Хајдуци/30
2.
НЕНАД, пређашњи
НЕНАД: Ви сте заједно, децо, а мислите ли да ће вас ко видети.
ОБРАД: Зашто, Ненаде?
НЕНАД: Милети је пуштено у уши, да се ви милујете.
ЗЕЛИДА (обори очи).
ОБРАД: Па, и кад би било тако, шта је коме зато?
НЕНАД: Али ти добро знаш, да и Милета њу милује.
ОБРАД: Ако ће.
НЕНАД: Немој тако. Бијасмо се порадовали, да ће девојку отпустити и да ће се једанпут и код нас уталожити ова несрећа; али да си га видео како се био натуштио, кад чу за вашу љубав. Па после овај бој с Турцима — о помирењу ни разговора — није чист посао.
ОБРАД: Па шта мислиш ти?
НЕНАД: Да се прођете састанка и разговора; зашто ако вас овако заједно затече, какав је он, да Бог да, да не буде крви.
ОБРАД: А Зелида?
НЕНАД: Не знам како ће бити.
ЗЕЛИДА: О, Боже, Боже!
ОБРАД: Ти можда још не знаш: иште од ње да се покрсти и да пође за њега.
НЕНАД: Све црње и горе.
ОБРАД: Шта мислиш, ако не одустане од тога?
НЕНАД: Он да одустане! Већ ја видим да ће он свима нама црн комад да метне у торбу. Могли би се лепо вратити кућама и живети као људи — где ћеш ти с лудим човеком? Сад га је напала женидба, к са неприликом!
ОБРАД: Чујеш, Ненаде, ја се не могу одрећи девојке — ево је, где је — макар знао ни два сата не живети. Мила ми је и веру сам јој задао.
НЕНАД: Погинућеш, али не знам хоћеш ли јој помоћи.
ЗЕЛИДА: Зашто, јуначе, и ти не гледаш штогод? Избави ме, па хајде са мном оцу мојему. Нема тога, што ти он не би дао.
НЕНАД: То ја све верујем; али како ћемо те испоручити?
ОБРАД: Знаш ли шта је, Ненаде, да је завучем у онај шупаљ храст, што смо нашли неки дан, кад смо хватали рој, па довече лако је нама измаћи и њу одвести.
НЕНАД: Јест! Али кад је Милета не нађе у пештери, зар се неће сетити, да си је ти склонио?
ОБРАД: Кажи ми, Ненаде, би ли нас издао, ако би харамбаша окупио истраживати?
НЕНАД: Ја? Да Бог сачува!
ОБРАД: Тако ти крста!
НЕНАД: Тако ми крста!
ОБРАД: Ако бих ја случајио погинуо, да л' би се ти примио одвести је оцу њеном?
НЕНАД: Хоћу.
ОБРАД: Тако ти Бога!
НЕНАД: Тако ми Бога и матере Божије!
ОБРАД: Хајде са мном, Зелидо!
ЗЕЛИДА: За Бога, куда?
ОБРАД: Не бој се, ти си избављена.
ЗЕЛИДА: Ја стрепим.
ОБРАД: Само ти се овако може помоћи.
НЕНАД: Не оклевајте, ако мислите што.
ОБРАД: Хајде, Зелидо!
ЗЕЛИДА: Обраде, Обраде, ја се прво на Бога, па на тебе ослањам!
ОБРАД: Буди спокојна, ја те узимам на душу.
НЕНАД: Ударите овом страном, да вас ко не види.
ОБРАД: С Богом, брате, Ненаде! ¬
НЕНАД: Да ти Бог да срећан пут! (Обрад са Зелидом одлази. СалО. Како је човеку мило, кад учини коме добро, или кад види, да други то чини. Није ми ни род, ни помози Бог, нити марим да је милујем као Обрад, па опет, канда сам нешто добио, што се испоручи. Но ено се чују гласови; да их заварам, докле их нису спазили. (Пође).
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|