◄   XV XXIII XVII   ►


XVI
          U orlovičkoj školi sve se vratilo na stari poredak, radi se ozbiljno, mirno, marljivo... nastavnici se žure da navrstaju ono, što je u toku zimušnjih nepogoda propušteno. O malom ispitu dođoše im Velja i Akso. Posle dužega propitivanja nađoše, da je Ljubica vrlo malo prešla, ali su joj deca dobro usvojila ono što im je kazivano. Kod Gojka beše šarenila: neki mu predmet obrađen dobro i prešao ga taman koliko je trebalo. Takav mu je srpski jezik u svima razredima. A neki predmet, kao račun, obrađen je slabo, a neki nije još ni dirnut.
          — Pogrešili ste mnogo... oprostite na zamerci... reče mu Akso svojim tihim, učtivim i melodičnim glasom, trljajući lagano ruke jednu o drugu. — Mnogo ste pogrešili, ponovi on, što ste veronauku ostavili za maj. Bolje je, znate, bilo svršiti te lake stvari zimus... Ja to radim posle podne, kad se ne vidi ništa pisati ni drugo što raditi, a ja onda, znate, udarim u priče... He-he... ne znate kako se to zgodno usvoji u zimskom polumraku... deca ne dišu, slušajući... da, da!... A maj, znate, treba ostaviti na ponavljanje i utvrđivanje težih stvari, koje se lako zaborave, naročito računa... Ovako dok vi radite veronauku, poznavanje prirode, pevanje... u maju, za to vreme deca zaboravljaju teže stvari.
          — Istina jest, prihvati Velja živo. I ja tako radim i mnogi, upravo ogromna većina. Pa još kad doznamo ranije ko je revizor, ostavimo ceo predmet nedirnut... Ovi prirodnjaci iz gimnazija ne mare za veronauku, a filolozi se mršte na razgovore o sumporu, kravi, konju... Tek za nas zgoda!
          — E, a kad doznate da ide koji od pedagoga, što cedi iz svakog predmeta?
          — Onda... e onda beremo kožu na šiljak!... uzviknu Velja, smejući se.
          Ljubica sluša, gutajući svaku reč. Naročito joj milo što se Velja odobrovoljio, jer za dugo vreme nije joj se hteo nikako javljati. I to je, bez sumnje, Gojkova zasluga. Pa zbog Gojka je došao i učitelj Akso... »To je pametan učitelj, mišljaše Ljubica, vidiš kako on to o svemu zrelo misli«...
          I ovi izmireni drugovi, videvši koliko su zaostali, pregoše na posao iz sve snage. Radilo se marljivo i žurno puna dva meseca, dok se već ne približiše uskršnji praznici. Dotle su uradili vrlo, vrlo mnogo, prešli su sve važnije radove, kad opet nestade mira u srcima njihovim i nastadoše drukčiji dani.
          Gojko opazi da se u poslednje vreme Ljubica odjedared izmeni: postade neobično preplašena, sa lomljena nekakvim crnim, iznenadnim zlom, ubijena!... U školu dolazi plačna; kad pusti decu kući, ona ostane sama i plače na svom stočiću po čitav čas, ili hoda nemirno po školi, kršeći ruke i uzdišući teško. Nekakvo veliko zlo spustilo se na njenu glavu, i ona tako očajno izgleda, kao da ne predviđa nikakva izlaska iz ovoga celog stanja.
          Sa Gojkom je, naročito u poslednje vreme, stupila u tako prijateljstvo i poverljivost, da ovaj sad stade premišljati: kako bi bilo da je pitam za uzrok ove promene, pa ako je štogod onako... da joj mi možemo pomoći, onda da skočimo... Jedared, kad pusti decu kući i stade tako u najvećem očajanju po školi koračati i kršiti ruke, Gojko se osmeli, te uđe k njoj u školu. Ona zastade, zagleda se u njega, i kao da joj odjednom sinu nova misao u glavi... promeni joj se lice, postade svetlije...
          — Sedite, reče ona Gojku, mahnuvši mu rukom, pa se obrte i stade lagano hodati po školi, rasvetljujući neku novu i važnu misao. Prođe pola časa. Gojku se dosadi sedeti, a sve više ga obuzimaše žalost, gledajući ovu jadnicu kako se muči. Uviđa da treba progovoriti, ali ko može sad reč prozboriti, ko je može prekinuti u mislima i trgnuti iz zanosa !
          Baš ne može da nađe nijednu misao da počne razgovor. Ne, ne... najbolje je da ona opet ostane sama... I Gojko se već naže onoj strani do vrata, pa čim ona u hodanju obrte leđa, on skoči, pa na prstima iziđe iz sobe... Nema, dakle, ništa od razgovora.
          Dva dana po tom dođe joj mati. Stojan izvesti Gojka da je sad tamo u kući još veća užurbanost : baba Smiljka neprestano ide nekud po selima; ode, vrati se, probavi nekoliko časova kod Ljubice, pa je opet nestane. Kad izlazi iz kuće, veoma je zabrinuta, upravo preplašena, kao i Ljubica. Neko ih je zlo snašlo, ali se niko ne doseti pravom jadu.
          Odjednom se kod Ljubice pojavi neka odlučnost na licu ; mati joj odlazi i dolazi zabrinuta, ali se Ljubica zaustavila na jednoj misli, pa samo njom živi, samo joj je ona u glavi... Opet se pojavi onaj grozničavi sjaj u očima, vatra je obuzimaše sve više, i ona se opet približavaše stanju, koje liči na vrućicu... Pogled joj nejasan, usne osušene, zapečene od vatre, a ponekad iskrivljene u stranu od teških, mučnih misli... A ona samo misli i misli...
          Gojko se već prestao čuditi. Gleda je samo, pa i on počne uzdisati i navuče mu se žalost na srce, a u dušu uđe teško neraspoloženje. Ni sam ne zna, da li oseća prema njoj još što osim žalosti. Srce mu jednako nekako pusto, ali mu se čini da ništa ne želi, ne oseća... O ozbiljnijem čemu prema Ljubici prestao je i da misli... Neka se samo ovako produži jednako... nek se ništa ne menja, samo neka se vrati potpun mir, pa ništa drugo ne želi... Ali dokle će se tako ? Ne može se to produžiti večito; neko će od njih biti premešten. On sam to uviđa i obuzme ga veliki bol u srcu, kad pomisli na takav rastanak...

 

          ... Sinulo proleće. Gusta zelena trava pokrila je voćnjake, pa je milina zaustaviti oko na tom zelenilu. Šljive cvetale, pa se celo selo zaogrnulo nekakvom svečanom, belom odećom, a miris od nje pruža se daleko unaokolo. Ponegde je ova čista, bela odeća prošarana crvenkastim jabukovim ili kruškovim cvetom, te se boje lepo prelivaju, od čisto bele u crvenkastu, pa opet u belu kao sneg... I nad tom belom, mirišljavom zavesom trepere svetli sunčevi zraci i visi osvetljen svod čistoga nebesnog plavetnila...
          Idući u školu izjutra, Ljubica zastade između dva voćnjaka, da se nadiše ovoga mirisnog, čistog vazduha. Odjednom, iz drugoga, tesnog sokaka ispade pred nju Gojko, pa kako je ugleda, pocrvene i htede da prođe. Ona se nasmeši nekim bolnim osmehom, pa mu doviknu:
          — Stanite, kud bežite!... Zar sam vam još neprestano tako strašna i odvratna, te me večito izbegavate ?
          Gojko se unezveri, raširi oči, kao kad nas ko uvredi nezgodnom pretpostavkom, pa joj živo odgovori:
          — Kako... šta govorite!... Zar ja?... Ovaj, ja sam baš hteo sam da vam... da vas... Naprotiv!...
          — Šta naprotiv ? zapita ona, smešeći se veselo i gledajući ga lukavo, đavolasto.
          — Ne bežim... niste mi... protivni.
          — Nego naprotiv ?... opet ona udari u smeh.
          Gojko se baš zbuni. Šta sad da joj kaže ?... Doista mu nije ni protivna ni odvratna, ali ne zna ipak kako da nazove svoje osećanje prema njoj. Ljubica ga opet izvede iz zabune, obori glavu, pa nemoćnim, žalosnim glasom progovori:
          — A ja sam mislila da ne možete da me gledate od mržnje, jer sam vas doista teško uvredila... Ali rekla sam vam već: ja za ona dva meseca nisam ništa znala za sebe... to beše neko drugi u meni, a ja sam za to vreme spavala, nisam živela... Oprostite, zaboravite sve što je bilo... i njoj potekoše iz očiju krupne suze.
          — Ama šta vi !... Ne dopuštam... misao takvu ne dopuštam !... Znate li vi... znate li... o, pa vi ne znate, vi ne vidite!... uzviknu on usred dva okićena voćnjaka, opijen mirisom cveća, prisustvom i suzama ove devojke, kršeći ruke od muke što ne ume ili ne sme jasnije da se izrazi.
          Ona ga gledaše kroza suze sa otvorenim ustima, očekujući da sleti s njegovih usana kobna reč, ali on, osim nejasnih uzvika, ne umede ništa reći. Behu oboje veoma uzbuđeni, ona disaše brzo, plahovito, grcaše od nekakvog neobična i jaka uzbuđenja, a on, bled od potresa, drhtaše celim telom, osećajući da će sad da se svrši nešto strašno i neobično važno, da se približuje ostvarene njegovih najtajnijih i najskrivenijih želja, koje je skrivao i od sebe sama, gonio ih daleko, daleko... samo da ne misli o njima, da ne strada...
          — Ah, ja sam nesrećna!... Nikoga... nigde nikoga na svetu nemam, ni druga ni prijatelja, o...
          — Ne, ne... molim vas!... A ja?.. Istina nisam ’nako... kao što biste vi želeli, ali opet, kad god ustrebam... ja sam vaš... Jest, vaš... vaš!... I Gojko odjednom, ne poimajući šta radi, dohvati nenu meku vrelu ruku i povuče je za sobom, idući i gledajući sumanuto.
          — Hajdemo... hajdemo u našu školu... Tamo ću sve kazati...
          Ona pođe za njim bez ustezanja, ne pokušavajući da oslobodi svoju ruku, koju je Gojko stegao kao kleštima, pa vuče i juri napred. Ona opaža samo kako joj proleću ispred očiju rascvetale voćke, nakrivljeno prošće, suhe grane na ponekim šljivama, i ide, korača brzo i uzbuđeno, ne misleći ni o čem...
          Gojko je uvede u svoju sobu, namesti je da sedne na stolicu, pa uzdahnu kao od velika umora i prevuče šaku preko oznojenoga čela.
          — Vi... vi... vi kažete tamo, da... da ja... poče on zamuckivati, zaduvan i uznemiren. A ne znate... vi ne vidite šta je u meni... I sam nisam znao... Sad vidim... Jest, ovaj...
          — O, prijatelju moj... i druže!... ona mu sama pruži ruku, koju on plahovito stegnu, podrža je, pa nase saže i poljubi je. Ona kao da to ne osećaše, nego nastavi očajnim glasom:
          — Ne znate vi ko je pred vama. A kad biste znali kakva sam ja teška grešnica, ne biste me ni pogledali. O, teško meni!... i ona pokri lice vrelim rukama i gorko zajeca...
          — Znam... znam... sve znam !... Video sam!... uzviknu Gojko takvim vriskom, kao da neko odseca parčeta živa mesa sa njega. Ovaj teški bol izazvalo je sećanje na onaj trenutak, kad se popeo i nadvirio se na prozor...
          — Videli ste... jecaše ona, ne dižući glave. Ali sad... sad ne vidite šta se zbiva, jer inače me ne biste ni pogledali. O, ala me je Bog teško kaznio!... jeknu ona očajno i podiže glavu.
          — Znam da vas neko teško zlo mori, reče Gojko, pribravši se malo. — Ali ma šta bilo, znajte da ne odstupam od svoje reči. Do vas sve stoji... recite mi, poverite se drugu...
          Ona se diže sa stolice, raširenih očiju i bleda lica... Neka paklena odlučnost sevaše u tim široko otvorenim, velikim, crnim očima i ona se upi, zagleda se u Gojka, primače mu se još bliže, vrlo blizu, tako da oseti njegovo disanje.... On samo gledaše, začuđen, šta se to događa i očekivaše nešto strašno... Ona se približi još više, pogleda ga i prošapta mu nekoliko reči... pa se odmače i stade ga posmatrati...
          Kao nožem proboden, Gojko odjednom preblede, iskriviše mu se vilice od strašna bola, a oči se široko, začuđeno otvoriše. Kao kad neko dobije tešku ranu iznenada, o čem dotle nikad nije ni sanjao, pa se samo čudi u prvo vreme: Što je ovo ovde krvavo? Otkud?... Zašto to!... Od čega?... I Gojko, iznenađen, samo se pitaše: Otkud to?... Kako može biti!... Zašto?... Od čega?...
          Ljubica gledaše, preneražena. Nije nikad po mislila, da će to takav utisak učiniti. Mislila je : to je zlo samo za nju, a drugima nije ništa... Drugi se samo gnušaju... Ali ovoliki bol... to je strašno!
          — Kažem ja, jeknu ona zagušenim glasom, polušapatom. — Niko ne može grešnici oprostiti, svaki je mora oturiti !...
          — Ne, nije to... ostavite ! ... uzviknu Gojko, trljajući rukom bledo čelo. — Vaša su stradanja neizmerna... vi se to otkupljujete... Večna pravda!... Ali sad... tako iznenada!... Čekajte malo da dođem k sebi... da ostavimo razgovor za sutra. Ali vam opet kažem: ja ostajem na reči. Hajdemo... hajde da se priberemo, da radimo...
          Ona skoči, uze njegovu ruku i steže je, gleda jući ga pravo u oči, iz kojih sevaše neka divlja odlučnost. Kao da ga nešto vuče natrag, priteže ga snažno i ne dâ mu pasti u zlo, ali se on otima od toga nevidljivog savetnika, hoće napred i sve napred, i ako u dubini duše oseća neko hladno vejanje, neku zlu i kobnu slutnju, neku zebnju od tih nepoznatih, crnim zastorom pokrivenih dana, koji jakom nastupaju... Ona se strese, čitajući u njegovim očima i divlju odlučnost i tu kobnu slutnju...
          — Ne, ne... ostavite me... zaboravite sasvim!.. Vi ste suviše dobri, vaše je srce meko, ali vam ja ništa drugo ne mogu dati, osim zla i stradanja. Tako sam nesrećna rođena!... Bog me je prokleo još na samom rođenju!...
          — Ostaviti!... Nikad!... Zar ja nisam mnogo stradao ?... Zar su ono male muke bile!... Pa opet, vidite li... sad mi je milo i to stradanje n sve... Time sam vas otkupio, to je moja plata za vas, ja u to tvrdo verujem.
          — Ne verujte !... Vi ste stradali zbog dobroga srca svoga...
          — Čekajte!... prekide je Gojko odjednom. Hoću da vam ispričam, baš ću vama da ispričam, a nikad živom čoveku nisam to poverio. On se osvrte, gledajući gde bi seo, pa se nasloni na kraj kreveta, tu uza samu Ljubicu, i podignuvši pocrvenelo lice od uzbuđenja, stade živo govoriti:
          — Vi ne znate, a to je meni još iz detinjstva... zapazio sam dobro, stotinu puta se potvrdilo, i sad verujem, tvrdo verujem!... Pazite samo... U osnovnoj školi, pred ispit, samo sam sanjao o knjizi... Mislio sam da nema veće sreće na svetu, no dobiti knjigu. Kad na dva dana pred ispit potegnem te razbijem skupocenu lampu gazdinu... Boj i grdnje što sam izvukao, to je ništa... ali što sam stradao !... I posle dva dana dođoh, veseo, sa ispita, noseći knjigu u ruci... U četvrtom razredu, kad ga već svrših, umre mi brat, pa umre i otac, ali ja položih ispit, i stupih u gimnaziju!...
          On zastade, trljajući rukom čelo, kao da se odmara od velikoga napora misli. A ona ga gleda... gleda i čudi se toj iznenadnoj živosti njegovoj, tim čudnim pričama...
          — Pazite samo, nastavlja on, gledajući je živo, sevajući vatrenim očima i govoreći brzo, uzbuđeno: u drugoj gimnaziji razboli mi se gazda. Znao sam, ako umre da nemam kud... drugi me niko ne bi tako milostivo primio... propao bih... Na mene skočiše u školi dva najodraslija đaka... zbog neke uvrede... Istukoše me pred drugovima, osramotiše... Direktor naiđe i oštro me kazni za nered. O, kako sam tada stradao!... Da znate kako su teška dečja stradanja, naročito jadne, siromašne, dece, koja su bez zaštite!... Ali moj dobrotvor ozdravi!... Vidite, i njega sam otkupio svojim stradanjem!... Pred moje stupanje u Učiteljsku Školu, umre mi mati... otkupi me jadnica, te odmah budem primljen u školu, i dobijem blagodejanje. Šta velite sad?!... U drugoj godini zatekoše nas profesori u kafani za kartama, htedoše nas otpustiti, ali se smilovaše i kazniše nas manjom, ali oštrom kaznom... I za to stradanje dobio sam odmah dve kondicije i... i... tamo još nešto... Gojko zape u govoru i pocrvene, a Ljubica se bolno osmehnu... Sve drugo sad da preskočim, pa poslednje iz škole... Čujte samo! Pred učiteljski ispit dobih veću sumu novaca... ostavio mi po smrti moj dobrotvor...
          Obukoh se, odenuh se, stekoh mnoga poznanstva, koja su mi laskala, stadoh se provoditi veselo... I čim stupih na ispit, znao sam da ću propasti, jer nije bilo stradanja, nisam nimalo stradao... I propao sam. Pa evo i sad, posle ovolikoga stradanja... gle sad, šta je preda mnom! Kažem vam... uverio sam se! A vi opet.
          Ljubica ga gledaše sa nekim oduševljenjem, prijateljski, veselo... I kad on dovrši svoj dugi monolog i stade brisati rukom lice, ona mu opet uze jednu ruku i steže je silno.
          — Jest, i meni je ponekad tako bivalo: posle kakvog jeda i muka, nastupi iznenada nešto prijatno, reče ona, gledajući zamišljeno.
          — O, pa ja nisam ni stoti deo ispričao. To je kod mene neprestano... i u sitnicama tako mora biti... Ako sam sad što neraspoložen, znam da ću se do mraka čemu bilo obradovati. Eto, vidite... sad znate i vi zašto sam zimus stradao. Tako je moralo biti !... Inače... inače ne bi bilo svega ovoga...
          — A zar vam je ovo kakva sreća, što sad ovako sa mnom razgovarate!... Niste li pre nekoliko minuta bili kao ubijeni. Zar i to nije stradanje !...
          Gojko se trže; poče opet da mu nailazi oblačak na čelo, ali se on prenu i stade se otimati od toga novoga raspoloženja.
          — Stradanje... razume se. Pa baš to i jeste ono što vam kažem... Za veliku dobit mora se mnogo stradati... mnogo, mnogo!
          — To sam ja velika dobit, je li? zapita ona, gledajući ga tužno i ironično.
          — O, pa zar ima veće sreće !... Ja sam najsrećniji danas!...
          Ona se diže i pođe k vratima. On gleda za njom, iznenađen.
          — Dobro ste malo pre kazali: da ostavimo razgovor za sutra, da se malo priberemo... Hajdemo na rad; deca nas odavno čekaju, reče ona, pa otvori vrata i iziđe. Gojko se požuri za njom, vičući:
          — Samo nemojte da se promenite do sutra... Ja sam kazao... nek se smatra to kao svršeno...
          Stojan iziđe iza odžaka, gde se beše prikrio, pa se stade okretati po kujni i krstiti.
          — O, ’natema je !.. o časni je !... Kako ga obanđija onako!... Ide, bratiću, za njom ka slep... Hm... istina za mene to nije rđavo: sastavićemo obadve plate, i njenu i njegovu, pa će i za mene bolje biti. Bolje je musti dve ovčice no jednu... Tako je to, bratiću moj !... Ali opet, opet... Časni je ne ubio!...
          Osvanu dan turoban, vetrovit. Ljubica nije mogla gotovo nimalo spavati, a Gojko nije ni trenuo. Oboje su preturali po glavi najraznovrsnije misli, samo je Ljubica jasno uviđala da nema nikakva druga izlaska iz teške neprilike, da joj je Gojko jedino uzdanje...
          A on je mislio mnogo i dugo, preturao se po krevetu cele noći, ustajao i hodao po sobi čitave časove, pa opet legao i mislio... I ništa novo nije smislio, osećao je ono isto što i juče: ona mu beše milija od svega na svetu, milija i draža... ovako osramoćena, ubijena... Samo ga jedna misao vazda žigne, kao nožem, u srce i navede mu neku zebnju i strah na dušu; ali on odgoni od sebe sve te misli samo jednom, fatalnom rečju, kojom se svi slabi karakteri služe.
          — Lako ćemo... ima vremena za to... Pa najposle što ?... Neka!... To će nas zbližiti, kad opazi da ja ništa...
          Dočeka je na dvorištu i uvede u svoju sobu, koja sad beše lepo provetrena, počišćena i nameštena. Ona sede umorno i uzdahnu, kao da je dosad kakav težak posao vršila. Gojko se pribiraše i spremaše za razgovor, idući po sobi i trljajući čelo.
          — Ja sam svu noć mislio... I to se mora odmah naređivati... odmah... zateže on opet, izbegavajući da kaže jasno svoju misao.
          — Kako naređivati ?... Šta ?... zapita Ljubica, dižući glavu kao iz sna.
          Gojko je pogleda, pocrvene kao rak, pa odjednom otvori usta i kaza jasno ono, što dosad nije smeo otvoreno reći:
          — Da se venčamo... to je!... i to odmah, što pre... Eto, kroz desetinu dana... čim dođe Uskrs... I on stade žudno gledati u njeno lide, očekujući sa strahom i zebnjom njen odgovor.
          Ona ustade, priđe mu i metnu jednu svoju ruku na njegovo rame, pa ga opet pažljivo pogleda svojim velikim očima. Usnice joj se trzahu grčevito, po licu se osulo smrtno bledilo, a ona diše naglo, otvorenim ustima, kao da joj je malo vazduha.
          — I vi baš hoćete... ne gnušate se mene?... Ne prezirete me ?... prošapta ona i pokuša da razvuče usne u osmeh, ali se one iskriviše i zadrhtaše, odajući veliki bol što je pritiskao dušu...
          — Da prezirem?... uzviknu Gojko, drhćući od njena bliska prisustva, pa odjednom obavi svoju ruku oko njena stasa i priđe joj tako blizu, da se nisu mogli gledati u lice. — Ja... ja... kazao sam vam... vi ste mi sve!... Dajte da zajedno stradamo... Možda će se Bog i nama okrenuti... kad zaslužimo.
          Ona mu pade oko vrata i gorko zaplaka..
          Gojko stajaše preneražen, kao da je spao s drugog sveta, ne verujući ničemu tome što sad biva, misleći da je to sve varljivi san... Ta zar ona da bude njegova, ona!... Gledaše je nekad kao poluboga, i mišljaše koji li će smrtni biti srećan da je nazove svojom... A sad... jesu li ovo njene ruke savijene oko njegova vrata?... Da li to njene grudi tako burno dišu na njegovim grudima ?... Je li se to zbilja već svršilo ?... On se naže njenom uhu i prošapta:
          — Hoćemo li po Uskrsu odmah... je li?...
          Ona zadrhta, ali se privi još više uz njega, i uzdahnuvši odgovori:
          — Kako hoćete... neka bude! Ja ću vas slušati.
          — Da budeš moja!... Hoćeš ?...
          Ona se htede ispraviti, ali se Gojko saže, i tresući se sav, kao u bunilu, pripade k njenom licu i stade je ljubiti Dugo, burno, sumanuto...
          — Eto, moja!... moja!... je li?... Doveka!
          — Tvoja!... prošapta Ljubica i uzdahnu gorko, izvijajući se polagano iz njegovih ruku, kojima je beše obavio i stegao kao kleštima.
          — Sad da idemo u školu, da radimo, nastavi ona, popravljajući razbarušenu kosu rukama i gledajući bolno, očajno, kao da je ovoga časa sahranila sve nade i snove svoje, kao da je sad tek izgubila mladost i sve... kao da je osuđena na večito zatočenje. Ona gledaše Gojka, koji stajaše uz nju, uznemiren, začuđen ovom iznenadnom srećom, i ne osećaše prema njemu ni žalosti, ni mržnje, ni raspoloženja. Ona sama, sa svojim bolom, bejaše sad preča sebi od svega; mišljaše samo o sebi i svemu onome što sad gubi...
          — Čekaj, stani... za Boga!... Pa tek sad imamo da razgovaramo, viknu Gojko živo, opazivši da se ona okreće vratima. On pritrča i uze je za rame. — Treba se dogovoriti... Danas-sutra... ovih dana moramo ići na ispit... trebaće tvoja krštenica... Pa posle...
          — Sve to ti sam smisli i spremi šta treba, mene nemoj pitati ni za što... Ja ništa ne znam i ne mogu da mislim.
          I ona iziđe iz sobe, gledajući u tamne oblake, koji se nošahu visinom, i uzdišući za izgubljenom srećom i mladošću...

Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Svetolik Ranković, umro 1899, pre 125 godina.