIR: He, he! Tako se bije.
IVAN: Jes' video, kako plamte puste dimlije, veliš, zapalila se šuma; a oni digli viku: „ala! ala"! — ala im odnela glavu, kao što im je i odnela!
STANKO: Al' ti je junak naš harambaša!
SREĆKO: E, toga ne diraj. Jeste li videli šta bi, kad je poglavica njin zapovedio, da na njega nišane? Razljuti se, brate, kao isti ris, pa ti lati u jednu ruku jedan pištolj, a u drugu drugi, i s njima među Turke. Siplju taneta kao kiša, a on ih mlavi kao repu dok ti ne opazi poglavicu, pa kanda tri zmije iz njega sevnuše; kad zamahnu, kad li ga smaza, ja ne znam, tek na jedanput smotrim poglavarovu glavu na njegovom handžaru. E, sad ti je lako vojevati, pomislim, pa ti i ja navalim.
STANKO: Nije mi žao, braćo, toliko ni Turaka, koliko one lepe svile, gde propade uzalud. Bar bi se pošteno mog'o odenuti.
IVAN: Bre kloni se svile, kukavče! Jesi l' video, kako pršti, kad opališ puškom, veliš, dig'o se ¬dim; a tvoj gunj, ako plane, ne bukti tako kao svila i kadiva.
JEZDIMIR: Tako je bogme; nego mi je žao, junaci, gde poginu Luka.
STANKO: Ee, bogme on oduži u ovoj bitci; i meni ga je žao, a još kad se setim, kako smo slatko vina u društvu pili.
SREĆKO: Braćo, Luku ni malo ne žalite; kako je on poginuo, znam da svaki od nas poginuti želi.
STANKO: Jest, on je junaštva pokazao.
IVAN: Bre nije pokazao, kao što se pokazuje, nego kao prema glavi, mislio je sve učiniti.
JEZDIMIR: To je on mislio, ali čekaj, momče, ramenom se svet ne ispravi.
IVAN: Al' nam je bar osvetlao obraz. Onima, koji su se živi vratili, znam da neće nikada više pasti na um, da idu hajducima u poteru; a to mu je dosta hvale.
STANKO: Al' i jest da su ti ovi Turci gnjili!
IVAN: Znaš, kad potegneš puškom na njega, a on trepće.
JEZDIMIR: Trepće bogme, jer zna šta ga čeka.
STANKO: A hajduk?
JEZDIMIR: E, hajduku je svejedno, ta ga psi, ta vrane jele.
IVAN: A zašto? Jer je đavolu dušu namenio kako se uhvatio u đavolsko kolo. Pucaj ti, koliko ti je drago, on stoji kao proštac; pa ako ga zgodiš, tvoja dika, ako ga promašiš, gledaj kuda ćeš. Ej, (peva).
Turci žive od same kadive,
U hajduka nema ni kožuha,
Veće gunjac i izdrt pokrovac.
Al' se hajduk opet zato hrabri,
Brke suče, malvasiju vuče,
Vino pije, grlo mu se smije,
Pa on čeka četu od Turaka,
Da promeni sa svilom pokrovac,
Da promeni dukate za novac,
Hajdučijo, puna li si blaga!
Al' si samo za prava junaka.
(Dok je Ivan tako pevao, Živojin uzme Stanka pod ruku i po taktu lagano igraju do svršetka).
ŽIVOJIN: Ej, kumašine, živ mi bio! Tamna bi bez tebe bila Garevica.
IVAN: Kako vam se dopada, junaci?
JEZDIMIR: Pevao, pa nikad ne ućutao!
IVAN: I vi mi pomagali, pa boljega života ne zaželili se!
ŽIVOJIN: Amin!
|