Tuđinče (dramolet u jednom činu)/5
V
(Pozdravljajući se s njima, ustao je bio te ostao na nogama i
kao hteo bi u kuću).
BOSA (Primetivši to, žurno mu pritrči): Sedi, sedi, molim te. Sedi još malo!
MILUN: Pa... rekoh...
BOSA: (Čisto ga prisiljava): Ama sedi! Nisam te još ni videla, nisam ti progovorila. Ej, Bože milostivi, samo kad dođe, samo kad dođe!
MILUN (Sedajući ponova): Eto, dođoh...
BOSA: Hvala Bogu!
MILUN: Pa kako prođe, Boga ti, za ovo vreme?
BOSA: Eto, kako je Bog dao, samo kad si ti dobro?
MILUN: A čudo ne siđe na stanicu, ka’ druge?
BOSA (Malo zbunjena): Pa htedoh... evo vidiš i opremila sam se... pa onda prođe ’ča-Mladen, pa veli... a gde bi i kuću ostavila samu?
MILUN: Aj, kućo moja, od kad te ne vido’! (Hteo bi opet da pođe).
BOSA: Čekaj, sedi još malo. Željna sam tvoga razgovora! (Sela je kraj njega na klupu i obgrlila ga).
MILUN: I opet ti hvala, Bože! Doživeh i ovo! Eh, koliko puta u nevolji rekoh: „Daj mi, Bože, samo da vidim još jedanput kuću... to toliko, samo da vidim!”... Pa, eto! Kad Bog hoće, preturiš sve preko glave... Sve preživiš, samo kad Bog hoće...
BOSA: A mnogo si prepatio?
MILUN: More ko će ti to kazivati, zar je malo... toliki svet obiđosmo, tolike nevolje preživesmo!
BOSA: Druge dobijale pogdekad i pismo od svojih, a ja nikad...
MILUN: Pisao sam ti jedanput, dvaput, ali kud će da stigne pismo otud, iz Afrike! Ne može živ čovek da stigne, te će pismo! A posle već, kad me zarobiše, nisam ni pisao.
BOSA: Bar da sam od koga mogla što čuti.
MILUN: Izdvoji me sudbina nekako od svih, pa me sama baci u svet, te gde bi tu i mogli čuti što!
BOSA: Da nisi koji put bio ranjen? Kazivali mi...
MILUN: Jesam, ono pre, kad opet izbismo na front. Onda su me i zarobili.
BOSA: Jesi l’ teško bio ranjen?
MILUN: Udari u kost, al’ ne prebi, hvala Bogu! Tek me osakati te nisam mogao maći, pa me tako i dočepaše,
BOSA: Oni te izlečili?
MILUN: Oni!
BOSA: Pa je l’ te posle vodili u njinu zemlju?
MILUN: Ama dugo je sve to, moram ja to sve tebi na tenane da pričam. Nego kazuj ti meni kako je ovde bilo i šta je bilo? Kako si se ishranila?
BOSA: Kako sam mogla... Kako svi, tako i ja!
MILUN: Je l’ ti sve u redu i na broju u kući?
BOSA: Sve... Samo krava uginula.
MILUN: E?... Šteta!
BOSA: A ovcu nam uzeše i jedno tele...
MILUN: Ko?
BOSA: Oni — dođoše i poteraše...
MILUN: Vala, neka im... platili su!... Je l’ ti živa tetka?
BOSA: Živa. Malo čas beše ovde, htela da te vidi.
MILUN: A drugi?
BOSA: Čuo si već za one što izgiboše, a mnogi i pomreše. Stana, ona što beše za pokojnim Andrejom Cvejićem, pa popova Živana, i Staka Životina. I čekaj... je l’ ti rekoše za Savatija?
MILUN: Kog Savatija? Je l’ Stanića?
BOSA: Jes’!
MILUN: Pa šta bi s njim?
BOSA: Obesiše ga, tu pred selom.
MILUN: Ih, grešni Savatije! A zašto?
BOSA: Ne znam. Kažu, našli mu neko pismo, šta li...
MILUN: Pa to mnogi odoše, razredilo se selo.
BOSA: Bo’me, razredilo se!
MILUN: A a učini sa njivom?
BOSA: Razgradila se, opustela. Koliko sam mogla radila sam, koliko da se prihranim, ali, gde ću sama...
MILUN: Jesu l’ na kuću nasrtali?
BOSA (Zbuni se od toga pitanja): Jesu... Nisu! Eto, sve je tu, sačuvala sam.
MILUN (Diže se): More, ja razvezao razgovor pred kućom kao da nisam željan kuće svoje! (Hoće da uđe).
BOSA (Uznemireno): Nemoj, nemoj ulaziti još, pričekaj... sedi — da razgovorimo, nismo ni razgovarali!
MILUN: Gle sad! Zar ne mogu u kući razgovarati. (Polazi).
BOSA (Prestravljeno otrči na kućni prag da mu spreči put): Nemoj, nemoj još!
MILUN (Iznenađeno): Zašto more?
BOSA (Preklinjući): Da razgovorimo prvo, da sve čuješ, da ti sve kažem...
MILUN (Gurne je): More ne budali, razgovaraćemo do veka (Ode u kuću)
|