Туђинче (драмолет у једном чину)/4
IV
БОСА (После мале станке, наилази с Милуном, држећи га за руку а У другој носећи његов ранац. Милун је у изанђалом војничком оделу, без пушке и опасача а са медаљом на грудима. Са њима Младен и још два-три сељака): Ево ти куће!
МИЛУН: (Застане код врата, скиди капу и крсти се): Хвала ти, Боже, на овој милости!
БОСА: Кад те само видо’, кад дође само! Седи, седи! (Она је ставила његов ранац крај клупе).
МИЛУН: Нека, нисам уморан!
БОСА: Ама седи да ти понудим грумен шећера и воду!
МИЛУН: Е па хајде, де! (Седајући на клупу). Од кад се, болан, нисам у својој кући понудио!
БОСА(Отрчи у кућу).
МЛАДЕН: Па одакле идеш, тако ти Бога?
МИЛУН: Не питај ме, ’ча-Младене, нити знам казати. Као ти из села у село, тако сам ја из државе у државу. Само да ти казујем, па никад краја причи, а камо ли што ја то све преживех!
ЈЕДАН СЕЉАК: И други су, али опет ти некако највише!
ДРУГИ СЕЉАК: Ти си ето последњи што дође из света у наше село.
МИЛУН: Тако ти је то, Бог неком овако а неком онако! А вратили се сви?
ДРУГИ СЕЉАК: Само Радојица Илић...
МИЛУН: Знам, он погибе.
ПРВИ СЕЉАК: Погибе и чича-Ивков Ненад, а Вита Младеновић врати се без ноге.
ДРУГИ СЕЉАК: И Ранко Младеновић...
МИЛУН: Онај чича-Ранко?
ДРУГИ СЕЉАК Јес’, он умре, тамо негде у лагеру.
МИЛУН: А онако, како у селу?
БОСА (Носи у једној руци чашу а на длану друге руке грумен шећера и нуди).
МИЛУН (Срчући шећер који је умочио у воду): Па како, како ова моја снаша, а...? Је л’ ве слушала, је л’?...
ДРУГИ СЕЉАК (Зинуо да нешто каже): Па...
МЛАДЕН (Пресече му реч): Па ето, видиш и сам, сачувала ти кућу, ето...
МИЛУН: Па јес’!
МЛАДЕН (Бојећи се да се тај разговор не настави): Него, ’ајде људи да ми пођемо. Имаћемо ми кад разговарати, а оставимо човека са домаћицом. Четири године нису се видели, па треба да проговоре.
ПРВИ СЕЉАК: Право кажеш!
БОСА (Реда ради): Што?... Останите!...
МИЛУН (Боси): А и не понуди људе чиме!
БОСА: Немам ништа у кући.
МЛАДЕН: Нека, ми ћемо то други пут. Само кад си ти дошао, лако ћемо ми то. ’Ајдете, људи! Остани у здравље, Милуне! (Рукује се и полази).
БОСА (Док се остали рукују, она испраћа Младена до врата, поверљиво): Је л’ није неко од ових, уз пут, онако?...
МЛАДЕН: Није, није. Збогом, Босо!
БОСА: Баш ти хвала ’ча-Младене!
ОСТАЛИ: Останите у здравље!
БОСА: Хвала вам!
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|