Туђинче (драмолет у једном чину)/5
V
(Поздрављајући се с њима, устао је био те остао на ногама и
као хтео би у кућу).
БОСА (Приметивши то, журно му притрчи): Седи, седи, молим те. Седи још мало!
МИЛУН: Па... рекох...
БОСА: (Чисто га присиљава): Ама седи! Нисам те још ни видела, нисам ти проговорила. Еј, Боже милостиви, само кад дође, само кад дође!
МИЛУН (Седајући понова): Ето, дођох...
БОСА: Хвала Богу!
МИЛУН: Па како прође, Бога ти, за ово време?
БОСА: Ето, како је Бог дао, само кад си ти добро?
МИЛУН: А чудо не сиђе на станицу, ка’ друге?
БОСА (Мало збуњена): Па хтедох... ево видиш и опремила сам се... па онда прође ’ча-Младен, па вели... а где би и кућу оставила саму?
МИЛУН: Ај, кућо моја, од кад те не видо’! (Хтео би опет да пође).
БОСА: Чекај, седи још мало. Жељна сам твога разговора! (Села је крај њега на клупу и обгрлила га).
МИЛУН: И опет ти хвала, Боже! Доживех и ово! Ех, колико пута у невољи рекох: „Дај ми, Боже, само да видим још једанпут кућу... то толико, само да видим!”... Па, ето! Кад Бог хоће, претуриш све преко главе... Све преживиш, само кад Бог хоће...
БОСА: А много си препатио?
МИЛУН: Море ко ће ти то казивати, зар је мало... толики свет обиђосмо, толике невоље преживесмо!
БОСА: Друге добијале погдекад и писмо од својих, а ја никад...
МИЛУН: Писао сам ти једанпут, двапут, али куд ће да стигне писмо отуд, из Африке! Не може жив човек да стигне, те ће писмо! А после већ, кад ме заробише, нисам ни писао.
БОСА: Бар да сам од кога могла што чути.
МИЛУН: Издвоји ме судбина некако од свих, па ме сама баци у свет, те где би ту и могли чути што!
БОСА: Да ниси који пут био рањен? Казивали ми...
МИЛУН: Јесам, оно пре, кад опет избисмо на фронт. Онда су ме и заробили.
БОСА: Јеси л’ тешко био рањен?
МИЛУН: Удари у кост, ал’ не преби, хвала Богу! Тек ме осакати те нисам могао маћи, па ме тако и дочепаше,
БОСА: Они те излечили?
МИЛУН: Они!
БОСА: Па је л’ те после водили у њину земљу?
МИЛУН: Ама дуго је све то, морам ја то све теби на тенане да причам. Него казуј ти мени како је овде било и шта је било? Како си се исхранила?
БОСА: Како сам могла... Како сви, тако и ја!
МИЛУН: Је л’ ти све у реду и на броју у кући?
БОСА: Све... Само крава угинула.
МИЛУН: Е?... Штета!
БОСА: А овцу нам узеше и једно теле...
МИЛУН: Ко?
БОСА: Они — дођоше и потераше...
МИЛУН: Вала, нека им... платили су!... Је л’ ти жива тетка?
БОСА: Жива. Мало час беше овде, хтела да те види.
МИЛУН: А други?
БОСА: Чуо си већ за оне што изгибоше, а многи и помреше. Стана, она што беше за покојним Андрејом Цвејићем, па попова Живана, и Стака Животина. И чекај... је л’ ти рекоше за Саватија?
МИЛУН: Ког Саватија? Је л’ Станића?
БОСА: Јес’!
МИЛУН: Па шта би с њим?
БОСА: Обесише га, ту пред селом.
МИЛУН: Их, грешни Саватије! А зашто?
БОСА: Не знам. Кажу, нашли му неко писмо, шта ли...
МИЛУН: Па то многи одоше, разредило се село.
БОСА: Бо’ме, разредило се!
МИЛУН: А а учини са њивом?
БОСА: Разградила се, опустела. Колико сам могла радила сам, колико да се прихраним, али, где ћу сама...
МИЛУН: Јесу л’ на кућу насртали?
БОСА (Збуни се од тога питања): Јесу... Нису! Ето, све је ту, сачувала сам.
МИЛУН (Диже се): Море, ја развезао разговор пред кућом као да нисам жељан куће своје! (Хоће да уђе).
БОСА (Узнемирено): Немој, немој улазити још, причекај... седи — да разговоримо, нисмо ни разговарали!
МИЛУН: Гле сад! Зар не могу у кући разговарати. (Полази).
БОСА (Престрављено отрчи на кућни праг да му спречи пут): Немој, немој још!
МИЛУН (Изненађено): Зашто море?
БОСА (Преклињући): Да разговоримо прво, да све чујеш, да ти све кажем...
МИЛУН (Гурне је): Море не будали, разговараћемо до века (Оде у кућу)
|