◄   VI XXIII VIII   ►


VII
          Ljubica se sva predala školi, svojoj deci. U neprekidnom, zamornom radu tražila je utehe; u poslu je ugušivala onaj stalni strah od nekakve nesreće, koji je obuze ovih dana. Beše veoma zadovoljna svojim radom ; kad god iziđe sa decom na odmor, iz očiju joj sija zadovoljstvo, ali se brzo navuku oblaci na njeno ravno, nisko čelo... Misli, te crne misli nikako da je ostave, no joj zagorčavaju svaki trenutak, svaki pokret.
         »Što mi ne dâ Bog mira, misli ona, da se bar sita naradim sa svojom decom ? Sad vidim kako veliko zadovoljstvo i utehu čovek nalazi u radu. To je veliki dar Božji, samo kad je čovek i s druge strane zadovoljan. O... a ja sam tako malo želela!... Samo da imam dobra druga, pa ovako u tišini da radimo oboje sa ovim mališanima, da radimo mnogo, neumorno... i kad nam zatreba odmora, da ga nađemo u našem gnezdu... Ta to su tako male, tako ništavne želje, pa i to se ne dâ !«...
         I opet se preda radu grozničavo, žudno, sa nekom čudnom odlučnošću. Gojko je obilazi na radu po nekoliko puta dnevno, pomaže je savetima i naposletku poče da drži predavanja njenoj deci. Radi se ozbiljno i svojski... Jedno jutro reče im Stojan da je otpuštena ona učiteljica, o kojoj su ranije govorili. Bogosav, veli, sinoć došao iz sreza, pa doneo taj glas.
        Oboje se zaprepastiše. I ako su neprestano o tame govorili i mislili, ipak im se činilo, da neće biti tako pokvarenih ljudi, koji će taj zločin izvršiti. A ono gle!... Oboje se ćuteći pogledaše, pa odoše u svoje učionice i počeše rad. Ljubica oseća da neće moći danas ništa uraditi. Misli ne mogu da se zaustave na jednom predmetu, no samo proleću, uvećavajući još više crvu slutnju, koja joj obuzela dušu. Odjednom, usred rada, učini joj se da čuje sa dvorišta neobično zveckanje, baš kao da je sablja. Pogleda na prozor, a tamo stoji Pera pisar, lupkaju kamdžijom po svojim dugim čizmama. Reče nešto Stojanu, koji dođe pred njega, pa stade razgledati zrele šljive i birati jednu po jednu. Stojan uđe u školu bled, zbunjen.
        — Zove te gospodin Pera, šapnu on Ljubici uplašenim glasom. Časkom, veli...
        — Kaži da ne mogu sad prekidati posao, odgovori ona odlučno, a iz očiju joj sevnuše neobične munje. — Kroz pola časa izići ću na odmor.
        — Baš bi bolje bilo da iziđeš, nastavi čiča veoma tihim glasom, u kome se čujaše molba. Ne znaš ti, bratiću, ove...
        Ljubica mahnu glavom odlučno, ljutito, i čiča iziđe pokunjene glave. Ona drhtaše sva, kao u groznici, ne znajući ni sama da li je to iz straha, ili ljutnje, ili jakog uzbuđenja. Neko zakuca na vratima tiho, lagano. Ona ne odgovori, ali obrte glavu i posmatraše kako se vrata lagano otvaraju i kroz njih prolazi ona poznata strašna figura. Ponosno podignute glave, vlasno i smelo posmatraše ona posetioca, koji se, ulazeći u školu, nekako neobično previo, smanjio se, pa postao nekako smiren, tih, rekao bih čak ponizan. Sa nekim učtivim, finim smešenjem prilazi on stolu, pruža ruku, izvinjava se, moli za dopuštenje da posedi malo u školi... milo mu posmatrati ovaj zanimljivi rad.
        Odjednom se stade razbijati magla, koja se beše uhvatila oko Ljubice, i ona s najvećim čuđenjem stade posmatrati gosta Šta je ovo... je li ovo onaj isti, pređašnji čovek ? Ne, nije, nije... Ovo je sve drugo... drugi izraz, ponašanje, ton govora, sve, sve drugo. Ona klimnu glavom, nešto promrmlja, i više očima no govorom pokaza mu mesto gde će sesti. Gost se namesti vrlo oprezno, starajući se da ne poremeti ovu tišinu, koja vladaše u školi. Sede i stade razgledati decu.
        Ljubica priđe bliže deci, reče im da gledaju samo na nju, pa poče rad. Osećaše kako joj se obrazi čas zažare čas ohlade. Ali se stade pribirati, jer napreže volju, te se sva predade poslu. Postajaše sve raspoloženija i rad iđaše sve bolje i življe. Posle pola časa pusti decu i, brišući maramom oznojeno i zažareno lice, priđe k pisaru, koji već beše ustao i vrlo učtivo prihvati njen pozdrav. Iziđoše oboje napolje i sedoše u hlad.
        — Oprostite, molim vas, poče pisar vrlo učtivo, što sam vas zvao malo pre. Zaboravio sam da se vaš posao ne sme prekidati. Ja, znate, naučio na našu kancelariju, gde vrata ne miruju ni pet minuta. On poćuta malo, kao da premišlja o nečemu, pa odjednom, malo otežući reči i zastajući na nekim izrazima, nastavi:
        — Ja sam došao od kuće naročito zbog vas. Čim sam čuo sinoć... o koječemu, odmah sam rešio da moram ići ovamo, da se obavestim sa vama i da se izvinim...
        Ljubica raširila oči, gleda i ne razume šta ovo on govori. Ona samo posmatra ovo učtivo i ozbiljno lice, koje se od onomad tako izmenilo, da ovaj čovek izgleda sad sasvim drugi. Nestalo i straha i zebnje, i ona se već počinje čuditi čega se to dosada plašila.
        — Čuo sam, onaj ludak, Bogosav... šta je radio i kažu čak vam pretio mojim imenom. Čuo sam da ste se i vi uplašili od našeg onomadašnjeg razgovora i da ste se savetovali sa kolegama šta da radite. On obori oči, a preko lica prelete mu oblačak ljutnje, nu on to vešto sakri, pa vrlo prijateljskim glasom nastavi:
        — Baš mi je mnogo teško bilo što ste me pogrešno razumeli, upravo što me niste razumeli. Ja sam čovek osetljiv, i teško mi je kad ko, naročito takva ženskinja, o meni rđavo misli. Gospođice, ja imam rođenu sestru, koja je u vašem položaju... učiteljica, kao i vi...
        I sad nastade dug, rečit monolog, u kome se izliše najodsudnija uveravanja o poštovanju, o bratskoj iskrenoj simpatiji, o tome kako je on gotov na sve usluge, prosto i jedino zbog nene samoće i sirotinje, jer zna da tako isto čami i njegova sestra, pa valjda će se naći dobra duša da i njoj pomogne... Čudi se kako je rđavo protumačila njegovo saopštenje o onoj učiteljici. To je nevaljala ženskinja, i ona je morala biti kažnjena. Pa opet uveravanja, kletve, i sve to nekim nežnim, učtivim, prijateljskim glasom koji čak u izvesnim prilikama zadrhće. Pravi, najbolji drug, pa to vam je...
        Ljubica gledaše, ne znajući već šta da misli: osećaše samo kako joj se kravi led oko srca, što se nahvatao za ovo nekoliko dana ; osećaše kako je obuzima nekakvo prijatno raspoloženje prema svemu, pa čak i prema ovom pisaru. »Zbilja, krasan čovek. Kako je samo učtiv, prijatan, skroman. I baš može biti da sam ga onomad rđavo razumela. Čovek, bez sumnje, gledao malo da me zanima, pa ćaskao svašta, a ja odmah pomislila bogzna šta... Da li je tako ?«... I ona ponovi u pameti njegov pređašnji razgovor, razmisli se o nekim izrazima, pa joj se sad ceo razgovor učini drukčiji, sasvim drukčiji. »A ko zna?... pomisli ona sa nekom sumnjom na duši: možda je ovo pretvaranje... Da li mogu biti ljudi toliko dvolični ?«... I to ostade za nju nerazrešena zagonetka.
        A pisar se tek sad oduševio svojom rečitošću, pa ne misli prestati. Mnogo lepih misli i uveravanja iznese pred Ljubicu i odjednom, pogledavši u časovnik, trže se.
        — Zar vaš kolega ne radi danas? zapita on osvrćući se.
        — Radi, ne znam što već ne izlazi.
        Pisar skoči i utrča u školu. Odmah potom sta doše izlaziti umorna deca, protežući se celom snagom, a za njima pokunjen, snuždena pogleda, iziđe i Gojko sa pisarem.
        — Ovaj bi i zaspao u školi, čekajući da ja odem, reče pisar smejući se. Nego ću sad vas, gospodine učitelju, nešto da molim. Pošljite vašeg poslužitelja nek donese moje bisage iz sudnice i primite nas u vaš stan da se malo založimo i razgovorimo. Gospođica, držim, neće otkazati ?
        — Zahvaljujem... ali sam tako umorna, da bi mi sad odmor bio prijatniji od jela.
        — Nećete nam, valjda, pokvariti Društvo. Ima vremena i za odmor.
        Gojko, onako sumoran, naređuje Stojanu da trči za bisage, a on se dade na posao: da malo uredi i dotera svoj žalosni stan. Prenerazi se kad vide da soba opet nije počišćena. Već peti dan je kako naređuje Stojanu da bar malo smahne ono seno sa poda, pa eto, stoji sve kao u svinjcu. Da uzme sad da on počisti, ne sme — dići će prašinu, opaziće ga. »Najbolje nek stoji ovako, pomisli on. Oni znaju da ja nemam žene ni druge posluge. « Potom namesti malo svoju postelju, privuče stočić bliže prozoru, pa iziđe. Stojan se vraćaše s bisagama, te svi uđoše u sobu.
        Ljubica se namršti kad uđe, umalo ne zapuši nos rukom. Gojko to opazi, pa se obrte Stojanu.
        — Je li more, ti? Otkad ja tebi vičem svako jutro da sobu čistiš i vetriš, a ti si mi napravio ovde čitav svinjac!... Ja... ja... uzviknu on u ljutini, pa zape i odjednom prekide.
        Ljubica i pisar tako isto izgrdiše čiču, pa posedaše za sto, koji se povijaše na sve četiri strane.
        — Šta ću, starost je, bratiću !... Ne može se više kao nekad, dok se bilo mlado. A ja opet moju gospodu slušam kâ neke bogove i svaki im, što će reći, dovlet činim. Mi se slažemo lijepo; jes’, bratiću... ka neka prava vamilija.
        Gojko obori glavu pa ućuta. Njega je vazda pobeđivala Stojanova rečitost, pa i sad on nemade šta odgovoriti, znajući unapred da će soba biti sve gora i sve nečistija, ako se on sam ne prihvati metle. Ali je to njega mrzelo, a nečistoću je mogao mirno snositi, samo da nije ovako iznenadnih poseta.
        — Kad si star, prijatelju, i kad ne možeš da radiš, onda nisi više za službu, reče pisar, vadeći hladno pečenje, zastrug sa sirom i kajmakom, luk i nekoliko butelja piva. — Nego da kažem ja da uzmu drugog čoveka, koga mladića.
        Stojanu zaigra obrijana i obrasla kratkom čekinjavom kosom brada; on zatrepta očima i odjednom ruknu u plač.
        — Deset godina sam ovde, slatki bratiću... Nemam kud... da umrem ovde...
        — Ostavite ga, molim vas, reče Ljubica, koja se veoma uzbudi od starčeva plača.
        — Dobro, kad gospođica za tebe moli, odgovori pisar, pa stade nuditi nove prijatelje jelom i pićem.
        — Ama kao da smo se ja i vi, gospodin učo, ranije poznavali... ili smo se negde viđali, nastavi pisar, nudeći Gojka pivom. Vi ste mi tako poznati.
        — Učili smo gimnaziju zajedno.. Vi posle odoste nekud... u policiju.
        — Ha, pa što se ne kažeš, brate!... Drugovi iz gimnazije, pa se čine da se ne poznaju. Gospodin Pera s naročitim zadovoljstvom i čak nekom važnošću udari glasom na reči »iz gimnazije«... U njegovoj kondujiti stajaše da je svršio osnovnu školu; i on sam vazda se iskazivao protiv škole i školovanih ljudi, ali tek beše mu neobično drago, što se u ovoj prilici našao svedok njegovog gimnaziskog školovanja. A on je, moramo priznati, u dubini duše smatrao gimnaziju kao nešto veoma veliko, nepostižno, veće od svega... upravo o većim školama nije smeo ni misliti. — Pa ti si to mene, nastavi on, poznao odmah... i opet si ćutao!
        — The... šta ću? Znam da me ne poznajete, odgovori Gojko gledajući u zemlju. »Ha, ova nesrećna zbunjenost reče on u sebi, mršteći se. Kud baš sad da mi dođe, kad treba da sam naj... najslobodniji !«... Poznao sam vas odmah, nastavi on, pa se nakašlja, ne znajući šta bi još mogao reći.
        — E pa dede, za srećna poznanstva! podiže pisar čašu, dodirujući uzgred, vrlo lagano, Ljubičinu čašu, a sa Gojkom se kucnu drugarski.
        Gojko ispi pa odmah vide da se i Pera i Ljubica nešto smeše i gledaju njega. Baš će biti da se njemu smeju. To ga opet zbuni.
        — Kakav si to drug, bolan... Nećeš sa koleginicom da se kucneš! reče mu pisar
        — Zaboravih... promrlja zbunjen Gojko krećući očima živo, kao da gledaše gde bi se mogao sakriti
        Posle ručka policajac odsede u razgovoru još čitav čas. Tu se razgovaralo prijateljski, sasvim drugarski pretresale se uspomene iz mladosti, upravo ređali se nestašni postupci u školi i van nje. Ljubica sluša sa interesom ovaj razgovor, koji je u po nečem podseti na njenu mladost. I Gojko se čak raspoložio, pa dopuni razgovor po nekim svojim sećanjem.
        — Sećate li se onoga... reče on smešeći se, onoga u dugačkim košuljama... Trpkovića, što udari direktoru šamar... Nije ga poznao po noći.
        — Aha, jest... htedoše, čini mi se da ga isteraju.
        — Ja, pa mu direktor oprosti. Sad je poručnik;
        Najzad se pisar diže, oprosti se vrlo prijateljski sa Ljubicom i Gojkom, Ljubici opet ponovi nekolika izvinjenja, reče joj da bude potpuno bezbrižna, pa ode veselo.
        Gojko se još smešio zadovoljno, sećajući se nekih sitnica iz đačkog života. Ljubica se doseti ovom smehu, pa čim stadoše na polju zapita ga:
        — Vi ste jamačno lepo proveli detinjstvo i mladost? Vidim da se rado sećate mladosti...
        — Mladosti ?... ponovi Gojko i zamisli se. Ja je nisam imao, ni znao za nju... Ne, ne... ja nisam živeo u mladosti, niti znam šta je to.
        Ljubica ga pogleda začuđeno: učini joj se da on ovo ne govori budan, no kao da sanja. Pogled mu beše upravljen u jednu tačku i ukočen, celo lice nekako neobično izmenjeno, sanjivo, zaneseno...
        — Kako to? reče ona tihim glasom, kao da se boji da ga ne probudi. Svaki ko je preživeo mladost, mora znati za nju, sećati se pojedinih trenutaka i, razume se, to su najlepša sećanja... Eto, i vi se sećate nekih sitnica...
        — A ja vam kažem da ne znam za mladost.. Sećam se mnogih sitnica, jest... ali to je tuđi život, to sam ja samo posmatrao... Ali iz mog života nema ništa, jer ja nisam živeo, kao što ni sada ne živim. Nego.. tek sad je drugo; opet sad bar ima nečega, a onda nije bilo ništa, izgovori on to, pa duboko uzdahnu i obrisa rukom čelo, po kome se nakupile kaplje znoja.
        — Ja to ne razumem; ne znam kako... reče Ljubica, tražeći zgodan izraz, — kako to niste živeli?
        — Kako ?... ponovi Gojko. Od osnovne škole pa do kraja školovanja odvojio sam se iz roditeljske kuće i brinuo se sam o sebi. Kakav mi je bio prvi dan školovanja, takav mi je bio i poslednji: sve jedno isto... sudovi, voda, cipele, trčkaranje do bakalnice, do kasapnice, a noću krpi se, peri se i uči... Sve tako, bez kraja!...
        — Zar baš nikad niste znali za igru sa drugovima, šalu, zabave ?...
        — Nikad. Ja nisam za eve to vreme ništa osećao, ništa želeo; živeo sam... to jest nisam upravo živeo, nego onako...
        — A detinjstvo ? stade ga zapitkivati zainteresovana Ljubica. — Valjda ste bar kao dete proživeli, u roditeljskoj kući, sa decom?...
        — Jest, samo sam tada i živeo, više nikad, odgovori Gojko s nekim bolom, gotovo sa očajanjem, pa se opet zagleda nekud u daljinu, a pred očima stadoše mu proletati sećanja iz bezazlena detinjstva.
        Kako da se ne seća! Zar bi se moglo to zaboraviti? Pa šta bi mu ostalo za utehu iz celog života, čega bi se imao sećati da nije toga lepog doba, detinjstva... Zar da se ne seća onoga gnezda, u obliku jedne male nakrivljene nepokrivene sirotinjske daščarice, sa čijeg se praga vide šumni vali divotne Morave? Čim svane, oni svi, golotrbi i bosonogi mališani, njegova braća i sestre, poiskaču ispod prljavih, pocepanih ponjava, pa trči na niže, na reku. Pregledaju od sinoć zapete vrške i nameštene košare, pa ako ima lova, odmah se donosi ugarak, loži se vatra tu pa obali i sprema se doručak. Roditelji im, puka sirotinja, žure se na rad, nadničenje, a oni po ceo dan oko vode, oko Morave hraniteljke, jer ona ih je i hranila i pojila, drugog čega nisu imali; ona ih je i negovala, kao dobra mati, prala ih, čistila, a blago sunce povijalo ih i sušilo svoj zracima... O, divna, šumna srpska Moravo!... Pa one bezazlene, srećne dečje igre! Pa naročito ono zadovoljstvo, koje se tada osećalo... I sad se živo seća toga osećanja, pa mu dušu obuzme slatka toplina. I sve tako lepo beše, dok ga jednog dana otac ne uze za ruku i odvede u okružnu varoš. »Mnogo vas je, reče mu otac, pa ne mogu sve da ishranim. Uzeće te gospodin Mladen, daće te u školu, a ti da ga slušaš kao Boga. Nemaš se kud vraćati.« I on je ostao, počeo je preturati dan za danom, dok se jednom ne nađe sa listom hartije u rukama, koji mu je mogao dati hleba.
        A za to vreme njegovo se milo gnezdašce rasturilo. Roditelji pomrli, sestre se razudale i svaka za sebe savila gnezdo, braća se rasturila po belu svetu i on sad zamišlja kako izgleda ono rajsko mesto, gde je poznao jedine dane sreće, milošte, zadovoljstva. Kućica se već davno srušila, po dvorištu izraslo trnje i korov; pletar, u koji zatvarana jedina koza šuta, jamačno je odnesen ili je strulio tu na mestu; stazica do reke obrasla travom; vir, kod koga su se nameštale sprave za lov, zasut; sve srušeno, uništeno, pa vetar preko te puste gudure zviždi i šiba, a Morava ozdo valjajući svoje mutne talase, huji i šumi penušeći se, ne osvrćući se na opustelo gnezdo. Hiljadama godina ona se talasa ovom dolinom; hiljade će još proći, a ona će isto ovako peniti se i šumiti, ne osvrćući se na čovečja gnezda, koja se pojave uz njene obale, pa ih odjednom nestane... Sve će proći, svega će nestati, a Morava će se još ponosito i veličanstveno nositi preko ravna srpska polja...
        Gojku kanu suza iz očiju, ali on ne smede podići ruku da se ubriše. Skrenu okom u stranu, pa opazi da se i Ljubica nekud daleko zagledala, oči se sjaje, ne miču se, a usne po kadšto grčevito zaigraju. I ona se, valjada, prenela u prošlost, ili se predala kakvom novom osećaju, pa snuje prijatne zanosne snove. Gojko se obrte k njoj, pa je stade posmatrati. Učini mu se da se iz same duše njegove pojavljuje neka sila, koja ga snažno goni u naručja toj devojci, oseća da ga nešto snažno privlači k njoj. I kad bi imao malo više smelosti, ko zna kakve bi se izjave odjednom razlile iz grudi. Ovako pak samo uzdahne i snuždeno obori glavu, osećajući nemoć i neodlučnost. On će čekati da se to nekako samo sobom udesi.
        Deca već počeše dolaziti u školu, a oni oboje sanjahu...
 

Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Svetolik Ranković, umro 1899, pre 125 godina.