Smrt Stefana Dečanskog/37
10.
VOJNICI (noseći telo Dečanskog tiho stupe), pređašnji
MARIJA: Šta je ovo? Kakva užasna slutnja!
DUŠAN (pristupi i digne pokrov): Nebo, moj otac! Svirepi Svetkoviću, Ranko, Ranko! (Padne na telo).
MARIJA: Bože! Ovo je plod moga dela, (Pristupi mrtvacu, no brzo odvrati oči od njega). Ne, ja sam nedostojna da u njegovo pravedno lice pogledam. (Klekne pored Dušana). Dušane, Dušane, imaš li mača, sudiju zločincima? Našto i meni život, da me na delo moje svaki dan opominje. Dušane, Dušane!
DUŠAN (digne glavu i baci na nju pogled očajanija, potom ustane, trgne mač i dugo gledeći je baci ga najposle od sebe). Ne, neće Dušan i materoubicom postati. Živi, i u mukama očekuj većega sudiju.
|