Смрт Стефана Дечанског/37
10.
ВОЈНИЦИ (носећи тело Дечанског тихо ступе), пређашњи
МАРИЈА: Шта је ово? Каква ужасна слутња!
ДУШАН (приступи и дигне покров): Небо, мој отац! Свирепи Светковићу, Ранко, Ранко! (Падне на тело).
МАРИЈА: Боже! Ово је плод мога дела, (Приступи мртвацу, но брзо одврати очи од њега). Не, ја сам недостојна да у његово праведно лице погледам. (Клекне поред Душана). Душане, Душане, имаш ли мача, судију злочинцима? Нашто и мени живот, да ме на дело моје сваки дан опомиње. Душане, Душане!
ДУШАН (дигне главу и баци на њу поглед очајанија, потом устане, тргне мач и дуго гледећи је баци га најпосле од себе). Не, неће Душан и матероубицом постати. Живи, и у мукама очекуј већега судију.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|