Сеоска учитељица/XVI
XVI
У орловичкој школи све се вратило на стари поредак, ради се озбиљно, мирно, марљиво... наставници се журе да наврстају оно, што је у току зимушњих непогода пропуштено. О малом испиту дођоше им Веља и Аксо. После дужега пропитивања нађоше, да је Љубица врло мало прешла, али су јој деца добро усвојила оно што им је казивано. Код Гојка беше шаренила: неки му предмет обрађен добро и прешао га таман колико је требало. Такав му је српски језик у свима разредима. А неки предмет, као рачун, обрађен је слабо, а неки није још ни дирнут.
— Погрешили сте много... опростите на замерци... рече му Аксо својим тихим, учтивим и мелодичним гласом, трљајући лагано руке једну о другу. — Много сте погрешили, понови он, што сте веронауку оставили за мај. Боље је, знате, било свршити те лаке ствари зимус... Ја то радим после подне, кад се не види ништа писати ни друго што радити, а ја онда, знате, ударим у приче... Хе-хе... не знате како се то згодно усвоји у зимском полумраку... деца не дишу, слушајући... да, да!... А мај, знате, треба оставити на понављање и утврђивање тежих ствари, које се лако забораве, нарочито рачуна... Овако док ви радите веронауку, познавање природе, певање... у мају, за то време деца заборављају теже ствари.
— Истина јест, прихвати Веља живо. И ја тако радим и многи, управо огромна већина. Па још кад дознамо раније ко је ревизор, оставимо цео предмет недирнут... Ови природњаци из гимназија не маре за веронауку, а филолози се мрште на разговоре о сумпору, крави, коњу... Тек за нас згода!
— Е, а кад дознате да иде који од педагога, што цеди из сваког предмета?
— Онда... е онда беремо кожу на шиљак!... узвикну Веља, смејући се.
Љубица слуша, гутајући сваку реч. Нарочито јој мило што се Веља одобровољио, јер за дуго време није јој се хтео никако јављати. И то је, без сумње, Гојкова заслуга. Па због Гојка је дошао и учитељ Аксо... »То је паметан учитељ, мишљаше Љубица, видиш како он то о свему зрело мисли«...
И ови измирени другови, видевши колико су заостали, прегоше на посао из све снаге. Радило се марљиво и журно пуна два месеца, док се већ не приближише ускршњи празници. Дотле су урадили врло, врло много, прешли су све важније радове, кад опет нестаде мира у срцима њиховим и настадоше друкчији дани.
Гојко опази да се у последње време Љубица одједаред измени: постаде необично преплашена, са ломљена некаквим црним, изненадним злом, убијена!... У школу долази плачна; кад пусти децу кући, она остане сама и плаче на свом сточићу по читав час, или хода немирно по школи, кршећи руке и уздишући тешко. Некакво велико зло спустило се на њену главу, и она тако очајно изгледа, као да не предвиђа никаква изласка из овога целог стања.
Са Гојком је, нарочито у последње време, ступила у тако пријатељство и поверљивост, да овај сад стаде премишљати: како би било да је питам за узрок ове промене, па ако је штогод онако... да јој ми можемо помоћи, онда да скочимо... Једаред, кад пусти децу кући и стаде тако у највећем очајању по школи корачати и кршити руке, Гојко се осмели, те уђе к њој у школу. Она застаде, загледа се у њега, и као да јој одједном сину нова мисао у глави... промени јој се лице, постаде светлије...
— Седите, рече она Гојку, махнувши му руком, па се обрте и стаде лагано ходати по школи, расветљујући неку нову и важну мисао. Прође пола часа. Гојку се досади седети, а све више га обузимаше жалост, гледајући ову јадницу како се мучи. Увиђа да треба проговорити, али ко може сад реч прозборити, ко је може прекинути у мислима и тргнути из заноса !
Баш не може да нађе ниједну мисао да почне разговор. Не, не... најбоље је да она опет остане сама... И Гојко се већ наже оној страни до врата, па чим она у ходању обрте леђа, он скочи, па на прстима изиђе из собе... Нема, дакле, ништа од разговора.
Два дана по том дође јој мати. Стојан извести Гојка да је сад тамо у кући још већа ужурбаност : баба Смиљка непрестано иде некуд по селима; оде, врати се, пробави неколико часова код Љубице, па је опет нестане. Кад излази из куће, веома је забринута, управо преплашена, као и Љубица. Неко их је зло снашло, али се нико не досети правом јаду.
Одједном се код Љубице појави нека одлучност на лицу ; мати јој одлази и долази забринута, али се Љубица зауставила на једној мисли, па само њом живи, само јој је она у глави... Опет се појави онај грозничави сјај у очима, ватра је обузимаше све више, и она се опет приближаваше стању, које личи на врућицу... Поглед јој нејасан, усне осушене, запечене од ватре, а понекад искривљене у страну од тешких, мучних мисли... А она само мисли и мисли...
Гојко се већ престао чудити. Гледа је само, па и он почне уздисати и навуче му се жалост на срце, а у душу уђе тешко нерасположење. Ни сам не зна, да ли осећа према њој још што осим жалости. Срце му једнако некако пусто, али му се чини да ништа не жели, не осећа... О озбиљнијем чему према Љубици престао је и да мисли... Нека се само овако продужи једнако... нек се ништа не мења, само нека се врати потпун мир, па ништа друго не жели... Али докле ће се тако ? Не може се то продужити вечито; неко ће од њих бити премештен. Он сам то увиђа и обузме га велики бол у срцу, кад помисли на такав растанак...
... Синуло пролеће. Густа зелена трава покрила је воћњаке, па је милина зауставити око на том зеленилу. Шљиве цветале, па се цело село заогрнуло некаквом свечаном, белом одећом, а мирис од ње пружа се далеко унаоколо. Понегде је ова чиста, бела одећа прошарана црвенкастим јабуковим или крушковим цветом, те се боје лепо преливају, од чисто беле у црвенкасту, па опет у белу као снег... И над том белом, миришљавом завесом трепере светли сунчеви зраци и виси осветљен свод чистога небесног плаветнила...
Идући у школу изјутра, Љубица застаде између два воћњака, да се надише овога мирисног, чистог ваздуха. Одједном, из другога, тесног сокака испаде пред њу Гојко, па како је угледа, поцрвене и хтеде да прође. Она се насмеши неким болним осмехом, па му довикну:
— Станите, куд бежите!... Зар сам вам још непрестано тако страшна и одвратна, те ме вечито избегавате ?
Гојко се унезвери, рашири очи, као кад нас ко увреди незгодном претпоставком, па јој живо одговори:
— Како... шта говорите!... Зар ја?... Овај, ја сам баш хтео сам да вам... да вас... Напротив!...
— Шта напротив ? запита она, смешећи се весело и гледајући га лукаво, ђаволасто.
— Не бежим... нисте ми... противни.
— Него напротив ?... опет она удари у смех.
Гојко се баш збуни. Шта сад да јој каже ?... Доиста му није ни противна ни одвратна, али не зна ипак како да назове своје осећање према њој. Љубица га опет изведе из забуне, обори главу, па немоћним, жалосним гласом проговори:
— А ја сам мислила да не можете да ме гледате од мржње, јер сам вас доиста тешко увредила... Али рекла сам вам већ: ја за она два месеца нисам ништа знала за себе... то беше неко други у мени, а ја сам за то време спавала, нисам живела... Опростите, заборавите све што је било... и њој потекоше из очију крупне сузе.
— Ама шта ви !... Не допуштам... мисао такву не допуштам !... Знате ли ви... знате ли... о, па ви не знате, ви не видите!... узвикну он усред два окићена воћњака, опијен мирисом цвећа, присуством и сузама ове девојке, кршећи руке од муке што не уме или не сме јасније да се изрази.
Она га гледаше кроза сузе са отвореним устима, очекујући да слети с његових усана кобна реч, али он, осим нејасних узвика, не умеде ништа рећи. Беху обоје веома узбуђени, она дисаше брзо, плаховито, грцаше од некаквог необична и јака узбуђења, а он, блед од потреса, дрхташе целим телом, осећајући да ће сад да се сврши нешто страшно и необично важно, да се приближује остварене његових најтајнијих и најскривенијих жеља, које је скривао и од себе сама, гонио их далеко, далеко... само да не мисли о њима, да не страда...
— Ах, ја сам несрећна!... Никога... нигде никога на свету немам, ни друга ни пријатеља, о...
— Не, не... молим вас!... А ја?.. Истина нисам ’нако... као што бисте ви желели, али опет, кад год устребам... ја сам ваш... Јест, ваш... ваш!... И Гојко одједном, не поимајући шта ради, дохвати нену меку врелу руку и повуче је за собом, идући и гледајући сумануто.
— Хајдемо... хајдемо у нашу школу... Тамо ћу све казати...
Она пође за њим без устезања, не покушавајући да ослободи своју руку, коју је Гојко стегао као клештима, па вуче и јури напред. Она опажа само како јој пролећу испред очију расцветале воћке, накривљено прошће, сухе гране на понеким шљивама, и иде, корача брзо и узбуђено, не мислећи ни о чем...
Гојко је уведе у своју собу, намести је да седне на столицу, па уздахну као од велика умора и превуче шаку преко ознојенога чела.
— Ви... ви... ви кажете тамо, да... да ја... поче он замуцкивати, задуван и узнемирен. А не знате... ви не видите шта је у мени... И сам нисам знао... Сад видим... Јест, овај...
— О, пријатељу мој... и друже!... она му сама пружи руку, коју он плаховито стегну, подржа је, па насе саже и пољуби је. Она као да то не осећаше, него настави очајним гласом:
— Не знате ви ко је пред вама. А кад бисте знали каква сам ја тешка грешница, не бисте ме ни погледали. О, тешко мени!... и она покри лице врелим рукама и горко зајеца...
— Знам... знам... све знам !... Видео сам!... узвикну Гојко таквим вриском, као да неко одсеца парчета жива меса са њега. Овај тешки бол изазвало је сећање на онај тренутак, кад се попео и надвирио се на прозор...
— Видели сте... јецаше она, не дижући главе. Али сад... сад не видите шта се збива, јер иначе ме не бисте ни погледали. О, ала ме је Бог тешко казнио!... јекну она очајно и подиже главу.
— Знам да вас неко тешко зло мори, рече Гојко, прибравши се мало. — Али ма шта било, знајте да не одступам од своје речи. До вас све стоји... реците ми, поверите се другу...
Она се диже са столице, раширених очију и бледа лица... Нека паклена одлучност севаше у тим широко отвореним, великим, црним очима и она се упи, загледа се у Гојка, примаче му се још ближе, врло близу, тако да осети његово дисање.... Он само гледаше, зачуђен, шта се то догађа и очекиваше нешто страшно... Она се приближи још више, погледа га и прошапта му неколико речи... па се одмаче и стаде га посматрати...
Као ножем прободен, Гојко одједном пребледе, искривише му се вилице од страшна бола, а очи се широко, зачуђено отворише. Као кад неко добије тешку рану изненада, о чем дотле никад није ни сањао, па се само чуди у прво време: Што је ово овде крваво? Откуд?... Зашто то!... Од чега?... И Гојко, изненађен, само се питаше: Откуд то?... Како може бити!... Зашто?... Од чега?...
Љубица гледаше, пренеражена. Није никад по мислила, да ће то такав утисак учинити. Мислила је : то је зло само за њу, а другима није ништа... Други се само гнушају... Али оволики бол... то је страшно!
— Кажем ја, јекну она загушеним гласом, полушапатом. — Нико не може грешници опростити, сваки је мора отурити !...
— Не, није то... оставите ! ... узвикну Гојко, трљајући руком бледо чело. — Ваша су страдања неизмерна... ви се то откупљујете... Вечна правда!... Али сад... тако изненада!... Чекајте мало да дођем к себи... да оставимо разговор за сутра. Али вам опет кажем: ја остајем на речи. Хајдемо... хајде да се приберемо, да радимо...
Она скочи, узе његову руку и стеже је, гледа јући га право у очи, из којих севаше нека дивља одлучност. Као да га нешто вуче натраг, притеже га снажно и не дâ му пасти у зло, али се он отима од тога невидљивог саветника, хоће напред и све напред, и ако у дубини душе осећа неко хладно вејање, неку злу и кобну слутњу, неку зебњу од тих непознатих, црним застором покривених дана, који јаком наступају... Она се стресе, читајући у његовим очима и дивљу одлучност и ту кобну слутњу...
— Не, не... оставите ме... заборавите сасвим!.. Ви сте сувише добри, ваше је срце меко, али вам ја ништа друго не могу дати, осим зла и страдања. Тако сам несрећна рођена!... Бог ме је проклео још на самом рођењу!...
— Оставити!... Никад!... Зар ја нисам много страдао ?... Зар су оно мале муке биле!... Па опет, видите ли... сад ми је мило и то страдање н све... Тиме сам вас откупио, то је моја плата за вас, ја у то тврдо верујем.
— Не верујте !... Ви сте страдали због доброга срца свога...
— Чекајте!... прекиде је Гојко одједном. Хоћу да вам испричам, баш ћу вама да испричам, а никад живом човеку нисам то поверио. Он се осврте, гледајући где би сео, па се наслони на крај кревета, ту уза саму Љубицу, и подигнувши поцрвенело лице од узбуђења, стаде живо говорити:
— Ви не знате, а то је мени још из детињства... запазио сам добро, стотину пута се потврдило, и сад верујем, тврдо верујем!... Пазите само... У основној школи, пред испит, само сам сањао о књизи... Мислио сам да нема веће среће на свету, но добити књигу. Кад на два дана пред испит потегнем те разбијем скупоцену лампу газдину... Бој и грдње што сам извукао, то је ништа... али што сам страдао !... И после два дана дођох, весео, са испита, носећи књигу у руци... У четвртом разреду, кад га већ сврших, умре ми брат, па умре и отац, али ја положих испит, и ступих у гимназију!...
Он застаде, трљајући руком чело, као да се одмара од великога напора мисли. А она га гледа... гледа и чуди се тој изненадној живости његовој, тим чудним причама...
— Пазите само, наставља он, гледајући је живо, севајући ватреним очима и говорећи брзо, узбуђено: у другој гимназији разболи ми се газда. Знао сам, ако умре да немам куд... други ме нико не би тако милостиво примио... пропао бих... На мене скочише у школи два најодраслија ђака... због неке увреде... Истукоше ме пред друговима, осрамотише... Директор наиђе и оштро ме казни за неред. О, како сам тада страдао!... Да знате како су тешка дечја страдања, нарочито јадне, сиромашне, деце, која су без заштите!... Али мој добротвор оздрави!... Видите, и њега сам откупио својим страдањем!... Пред моје ступање у Учитељску Школу, умре ми мати... откупи ме јадница, те одмах будем примљен у школу, и добијем благодејање. Шта велите сад?!... У другој години затекоше нас професори у кафани за картама, хтедоше нас отпустити, али се смиловаше и казнише нас мањом, али оштром казном... И за то страдање добио сам одмах две кондиције и... и... тамо још нешто... Гојко запе у говору и поцрвене, а Љубица се болно осмехну... Све друго сад да прескочим, па последње из школе... Чујте само! Пред учитељски испит добих већу суму новаца... оставио ми по смрти мој добротвор...
Обукох се, оденух се, стекох многа познанства, која су ми ласкала, стадох се проводити весело... И чим ступих на испит, знао сам да ћу пропасти, јер није било страдања, нисам нимало страдао... И пропао сам. Па ево и сад, после оволикога страдања... гле сад, шта је преда мном! Кажем вам... уверио сам се! А ви опет.
Љубица га гледаше са неким одушевљењем, пријатељски, весело... И кад он доврши свој дуги монолог и стаде брисати руком лице, она му опет узе једну руку и стеже је силно.
— Јест, и мени је понекад тако бивало: после каквог једа и мука, наступи изненада нешто пријатно, рече она, гледајући замишљено.
— О, па ја нисам ни стоти део испричао. То је код мене непрестано... и у ситницама тако мора бити... Ако сам сад што нерасположен, знам да ћу се до мрака чему било обрадовати. Ето, видите... сад знате и ви зашто сам зимус страдао. Тако је морало бити !... Иначе... иначе не би било свега овога...
— А зар вам је ово каква срећа, што сад овако са мном разговарате!... Нисте ли пре неколико минута били као убијени. Зар и то није страдање !...
Гојко се трже; поче опет да му наилази облачак на чело, али се он прену и стаде се отимати од тога новога расположења.
— Страдање... разуме се. Па баш то и јесте оно што вам кажем... За велику добит мора се много страдати... много, много!
— То сам ја велика добит, је ли? запита она, гледајући га тужно и иронично.
— О, па зар има веће среће !... Ја сам најсрећнији данас!...
Она се диже и пође к вратима. Он гледа за њом, изненађен.
— Добро сте мало пре казали: да оставимо разговор за сутра, да се мало приберемо... Хајдемо на рад; деца нас одавно чекају, рече она, па отвори врата и изиђе. Гојко се пожури за њом, вичући:
— Само немојте да се промените до сутра... Ја сам казао... нек се сматра то као свршено...
Стојан изиђе иза оџака, где се беше прикрио, па се стаде окретати по кујни и крстити.
— О, ’натема је !.. о часни је !... Како га обанђија онако!... Иде, братићу, за њом ка слеп... Хм... истина за мене то није рђаво: саставићемо обадве плате, и њену и његову, па ће и за мене боље бити. Боље је мусти две овчице но једну... Тако је то, братићу мој !... Али опет, опет... Часни је не убио!...
Освану дан туробан, ветровит. Љубица није могла готово нимало спавати, а Гојко није ни тренуо. Обоје су претурали по глави најразноврсније мисли, само је Љубица јасно увиђала да нема никаква друга изласка из тешке неприлике, да јој је Гојко једино уздање...
А он је мислио много и дуго, претурао се по кревету целе ноћи, устајао и ходао по соби читаве часове, па опет легао и мислио... И ништа ново није смислио, осећао је оно исто што и јуче: она му беше милија од свега на свету, милија и дража... овако осрамоћена, убијена... Само га једна мисао вазда жигне, као ножем, у срце и наведе му неку зебњу и страх на душу; али он одгони од себе све те мисли само једном, фаталном речју, којом се сви слаби карактери служе.
— Лако ћемо... има времена за то... Па најпосле што ?... Нека!... То ће нас зближити, кад опази да ја ништа...
Дочека је на дворишту и уведе у своју собу, која сад беше лепо проветрена, почишћена и намештена. Она седе уморно и уздахну, као да је досад какав тежак посао вршила. Гојко се прибираше и спремаше за разговор, идући по соби и трљајући чело.
— Ја сам сву ноћ мислио... И то се мора одмах наређивати... одмах... затеже он опет, избегавајући да каже јасно своју мисао.
— Како наређивати ?... Шта ?... запита Љубица, дижући главу као из сна.
Гојко је погледа, поцрвене као рак, па одједном отвори уста и каза јасно оно, што досад није смео отворено рећи:
— Да се венчамо... то је!... и то одмах, што пре... Ето, кроз десетину дана... чим дође Ускрс... И он стаде жудно гледати у њено лиде, очекујући са страхом и зебњом њен одговор.
Она устаде, приђе му и метну једну своју руку на његово раме, па га опет пажљиво погледа својим великим очима. Уснице јој се трзаху грчевито, по лицу се осуло смртно бледило, а она дише нагло, отвореним устима, као да јој је мало ваздуха.
— И ви баш хоћете... не гнушате се мене?... Не презирете ме ?... прошапта она и покуша да развуче усне у осмех, али се оне искривише и задрхташе, одајући велики бол што је притискао душу...
— Да презирем?... узвикну Гојко, дрхћући од њена блиска присуства, па одједном обави своју руку око њена стаса и приђе јој тако близу, да се нису могли гледати у лице. — Ја... ја... казао сам вам... ви сте ми све!... Дајте да заједно страдамо... Можда ће се Бог и нама окренути... кад заслужимо.
Она му паде око врата и горко заплака..
Гојко стајаше пренеражен, као да је спао с другог света, не верујући ничему томе што сад бива, мислећи да је то све варљиви сан... Та зар она да буде његова, она!... Гледаше је некад као полубога, и мишљаше који ли ће смртни бити срећан да је назове својом... А сад... јесу ли ово њене руке савијене око његова врата?... Да ли то њене груди тако бурно дишу на његовим грудима ?... Је ли се то збиља већ свршило ?... Он се наже њеном уху и прошапта:
— Хоћемо ли по Ускрсу одмах... је ли?...
Она задрхта, али се приви још више уз њега, и уздахнувши одговори:
— Како хоћете... нека буде! Ја ћу вас слушати.
— Да будеш моја!... Хоћеш ?...
Она се хтеде исправити, али се Гојко саже, и тресући се сав, као у бунилу, припаде к њеном лицу и стаде је љубити Дуго, бурно, сумануто...
— Ето, моја!... моја!... је ли?... Довека!
— Твоја!... прошапта Љубица и уздахну горко, извијајући се полагано из његових руку, којима је беше обавио и стегао као клештима.
— Сад да идемо у школу, да радимо, настави она, поправљајући разбарушену косу рукама и гледајући болно, очајно, као да је овога часа сахранила све наде и снове своје, као да је сад тек изгубила младост и све... као да је осуђена на вечито заточење. Она гледаше Гојка, који стајаше уз њу, узнемирен, зачуђен овом изненадном срећом, и не осећаше према њему ни жалости, ни мржње, ни расположења. Она сама, са својим болом, бејаше сад преча себи од свега; мишљаше само о себи и свему ономе што сад губи...
— Чекај, стани... за Бога!... Па тек сад имамо да разговарамо, викну Гојко живо, опазивши да се она окреће вратима. Он притрча и узе је за раме. — Треба се договорити... Данас-сутра... ових дана морамо ићи на испит... требаће твоја крштеница... Па после...
— Све то ти сам смисли и спреми шта треба, мене немој питати ни за што... Ја ништа не знам и не могу да мислим.
И она изиђе из собе, гледајући у тамне облаке, који се ношаху висином, и уздишући за изгубљеном срећом и младошћу...
|