◄   XVI XXIII XVIII   ►


XVII
          Trećega dana Uskrsa članovi Učiteljskog Udruženja behu pozvani na sreski zbor. Gojko i Ljubica se premišljahu da li da idu i oni na zbor. Oni su ispitani još velike nedelje, proveli su ceo dan kod Akse, koji je obećao dati im sinčića u deverstvo, a sam se primio da bude starojko. Velji se već znalo kumstvo i bez dogovora. Ali se nešto obe učiteljke u početku opirahu, dok njihovi muževi ne izjaviše, da će se to sve svršiti mirno, tiho, bez svatova, osim časnika. I dan venčanja je određen — četvrtak po Tominoj nedelji, samo neka sve prođe u tišini...
          Gojku bi milije bilo da Ljubica ne ide; zna on da će tamo biti dosta učiteljica, kojima bi po volji bilo uvrediti Ljubicu, ali on ne sme da joj kaže ništa. Kad ga ona zapita za savet, on se unezveri, stade vrdati očima i okretati lice od nje.
          — Kako hoćeš... kako god ti hoćeš. Ako ti rekneš, neću ni ja ići... Kako god ti kažeš !...
          — Ama ne pitam te ja za odobrenje da idem, nego za mišljenje, reče ona, smešeći se. Kako će to izgledati?... Da li ima smisla ?... Kako će tamo biti ?...
          — Hm... promrmlja Gojko, zverajući očima. Ja ne znam... Boga mi, ne znam... Niti je smeo reći joj da ne ide: bojao se uvrediće je tim; niti bi mu milo bilo da pođe i ona. Muka!...
          Ona je pročitala njegove misli, pa se još sama dvoumljaše. Najzad pobedi žensko uporstvo, ona planu i stade kao da će izazvati koga na dvoboj, pa odlučno izjavi da će i ona ići.
          Kad bi vreme polasku, Ljubica dođe, obučena i nakićena svima svojim dragocenim adiđarima. Gojko se prenerazi od čuda, ali je sad morao biti odlučan, pa joj napomenu da će imati velikih neprijatnosti zbog tih ukrasa, i zamoli je da to sve skine i ostavi kod njega.
          — Ne znaš kakva je ona njegova žena!... nastavi on zbunjeno, da bi sebe opravdao. — Rastrubila je po celom srezu i svima pokazuje nekakvu grivnu, šta li... što je otela onda... A naše učiteljice su veoma zla jezika... jedva čekaju da čuju što za drugoga...
          Ljubica preblede i gotovo se uplaši. Htede se vratiti, ali je nekakav urođeni inat teraše napred, i ona odjednom poskida sav nakit i dade ga Gojku da ostavi, samo joj na grudima ostade skupoceni broš.
          — Skini i to, molim te... bolje će biti, reče Gojko, sakrivajući one stvari u svoj zimski kaput.
          — Neka... odgovori ona, crveneći još jače i gledajući prkosno. Ako će me ko vređati — biće i bez toga... Hajdemo.
          I oni odoše železničkoj stanici, gde je bio određen zbor u mesnoj školi. Još iz dvorišta opaziše da je došlo dosta članova: iz škole se čula takva vreva, kao da je tamo nekoliko stotina žena, jer su se čuli većinom ženski glasovi. Ljubica pretrnu i zastade... Gojko beše već pozeleneo od straha.
          — Baš smo pogrešili!... prošapta Ljubica strašljivo, obrćući glavu izlasku.
          — Pa... da se vratimo! odgovori Gojko neodlučno, uviđajući i sam da je to nemogućno.
          — Videli su nas... ne ide... Ah, šta tu !... planu ona odjednom, pa se odlučno krenu. — Hajdemo!
          Gojko pođe za njom, udešavajući još unapred šta će raditi sa očima i rukama. Već sa očima je lakše... kriće ih, ali ruke... baš ne zna šta će sa njima. Gle, i noge mu klecaju! To je već obična stvar kod njega, kad ulazi u nepoznato društvo... A ona, gle, korača odvažno, podignute glave I na licu joj igra rumenilo, kao da nekoga izaziva na boj, kao jutros u selu... On ne vidi, ali oseća da je tako. Kad oni stupiše na vrata, u školi nastade tajac... Sve se oči obrtoše k njima...
          Ljubica dođe do vrata, pa kad vide tolike oči upravljene na sebe, zastade, zbunjena i preplašena; pa kao da se premišlja kuda će sad...
          Iz društva se izdvoji jedan mladić, veoma lep i otresit, kao što ona pri svojoj zabuni opazi, i predstavi joj se učtivo.
          — Laza Petrović, ovdašnji učitelj.
          Ona promuca nešto u odgovor, rukova se sa njim mehanički, ne misleći i korači napred... Iziđe pred nju sredovečan čovek, šiljate brade, suha lica i opale kose, kao da je skoro ležao vrućicu.
          — Pre... predsednik pododbora... Dragoljub Ilić... izgovori on oštro, zamuckujući na prvoj reči.
          I Gojko priđe k Dragoljubu, rukova se sa njim, pa mu objasni dolazak Ljubičin:
          — Gospođica nije imala kome dosad da se obrati radi upisa, a sad je rada da plati sav ulog od početka godine.
          Ljubica stajaše uz njih, pogledajući u stranu, i opet joj ne izmakoše oku prezrivi pogledi, koje joj upućivahu drugarice njene, ostale učiteljice. Opazi ona i nekoliko poznatih joj devojačkih lica; to su joj drugarice, starije godinu dana. I one obrtahu od nje glavu prezrivo, kupeći usne i prečajući očima... Predsednik odvede Ljubicu u jedan kraj, k stolu, da svrši upis i naplatu uloga, a Gojko ugleda Velju u prvom redu, pa mu se odmah uputi. Sa Veljom stajahu nekoliko mlađih učitelja i dve devojke.
          — A, evo nam mladoženje, prekide Velja živahan razgovor, i rukova se s Gojkom. — Šta sanjaš ovih dana, golubane ?...
          Gojko, onako zbunjen, još više se ušeprtlja od ovoga uzvika, pa stade samo zverati po licima, koja ga s čuđenjem gledahu. Jedan od onih učitelja, Gojko ga zna, viđao ga je na blagajni, metnu mu prijateljski ruku na rame, pa odgovori:
          — Recite mu : sanjam ono što si i ti sanjao pred svadbu svoju.
          — E, ja nisam ništa sanjao, reče Velja. Bile su kratke letnje noći.
          Učiteljice posmatrahu Gojka ironično, ne skrivajući podsmeha. A on stoji tako spleten, zbunjen, oborene glave, ne znajući ni šta da radi ni kud da se dene, samo obrće očima desno i levo, skrećući pogled češće na onu stranu, gde stajaše Ljubica.
          Velji kao da beše malo nezgodno njihovo prisustvo, on se opet okrete učiteljicama i stade ih nešto zadirkivati. Gojko to opazi, pa čim vide da je Ljubica svršila posao, priđe joj i odvede je na dno sobe u poslednji red klupa.
          — Tamo je, čini mi se, Velja ? zapita ona, brišući lice i posmatrajući izmenjeno Gojkovo lice.
          — Jeste, odgovori on namršteno, gledajući u stranu.
          Napred nastade pokret, gosti posedaše u klupe, a predsednik ode za sto i otvori skup. Ljubica posmatraše samo učiteljice, i odmah opazi, da se nijedna ne interesuje onim što se radi na zboru. Najpre se posvršavaše neke družinske stvari, pa posle jedan učitelj poče držati predavanje. Govorio je i lepo i stručno i zanimljivo, ali učiteljice često nabirahu ustanca, propraćajući po neke izraze šaljivim napomenama.
          — E brate, baš to nismo znali, reći će jedna poluglasno, nego smo došli da čujemo od gospodina Ljube!...
          — Bar da je neženjen, pa da mu priliči! odgovori joj drugarica, okrećući se bokom prema govorniku.
          Posle se razvi živa debata o govoru, jer je tema stajala u vezi sa najbitnijim pitanjima iz školskoga rada. Velika većina učitelja uze učešće u debati, dok učiteljice ne skrivahu svoje nestrpljenje vrteći se na mestu i bacajući neumesne dosetke na račun koga govornika.
          U toku razgovora Velja izazva Gojka u stranu.
          — Posle ovoga rada biće zajednički ručak, ali vi nemojte ostati... imaćete nezgoda... reče on, otežući i krijući oči.
          — Znam, odgovori Gojko. Ali ako se ona uzinati, ne mogu joj ništa. Jutros sam je molio da ne idemo... neće da čuje... A sad vidim da se kaje.
          — Ej, moj grešniče!... odgovori mu Velja, i ode napred.
          Čim se svrši zbor, Gojko i Ljubica iziđoše, gotovo neopaženi, pa kao da ih ko goni, potegoše brzim koracima natrag u svoje selo...
          »Eto, i to sam videla! ... Vuče me neka nevolja napred, a osećam da ne treba ići. Svejedno, sad bar znam da sam... da sam... i odjednom joj zaigra obla okruglasta bradica, a oči se ovlažiše suzama, — da sam izbačena iz svoga društva!... I oni me svi gledaju sa preziranjem! Na učiteljice već i ne gledam, ali oni!... Po neki i ne skriva šta misli, jasno mu se čita na licu. Pa nas čak i Velja izbegava!... Nije se ni rukovao sa mnom... kao da ću ga svojom rukom okužiti!... Kad ko ovako javno propadne, svi ga preziru, izbegavaju... A po neke... eno baš ona Danica, održava veze sa nekoliko učitelja, i svi je znaju. I Vela ne odmiče od nje, i predsednik stajaše sa njom kad uđosmo... svi je uvažavaju!... Zašto, zašto ?... Jer se ona krije i slobodno gleda svakome u oči, ne buni se kao ja, kad ulazi u društvo. O, ala je to društvo nepravedno!... Pa da li će me doveka prezirati, čak i onda, ako ja postanem uzorita žena i učiteljica ?!... Hoće, hoće... znam... društvo ne prašta lako nepažnju prema sebi. O, teško meni!... Odbačena!... prezrena!... zarobljena sa ovim jadnikom!«... I ona pogleda na Gojka, koji koračaše pored nje, sumorna i brižna lica, mašući po neki put rukom, kao da se brani od koga, i mršteći se.

Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Svetolik Ranković, umro 1899, pre 125 godina.