Hajduci/12
7.
MILETA s hajducima (među kojima je žubor veliki); pređašnji
MILETA (Vitomiru i Andriji): Naša je pobeda!
JEZDIMIR: Šta nam je vajde od pobede, kad su nam najbolji momci pohvatani. Kukavan Ivan! Junaci, možemo li ga pregoreti?
ŽIVOJIN: A kako ga znamo izbaviti iz pasjih ruku?
JEZDIMIR: To Živojin pita, koji je mogao pašinu kćer uhvatiti? Junaci, koji je bio Srećkov drug i Ivanov prijatelj, valja da ih izbavimo. Ko će sa mnom?
HAJDUCI (svi u glas): Ja, ja!
JEZDIMIR: Stan'te, ne treba nam toliko. Ja, Živojin, Luka i Stanko i još dvojica, trojica li, pa je dosta. Harambaša, je l' ti po volji, što smo naumili?
MILETA: Ja se radujem, junaci, da vi jedan za drugim tako ginete. Milo će mi biti, ako našeg Ivana opet među nama vidim.
JEZDIMIR: Već ako ga ne budu ubili, a inače se nećemo povratiti, dokle ih ne izbavimo.
ANDRIJA: Harambaša, a je li lepo, da hajduk ne ubija dušmanina, nego ga propušta da uteče, pa još i druge zadržava da ga ne stignu?
MILETA: Ko je to učinio?
VITOMIR: Ja sam, harambaša.
MILETA: Ti, Vitomire?
VITOMIR: Imao je staru slepu majku.
MILETA (drugima): Šta zaslužuje onaj, koji učini nevere?
JEZDIMIR: Harambaša, da si video malo pre kako je Vitomir plakao za majkom, i samom bi ti se ražalilo.
MILETA: Ja velim, šta zaslužuje onaj, koji učini nevere?
VITOMIR: Kuršum, harambaša.
MILETA: Priznaješ li to, Vitomire?
VITOMIR: Majka vredi više nego jedan kuršum.
MILETA: Ubi ga, Stanko.
JEZDIMIR: Nemoj, harambaša, dobar je momak.
MILETA: Zar ćemo mi tako? Gde je Ivan, gde je Srećko? Črez ovakih hajduk strada. Ubi ga, Stanko!
STANKO: Harambaša, ja ne mogu to učiniti, zašto sam pobratim s njime.
MILETA: U hajduka nema ni brata, ni sestre.
STANKO: Ako toga nema, onda nema ni obraza ni poštenja. A bez poštenja i bez vere šta je hajduk?
MILETA: Hoćemo li tako, junaci?
ANDRIJA: Ja sam ga tužio, harambaša, ali bolje pogubi mene, nego njega. Svi jedemo jedan hlebac i jednu so, i pijemo iz jedne čuture; pa da se mi ubijamo?
SVI: Oprosti, harambaša, oprosti!
VITOMIR: Šta molite, braćo? Ako majku ne mogu da vidim, ne marim za život.
MILETA: Živi, ali majku nećeš videti! (Odlazi, zavesa pada).
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|