Tuđinče (dramolet u jednom činu)/4
IV
BOSA (Posle male stanke, nailazi s Milunom, držeći ga za ruku a U drugoj noseći njegov ranac. Milun je u izanđalom vojničkom odelu, bez puške i opasača a sa medaljom na grudima. Sa njima Mladen i još dva-tri seljaka): Evo ti kuće!
MILUN: (Zastane kod vrata, skidi kapu i krsti se): Hvala ti, Bože, na ovoj milosti!
BOSA: Kad te samo vido’, kad dođe samo! Sedi, sedi! (Ona je stavila njegov ranac kraj klupe).
MILUN: Neka, nisam umoran!
BOSA: Ama sedi da ti ponudim grumen šećera i vodu!
MILUN: E pa hajde, de! (Sedajući na klupu). Od kad se, bolan, nisam u svojoj kući ponudio!
BOSA(Otrči u kuću).
MLADEN: Pa odakle ideš, tako ti Boga?
MILUN: Ne pitaj me, ’ča-Mladene, niti znam kazati. Kao ti iz sela u selo, tako sam ja iz države u državu. Samo da ti kazujem, pa nikad kraja priči, a kamo li što ja to sve preživeh!
JEDAN SELjAK: I drugi su, ali opet ti nekako najviše!
DRUGI SELjAK: Ti si eto poslednji što dođe iz sveta u naše selo.
MILUN: Tako ti je to, Bog nekom ovako a nekom onako! A vratili se svi?
DRUGI SELjAK: Samo Radojica Ilić...
MILUN: Znam, on pogibe.
PRVI SELjAK: Pogibe i čiča-Ivkov Nenad, a Vita Mladenović vrati se bez noge.
DRUGI SELjAK: I Ranko Mladenović...
MILUN: Onaj čiča-Ranko?
DRUGI SELjAK Jes’, on umre, tamo negde u lageru.
MILUN: A onako, kako u selu?
BOSA (Nosi u jednoj ruci čašu a na dlanu druge ruke grumen šećera i nudi).
MILUN (Srčući šećer koji je umočio u vodu): Pa kako, kako ova moja snaša, a...? Je l’ ve slušala, je l’?...
DRUGI SELjAK (Zinuo da nešto kaže): Pa...
MLADEN (Preseče mu reč): Pa eto, vidiš i sam, sačuvala ti kuću, eto...
MILUN: Pa jes’!
MLADEN (Bojeći se da se taj razgovor ne nastavi): Nego, ’ajde ljudi da mi pođemo. Imaćemo mi kad razgovarati, a ostavimo čoveka sa domaćicom. Četiri godine nisu se videli, pa treba da progovore.
PRVI SELjAK: Pravo kažeš!
BOSA (Reda radi): Što?... Ostanite!...
MILUN (Bosi): A i ne ponudi ljude čime!
BOSA: Nemam ništa u kući.
MLADEN: Neka, mi ćemo to drugi put. Samo kad si ti došao, lako ćemo mi to. ’Ajdete, ljudi! Ostani u zdravlje, Milune! (Rukuje se i polazi).
BOSA (Dok se ostali rukuju, ona ispraća Mladena do vrata, poverljivo): Je l’ nije neko od ovih, uz put, onako?...
MLADEN: Nije, nije. Zbogom, Boso!
BOSA: Baš ti hvala ’ča-Mladene!
OSTALI: Ostanite u zdravlje!
BOSA: Hvala vam!
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|