Сеоска учитељица/VII
VII
Љубица се сва предала школи, својој деци. У непрекидном, заморном раду тражила је утехе; у послу је угушивала онај стални страх од некакве несреће, који је обузе ових дана. Беше веома задовољна својим радом ; кад год изиђе са децом на одмор, из очију јој сија задовољство, али се брзо навуку облаци на њено равно, ниско чело... Мисли, те црне мисли никако да је оставе, но јој загорчавају сваки тренутак, сваки покрет.
»Што ми не дâ Бог мира, мисли она, да се бар сита нарадим са својом децом ? Сад видим како велико задовољство и утеху човек налази у раду. То је велики дар Божји, само кад је човек и с друге стране задовољан. О... а ја сам тако мало желела!... Само да имам добра друга, па овако у тишини да радимо обоје са овим малишанима, да радимо много, неуморно... и кад нам затреба одмора, да га нађемо у нашем гнезду... Та то су тако мале, тако ништавне жеље, па и то се не дâ !«...
И опет се преда раду грозничаво, жудно, са неком чудном одлучношћу. Гојко је обилази на раду по неколико пута дневно, помаже је саветима и напослетку поче да држи предавања њеној деци. Ради се озбиљно и својски... Једно јутро рече им Стојан да је отпуштена она учитељица, о којој су раније говорили. Богосав, вели, синоћ дошао из среза, па донео тај глас.
Обоје се запрепастише. И ако су непрестано о таме говорили и мислили, ипак им се чинило, да неће бити тако покварених људи, који ће тај злочин извршити. А оно гле!... Обоје се ћутећи погледаше, па одоше у своје учионице и почеше рад. Љубица осећа да неће моћи данас ништа урадити. Мисли не могу да се зауставе на једном предмету, но само пролећу, увећавајући још више црву слутњу, која јој обузела душу. Одједном, усред рада, учини јој се да чује са дворишта необично звецкање, баш као да је сабља. Погледа на прозор, а тамо стоји Пера писар, лупкају камџијом по својим дугим чизмама. Рече нешто Стојану, који дође пред њега, па стаде разгледати зреле шљиве и бирати једну по једну. Стојан уђе у школу блед, збуњен.
— Зове те господин Пера, шапну он Љубици уплашеним гласом. Часком, вели...
— Кажи да не могу сад прекидати посао, одговори она одлучно, а из очију јој севнуше необичне муње. — Кроз пола часа изићи ћу на одмор.
— Баш би боље било да изиђеш, настави чича веома тихим гласом, у коме се чујаше молба. Не знаш ти, братићу, ове...
Љубица махну главом одлучно, љутито, и чича изиђе покуњене главе. Она дрхташе сва, као у грозници, не знајући ни сама да ли је то из страха, или љутње, или јаког узбуђења. Неко закуца на вратима тихо, лагано. Она не одговори, али обрте главу и посматраше како се врата лагано отварају и кроз њих пролази она позната страшна фигура. Поносно подигнуте главе, власно и смело посматраше она посетиоца, који се, улазећи у школу, некако необично превио, смањио се, па постао некако смирен, тих, рекао бих чак понизан. Са неким учтивим, финим смешењем прилази он столу, пружа руку, извињава се, моли за допуштење да поседи мало у школи... мило му посматрати овај занимљиви рад.
Одједном се стаде разбијати магла, која се беше ухватила око Љубице, и она с највећим чуђењем стаде посматрати госта Шта је ово... је ли ово онај исти, пређашњи човек ? Не, није, није... Ово је све друго... други израз, понашање, тон говора, све, све друго. Она климну главом, нешто промрмља, и више очима но говором показа му место где ће сести. Гост се намести врло опрезно, старајући се да не поремети ову тишину, која владаше у школи. Седе и стаде разгледати децу.
Љубица приђе ближе деци, рече им да гледају само на њу, па поче рад. Осећаше како јој се образи час зажаре час охладе. Али се стаде прибирати, јер напреже вољу, те се сва предаде послу. Постајаше све расположенија и рад иђаше све боље и живље. После пола часа пусти децу и, бришући марамом ознојено и зажарено лице, приђе к писару, који већ беше устао и врло учтиво прихвати њен поздрав. Изиђоше обоје напоље и седоше у хлад.
— Опростите, молим вас, поче писар врло учтиво, што сам вас звао мало пре. Заборавио сам да се ваш посао не сме прекидати. Ја, знате, научио на нашу канцеларију, где врата не мирују ни пет минута. Он поћута мало, као да премишља о нечему, па одједном, мало отежући речи и застајући на неким изразима, настави:
— Ја сам дошао од куће нарочито због вас. Чим сам чуо синоћ... о којечему, одмах сам решио да морам ићи овамо, да се обавестим са вама и да се извиним...
Љубица раширила очи, гледа и не разуме шта ово он говори. Она само посматра ово учтиво и озбиљно лице, које се од ономад тако изменило, да овај човек изгледа сад сасвим други. Нестало и страха и зебње, и она се већ почиње чудити чега се то досада плашила.
— Чуо сам, онај лудак, Богосав... шта је радио и кажу чак вам претио мојим именом. Чуо сам да сте се и ви уплашили од нашег ономадашњег разговора и да сте се саветовали са колегама шта да радите. Он обори очи, а преко лица прелете му облачак љутње, ну он то вешто сакри, па врло пријатељским гласом настави:
— Баш ми је много тешко било што сте ме погрешно разумели, управо што ме нисте разумели. Ја сам човек осетљив, и тешко ми је кад ко, нарочито таква женскиња, о мени рђаво мисли. Госпођице, ја имам рођену сестру, која је у вашем положају... учитељица, као и ви...
И сад настаде дуг, речит монолог, у коме се излише најодсуднија уверавања о поштовању, о братској искреној симпатији, о томе како је он готов на све услуге, просто и једино због нене самоће и сиротиње, јер зна да тако исто чами и његова сестра, па ваљда ће се наћи добра душа да и њој помогне... Чуди се како је рђаво протумачила његово саопштење о оној учитељици. То је неваљала женскиња, и она је морала бити кажњена. Па опет уверавања, клетве, и све то неким нежним, учтивим, пријатељским гласом који чак у извесним приликама задрхће. Прави, најбољи друг, па то вам је...
Љубица гледаше, не знајући већ шта да мисли: осећаше само како јој се крави лед око срца, што се нахватао за ово неколико дана ; осећаше како је обузима некакво пријатно расположење према свему, па чак и према овом писару. »Збиља, красан човек. Како је само учтив, пријатан, скроман. И баш може бити да сам га ономад рђаво разумела. Човек, без сумње, гледао мало да ме занима, па ћаскао свашта, а ја одмах помислила богзна шта... Да ли је тако ?«... И она понови у памети његов пређашњи разговор, размисли се о неким изразима, па јој се сад цео разговор учини друкчији, сасвим друкчији. »А ко зна?... помисли она са неком сумњом на души: можда је ово претварање... Да ли могу бити људи толико дволични ?«... И то остаде за њу неразрешена загонетка.
А писар се тек сад одушевио својом речитошћу, па не мисли престати. Много лепих мисли и уверавања изнесе пред Љубицу и одједном, погледавши у часовник, трже се.
— Зар ваш колега не ради данас? запита он осврћући се.
— Ради, не знам што већ не излази.
Писар скочи и утрча у школу. Одмах потом ста доше излазити уморна деца, протежући се целом снагом, а за њима покуњен, снуждена погледа, изиђе и Гојко са писарем.
— Овај би и заспао у школи, чекајући да ја одем, рече писар смејући се. Него ћу сад вас, господине учитељу, нешто да молим. Пошљите вашег послужитеља нек донесе моје бисаге из суднице и примите нас у ваш стан да се мало заложимо и разговоримо. Госпођица, држим, неће отказати ?
— Захваљујем... али сам тако уморна, да би ми сад одмор био пријатнији од јела.
— Нећете нам, ваљда, покварити Друштво. Има времена и за одмор.
Гојко, онако суморан, наређује Стојану да трчи за бисаге, а он се даде на посао: да мало уреди и дотера свој жалосни стан. Пренерази се кад виде да соба опет није почишћена. Већ пети дан је како наређује Стојану да бар мало смахне оно сено са пода, па ето, стоји све као у свињцу. Да узме сад да он почисти, не сме — дићи ће прашину, опазиће га. »Најбоље нек стоји овако, помисли он. Они знају да ја немам жене ни друге послуге. « Потом намести мало своју постељу, привуче сточић ближе прозору, па изиђе. Стојан се враћаше с бисагама, те сви уђоше у собу.
Љубица се намршти кад уђе, умало не запуши нос руком. Гојко то опази, па се обрте Стојану.
— Је ли море, ти? Откад ја теби вичем свако јутро да собу чистиш и ветриш, а ти си ми направио овде читав свињац!... Ја... ја... узвикну он у љутини, па запе и одједном прекиде.
Љубица и писар тако исто изгрдише чичу, па поседаше за сто, који се повијаше на све четири стране.
— Шта ћу, старост је, братићу !... Не може се више као некад, док се било младо. А ја опет моју господу слушам кâ неке богове и сваки им, што ће рећи, довлет чиним. Ми се слажемо лијепо; јес’, братићу... ка нека права вамилија.
Гојко обори главу па ућута. Њега је вазда побеђивала Стојанова речитост, па и сад он немаде шта одговорити, знајући унапред да ће соба бити све гора и све нечистија, ако се он сам не прихвати метле. Али је то њега мрзело, а нечистоћу је могао мирно сносити, само да није овако изненадних посета.
— Кад си стар, пријатељу, и кад не можеш да радиш, онда ниси више за службу, рече писар, вадећи хладно печење, заструг са сиром и кајмаком, лук и неколико бутеља пива. — Него да кажем ја да узму другог човека, кога младића.
Стојану заигра обријана и обрасла кратком чекињавом косом брада; он затрепта очима и одједном рукну у плач.
— Десет година сам овде, слатки братићу... Немам куд... да умрем овде...
— Оставите га, молим вас, рече Љубица, која се веома узбуди од старчева плача.
— Добро, кад госпођица за тебе моли, одговори писар, па стаде нудити нове пријатеље јелом и пићем.
— Ама као да смо се ја и ви, господин учо, раније познавали... или смо се негде виђали, настави писар, нудећи Гојка пивом. Ви сте ми тако познати.
— Учили смо гимназију заједно.. Ви после одосте некуд... у полицију.
— Ха, па што се не кажеш, брате!... Другови из гимназије, па се чине да се не познају. Господин Пера с нарочитим задовољством и чак неком важношћу удари гласом на речи »из гимназије«... У његовој кондујити стајаше да је свршио основну школу; и он сам вазда се исказивао против школе и школованих људи, али тек беше му необично драго, што се у овој прилици нашао сведок његовог гимназиског школовања. А он је, морамо признати, у дубини душе сматрао гимназију као нешто веома велико, непостижно, веће од свега... управо о већим школама није смео ни мислити. — Па ти си то мене, настави он, познао одмах... и опет си ћутао!
— Тхе... шта ћу? Знам да ме не познајете, одговори Гојко гледајући у земљу. »Ха, ова несрећна збуњеност рече он у себи, мрштећи се. Куд баш сад да ми дође, кад треба да сам нај... најслободнији !«... Познао сам вас одмах, настави он, па се накашља, не знајући шта би још могао рећи.
— Е па деде, за срећна познанства! подиже писар чашу, додирујући узгред, врло лагано, Љубичину чашу, а са Гојком се куцну другарски.
Гојко испи па одмах виде да се и Пера и Љубица нешто смеше и гледају њега. Баш ће бити да се њему смеју. То га опет збуни.
— Какав си то друг, болан... Нећеш са колегиницом да се куцнеш! рече му писар
— Заборавих... промрља збуњен Гојко крећући очима живо, као да гледаше где би се могао сакрити
После ручка полицајац одседе у разговору још читав час. Ту се разговарало пријатељски, сасвим другарски претресале се успомене из младости, управо ређали се несташни поступци у школи и ван ње. Љубица слуша са интересом овај разговор, који је у по нечем подсети на њену младост. И Гојко се чак расположио, па допуни разговор по неким својим сећањем.
— Сећате ли се онога... рече он смешећи се, онога у дугачким кошуљама... Трпковића, што удари директору шамар... Није га познао по ноћи.
— Аха, јест... хтедоше, чини ми се да га истерају.
— Ја, па му директор опрости. Сад је поручник;
Најзад се писар диже, опрости се врло пријатељски са Љубицом и Гојком, Љубици опет понови неколика извињења, рече јој да буде потпуно безбрижна, па оде весело.
Гојко се још смешио задовољно, сећајући се неких ситница из ђачког живота. Љубица се досети овом смеху, па чим стадоше на пољу запита га:
— Ви сте јамачно лепо провели детињство и младост? Видим да се радо сећате младости...
— Младости ?... понови Гојко и замисли се. Ја је нисам имао, ни знао за њу... Не, не... ја нисам живео у младости, нити знам шта је то.
Љубица га погледа зачуђено: учини јој се да он ово не говори будан, но као да сања. Поглед му беше управљен у једну тачку и укочен, цело лице некако необично измењено, сањиво, занесено...
— Како то? рече она тихим гласом, као да се боји да га не пробуди. Сваки ко је преживео младост, мора знати за њу, сећати се појединих тренутака и, разуме се, то су најлепша сећања... Ето, и ви се сећате неких ситница...
— А ја вам кажем да не знам за младост.. Сећам се многих ситница, јест... али то је туђи живот, то сам ја само посматрао... Али из мог живота нема ништа, јер ја нисам живео, као што ни сада не живим. Него.. тек сад је друго; опет сад бар има нечега, а онда није било ништа, изговори он то, па дубоко уздахну и обриса руком чело, по коме се накупиле капље зноја.
— Ја то не разумем; не знам како... рече Љубица, тражећи згодан израз, — како то нисте живели?
— Како ?... понови Гојко. Од основне школе па до краја школовања одвојио сам се из родитељске куће и бринуо се сам о себи. Какав ми је био први дан школовања, такав ми је био и последњи: све једно исто... судови, вода, ципеле, трчкарање до бакалнице, до касапнице, а ноћу крпи се, пери се и учи... Све тако, без краја!...
— Зар баш никад нисте знали за игру са друговима, шалу, забаве ?...
— Никад. Ја нисам за еве то време ништа осећао, ништа желео; живео сам... то јест нисам управо живео, него онако...
— А детињство ? стаде га запиткивати заинтересована Љубица. — Ваљда сте бар као дете проживели, у родитељској кући, са децом?...
— Јест, само сам тада и живео, више никад, одговори Гојко с неким болом, готово са очајањем, па се опет загледа некуд у даљину, а пред очима стадоше му пролетати сећања из безазлена детињства.
Како да се не сећа! Зар би се могло то заборавити? Па шта би му остало за утеху из целог живота, чега би се имао сећати да није тога лепог доба, детињства... Зар да се не сећа онога гнезда, у облику једне мале накривљене непокривене сиротињске дашчарице, са чијег се прага виде шумни вали дивотне Мораве? Чим сване, они сви, голотрби и босоноги малишани, његова браћа и сестре, поискачу испод прљавих, поцепаних поњава, па трчи на ниже, на реку. Прегледају од синоћ запете вршке и намештене кошаре, па ако има лова, одмах се доноси угарак, ложи се ватра ту па обали и спрема се доручак. Родитељи им, пука сиротиња, журе се на рад, надничење, а они по цео дан око воде, око Мораве хранитељке, јер она их је и хранила и појила, другог чега нису имали; она их је и неговала, као добра мати, прала их, чистила, а благо сунце повијало их и сушило свој зрацима... О, дивна, шумна српска Мораво!... Па оне безазлене, срећне дечје игре! Па нарочито оно задовољство, које се тада осећало... И сад се живо сећа тога осећања, па му душу обузме слатка топлина. И све тако лепо беше, док га једног дана отац не узе за руку и одведе у окружну варош. »Много вас је, рече му отац, па не могу све да исхраним. Узеће те господин Младен, даће те у школу, а ти да га слушаш као Бога. Немаш се куд враћати.« И он је остао, почео је претурати дан за даном, док се једном не нађе са листом хартије у рукама, који му је могао дати хлеба.
А за то време његово се мило гнездашце растурило. Родитељи помрли, сестре се разудале и свака за себе савила гнездо, браћа се растурила по белу свету и он сад замишља како изгледа оно рајско место, где је познао једине дане среће, милоште, задовољства. Кућица се већ давно срушила, по дворишту израсло трње и коров; плетар, у који затварана једина коза шута, јамачно је однесен или је струлио ту на месту; стазица до реке обрасла травом; вир, код кога су се намештале справе за лов, засут; све срушено, уништено, па ветар преко те пусте гудуре звижди и шиба, а Морава оздо ваљајући своје мутне таласе, хуји и шуми пенушећи се, не осврћући се на опустело гнездо. Хиљадама година она се таласа овом долином; хиљаде ће још проћи, а она ће исто овако пенити се и шумити, не осврћући се на човечја гнезда, која се појаве уз њене обале, па их одједном нестане... Све ће проћи, свега ће нестати, а Морава ће се још поносито и величанствено носити преко равна српска поља...
Гојку кану суза из очију, али он не смеде подићи руку да се убрише. Скрену оком у страну, па опази да се и Љубица некуд далеко загледала, очи се сјаје, не мичу се, а усне по кадшто грчевито заиграју. И она се, ваљада, пренела у прошлост, или се предала каквом новом осећају, па снује пријатне заносне снове. Гојко се обрте к њој, па је стаде посматрати. Учини му се да се из саме душе његове појављује нека сила, која га снажно гони у наручја тој девојци, осећа да га нешто снажно привлачи к њој. И кад би имао мало више смелости, ко зна какве би се изјаве одједном разлиле из груди. Овако пак само уздахне и снуждено обори главу, осећајући немоћ и неодлучност. Он ће чекати да се то некако само собом удеси.
Деца већ почеше долазити у школу, а они обоје сањаху...
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светолик Ранковић, умро 1899, пре 125 година.
|