Сеоска учитељица/XVII
XVII
Трећега дана Ускрса чланови Учитељског Удружења беху позвани на срески збор. Гојко и Љубица се премишљаху да ли да иду и они на збор. Они су испитани још велике недеље, провели су цео дан код Аксе, који је обећао дати им синчића у деверство, а сам се примио да буде старојко. Вељи се већ знало кумство и без договора. Али се нешто обе учитељке у почетку опираху, док њихови мужеви не изјавише, да ће се то све свршити мирно, тихо, без сватова, осим часника. И дан венчања је одређен — четвртак по Томиној недељи, само нека све прође у тишини...
Гојку би милије било да Љубица не иде; зна он да ће тамо бити доста учитељица, којима би по вољи било увредити Љубицу, али он не сме да јој каже ништа. Кад га она запита за савет, он се унезвери, стаде врдати очима и окретати лице од ње.
— Како хоћеш... како год ти хоћеш. Ако ти рекнеш, нећу ни ја ићи... Како год ти кажеш !...
— Ама не питам те ја за одобрење да идем, него за мишљење, рече она, смешећи се. Како ће то изгледати?... Да ли има смисла ?... Како ће тамо бити ?...
— Хм... промрмља Гојко, зверајући очима. Ја не знам... Бога ми, не знам... Нити је смео рећи јој да не иде: бојао се увредиће је тим; нити би му мило било да пође и она. Мука!...
Она је прочитала његове мисли, па се још сама двоумљаше. Најзад победи женско упорство, она плану и стаде као да ће изазвати кога на двобој, па одлучно изјави да ће и она ићи.
Кад би време поласку, Љубица дође, обучена и накићена свима својим драгоценим адиђарима. Гојко се пренерази од чуда, али је сад морао бити одлучан, па јој напомену да ће имати великих непријатности због тих украса, и замоли је да то све скине и остави код њега.
— Не знаш каква је она његова жена!... настави он збуњено, да би себе оправдао. — Раструбила је по целом срезу и свима показује некакву гривну, шта ли... што је отела онда... А наше учитељице су веома зла језика... једва чекају да чују што за другога...
Љубица пребледе и готово се уплаши. Хтеде се вратити, али је некакав урођени инат тераше напред, и она одједном поскида сав накит и даде га Гојку да остави, само јој на грудима остаде скупоцени брош.
— Скини и то, молим те... боље ће бити, рече Гојко, сакривајући оне ствари у свој зимски капут.
— Нека... одговори она, црвенећи још јаче и гледајући пркосно. Ако ће ме ко вређати — биће и без тога... Хајдемо.
И они одоше железничкој станици, где је био одређен збор у месној школи. Још из дворишта опазише да је дошло доста чланова: из школе се чула таква врева, као да је тамо неколико стотина жена, јер су се чули већином женски гласови. Љубица претрну и застаде... Гојко беше већ позеленео од страха.
— Баш смо погрешили!... прошапта Љубица страшљиво, обрћући главу изласку.
— Па... да се вратимо! одговори Гојко неодлучно, увиђајући и сам да је то немогућно.
— Видели су нас... не иде... Ах, шта ту !... плану она одједном, па се одлучно крену. — Хајдемо!
Гојко пође за њом, удешавајући још унапред шта ће радити са очима и рукама. Већ са очима је лакше... криће их, али руке... баш не зна шта ће са њима. Гле, и ноге му клецају! То је већ обична ствар код њега, кад улази у непознато друштво... А она, гле, корача одважно, подигнуте главе И на лицу јој игра руменило, као да некога изазива на бој, као јутрос у селу... Он не види, али осећа да је тако. Кад они ступише на врата, у школи настаде тајац... Све се очи обртоше к њима...
Љубица дође до врата, па кад виде толике очи управљене на себе, застаде, збуњена и преплашена; па као да се премишља куда ће сад...
Из друштва се издвоји један младић, веома леп и отресит, као што она при својој забуни опази, и представи јој се учтиво.
— Лаза Петровић, овдашњи учитељ.
Она промуца нешто у одговор, рукова се са њим механички, не мислећи и корачи напред... Изиђе пред њу средовечан човек, шиљате браде, суха лица и опале косе, као да је скоро лежао врућицу.
— Пре... председник пододбора... Драгољуб Илић... изговори он оштро, замуцкујући на првој речи.
И Гојко приђе к Драгољубу, рукова се са њим, па му објасни долазак Љубичин:
— Госпођица није имала коме досад да се обрати ради уписа, а сад је рада да плати сав улог од почетка године.
Љубица стајаше уз њих, погледајући у страну, и опет јој не измакоше оку презриви погледи, које јој упућиваху другарице њене, остале учитељице. Опази она и неколико познатих јој девојачких лица; то су јој другарице, старије годину дана. И оне обртаху од ње главу презриво, купећи усне и пречајући очима... Председник одведе Љубицу у један крај, к столу, да сврши упис и наплату улога, а Гојко угледа Вељу у првом реду, па му се одмах упути. Са Вељом стајаху неколико млађих учитеља и две девојке.
— А, ево нам младожење, прекиде Веља живахан разговор, и рукова се с Гојком. — Шта сањаш ових дана, голубане ?...
Гојко, онако збуњен, још више се ушепртља од овога узвика, па стаде само зверати по лицима, која га с чуђењем гледаху. Један од оних учитеља, Гојко га зна, виђао га је на благајни, метну му пријатељски руку на раме, па одговори:
— Реците му : сањам оно што си и ти сањао пред свадбу своју.
— Е, ја нисам ништа сањао, рече Веља. Биле су кратке летње ноћи.
Учитељице посматраху Гојка иронично, не скривајући подсмеха. А он стоји тако сплетен, збуњен, оборене главе, не знајући ни шта да ради ни куд да се дене, само обрће очима десно и лево, скрећући поглед чешће на ону страну, где стајаше Љубица.
Вељи као да беше мало незгодно њихово присуство, он се опет окрете учитељицама и стаде их нешто задиркивати. Гојко то опази, па чим виде да је Љубица свршила посао, приђе јој и одведе је на дно собе у последњи ред клупа.
— Тамо је, чини ми се, Веља ? запита она, бришући лице и посматрајући измењено Гојково лице.
— Јесте, одговори он намрштено, гледајући у страну.
Напред настаде покрет, гости поседаше у клупе, а председник оде за сто и отвори скуп. Љубица посматраше само учитељице, и одмах опази, да се ниједна не интересује оним што се ради на збору. Најпре се посвршаваше неке дружинске ствари, па после један учитељ поче држати предавање. Говорио је и лепо и стручно и занимљиво, али учитељице често набираху устанца, пропраћајући по неке изразе шаљивим напоменама.
— Е брате, баш то нисмо знали, рећи ће једна полугласно, него смо дошли да чујемо од господина Љубе!...
— Бар да је нежењен, па да му приличи! одговори јој другарица, окрећући се боком према говорнику.
После се разви жива дебата о говору, јер је тема стајала у вези са најбитнијим питањима из школскога рада. Велика већина учитеља узе учешће у дебати, док учитељице не скриваху своје нестрпљење вртећи се на месту и бацајући неумесне досетке на рачун кога говорника.
У току разговора Веља изазва Гојка у страну.
— После овога рада биће заједнички ручак, али ви немојте остати... имаћете незгода... рече он, отежући и кријући очи.
— Знам, одговори Гојко. Али ако се она узинати, не могу јој ништа. Јутрос сам је молио да не идемо... неће да чује... А сад видим да се каје.
— Еј, мој грешниче!... одговори му Веља, и оде напред.
Чим се сврши збор, Гојко и Љубица изиђоше, готово неопажени, па као да их ко гони, потегоше брзим корацима натраг у своје село...
»Ето, и то сам видела! ... Вуче ме нека невоља напред, а осећам да не треба ићи. Свеједно, сад бар знам да сам... да сам... и одједном јој заигра обла округласта брадица, а очи се овлажише сузама, — да сам избачена из свога друштва!... И они ме сви гледају са презирањем! На учитељице већ и не гледам, али они!... По неки и не скрива шта мисли, јасно му се чита на лицу. Па нас чак и Веља избегава!... Није се ни руковао са мном... као да ћу га својом руком окужити!... Кад ко овако јавно пропадне, сви га презиру, избегавају... А по неке... ено баш она Даница, одржава везе са неколико учитеља, и сви је знају. И Вела не одмиче од ње, и председник стајаше са њом кад уђосмо... сви је уважавају!... Зашто, зашто ?... Јер се она крије и слободно гледа свакоме у очи, не буни се као ја, кад улази у друштво. О, ала је то друштво неправедно!... Па да ли ће ме довека презирати, чак и онда, ако ја постанем узорита жена и учитељица ?!... Хоће, хоће... знам... друштво не прашта лако непажњу према себи. О, тешко мени!... Одбачена!... презрена!... заробљена са овим јадником!«... И она погледа на Гојка, који корачаше поред ње, суморна и брижна лица, машући по неки пут руком, као да се брани од кога, и мрштећи се.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светолик Ранковић, умро 1899, пре 125 година.
|