Сеоска учитељица/VI
VI
Протекоше још три дана. Љубица све више улази у посао и све се више одушевљава радом. Истина опа почиње уједно и сама опажати, а то је и Гојко напоменуо, да јој деца почињу бивати све више утегнута и повучена, нестаје са њихових лица оне обичне дечје живости и она почињу личити на војнике у фронту. Она зна шта је узрок томе и осећа да не може ништа учинити да нестане ове појаве. Узрок лежи у њој самој, и он је тако тесно спојен са њеним бићем, да се већ више не може отклонити.
»Како то, мисли она, гледајући на Гојкову децу : бар од њега сам живља и окретнија, а гле како су наша деца!... Зар он са оном његовом пипавом мирноћом може да створи овакав живот... гле како се живо и весело разговарају ! А ја... са овако живом природом, стварам војнике. Чудно !... Али знам, то је све она проклета моја суровост. Шта ћу, не могу друкчије !« И она склони своју дечицу за школу, рече им да се ту играју, па се онда полако приближи Гојку. Он стајаше међу децом, па им говораше нешто живо машући рукама. Она са чуђењем посматраше како онај сплетени Гојко стоји пред децом, како им живо и весело, прича, са уста му никако осмех не силази. А дечје очи, управљене на њега, горе, горе, као жеравице...
»Боже, како је ово лепо! Што и ја не бих могла овако. Баш ћу да огледам... не, не да огледам, него да и ја окренем овако, сасвим да окренем... Што, гле само како то он полако, смешећи се.... Зар ја не бих могла тако ?...«
По дечјим погледима осети да она стоји иза њега, па одједном прекиде рад и приђе јој, гледајући преда се збуњено, али му још у очима играше она весела ватра, која га грејаше у послу.
— Ви, одмор... да. Хе, ваши су мали, не треба се са њима много журити.
— И не журим се. Него гледам вас једнако, па баш дођох нарочито да чујем... како то ви... Некако то ви радите друкчије, живље.
— Хм... кажем вам... поче он отезати, па у говору баци поглед на сокак и прекиде, занеми. Угледа сеоског писара, а уз њега учини му се да промиче поред прошћа црвена полицијска капа. Увек су му полицајци били одвратни, а сад му се овај што долази учини као јастреб, који се залеће у мирну и безбрижну пилеж. И Гојко, као са неким предосећајем, стаде се нервозно окретати око себе, као квочка кад осети опасност, па скупља око себе пилиће.
Љубица погледа за његовим очима, па видевши ко долази, намргоди се и заузе неки одсудан, само њој својствен положај ишчекивања. После јој се учини веома незгодно да баш тако отворено покаже, како је раније опазила госте, па их сад ишчекује. С тога се обрте Гојковој деци, па их стаде нешто запиткивати, али тако неумешно, да деца одмах опазише због чега се она обраћа к њима, па сваки час погледаху у страну, откуд се приближаваху гости.
У двориште уђе срески писар у новој полицијској униформи, која тек беше прописана. Нову официрску капу накривио на десно ухо, а сјајну никловану сабљу пустио те се вуче по земљи и звецка кад удари о какав камичак. Лице му младолико, сасвим бело, нос погрбљен, дугачак, а бркови танки жућкасти; по образима и бради израсле ретке жућкасте длаке, које се и не опажају на први поглед. Очи му плаве, мале, па необично светлуцају испод меснатих капака; са стране око очију кожа се почела брчкати, те даје целом лицу израз скривеног лукавства. Са лица му бије она позната надувена тупост, која је својствена многим нешколованим представницима власти. Он се приближаваше слободно, готово дрско, и на Гојков учтив поздрав једва климну главом; застаде и саслуша Гојка, који му се представи, па као прави генерал кад саслуша рапорт, климну главом и окрете се учитељици. Сеоски ћата се задовољно и пакосно осмејкиваше, гледајући то у збуњена Гојка, који се одједном некако необично најежи, увуче главу у рамена, па нервозно звера очима, час у Љубицу, којој се образи одједном зацрвенеше, као да ће сад из њих крв бризнути.
Љубица подиже главу и погледа писара право у очи, али се овај ни мало не збуни од тог погледа, већ јој приђе слободно и оним полицијско породичним тоном рече јој, прилазећи :
— Хе-хе... јесмо ли се наместили ?... Пера Илић, писар овог среза и платодавац учитељски... Хм... да... чујемо ми тамо у срезу, дођоше нам после и акта о вашем постављењу... А ја овде од општине, купим порезу, па ми Богосав рече да сте дошли... Дај, велим, да се упознамо.
Љубица се осврташе, збуњена, погледајући чешће на Гојка, који се смрзнуо ту на месту, па ни да мрдне.
— О, молим.. извол’те, рече она са неким малим изразом кокетерије. — Ама немамо где да вас уведемо. Децо, дајте коју столицу.
»Хм, па то је он !... знам ... И гле сад шта је !« рече Гојко у себи. Он познаде писара. Сећа га се добро кад је ступио у први разред гимназије, заједно са њим, па видевши да не може ни из једног предмета да истера већу оцену од јединице, нестаде га. После се виђао да служи код једног адвоката, потом код секретара у начелству окружном и одједном се обрте као преписивач у истом надлештву. Од тада му Гојко изгуби траг, и ево сад му би суђено да га види у пуном сјају господства, у положају од кога и сам по мало зависи.
Деца изнеше столице ; одједном се ту нађе и Стојан, који ћутећи намести столице у хлад па се измаче, гледајући писара онако исто необично, најежено, као и Гојко.
— Извол’те, немамо све удобности као код куће, рече Љубица седајући и смешећи се. Она је већ ухватила на себи два значајна погледа писарева, па је одмах обузе она женска жудња за допадањем. Уједно опази Гојкову натмурену, згрчену фигуру. па одмах помисли да њега сад гризе љубомора, те се са осмехом обрте, писару, погледајући лукаво испод очију, на Гојка.
— А већ младе учитељице и у својим кућама имају велике удобностиl.... Ха-ха-ха.... насмеја се писар. Знамо се добро колико смо тешки. А, Богосаве, седи, рече он ћати, који се слатко смејао одговору његову.
— Голаверија смо, брате, сви па то ти је, при дружи им се ћата овим фамилијарним тоном.
Љубица плану и намршти се. Писар то опази, па се обрте ћати :
— Баш си права гејачка цепаница; нећеш се никад истесати.
Ћата се стаде врпољити и чудити шта је то погрешио, а писар се окрете Гојку:
— Извол’те, господин учитељу, у друштво!
— Захваљујем, морам на посао. Децо, у школу! скомандова он, па се опет згрчи и, онако намрштен, оборене главе, уђе са децом у школу.
Писар погледа за њим иронично, као што обично гледамо какве полуумнике, насмеши се и махну главом, па се обрте учитељици:
— Шта је ово... хе-хе-хе ?... Какав вам је ово колега?
— Одличан учитељ и веома добар друг, одговори Љубица озбиљно и одлучно, па видевши да се писар спрема да избаци неку пошалицу на Гојков рачун, престиже га и сама рече : истина, није углађен ни... дотеран, као што би требало, али је добар човек.
Писар за то време непрестано погледаше ћату, Док се овај једва сети, па се одједном диже.
— А нама остаде онај дневник онако... Да идем да га закључим, рече он смешећи се.
— Иди молим те, али немој сумирати без мене. Причекајте ме и спремите ручак.
— Ха, то се већ разуме. Како!... рече он и удали се са неким значајним осмехом на устима.
Стојан, који стајаше више учитељице, исто онако најежен и згрчен као и Гојко, обрте се и оде у школу машући главом неповерљиво и шапућући у себи : »Ја, братићу, тако је то; видим ја!...«
Гојко га дочека на вратима своје учионице, намрштен, а из очију му се читало питање : »Шта је ?«
— Остадоше њих двоје сами. Овај креса оком, креса, док се Богосав сети па оде. И ја се склоних, братићу, од зла. Не знаш ти каква је ово сила у срезу ; и капетан га се боји ; тако је то, братићу мој. А она не зна, него... Хеј, што ти је женска глава!... Ама Бога ми, господине, једнаке су : и ове ваше учевне и оне наше конђаре. Је ли њој дуга коса!... Ехејхеј!...
Међутим на пољу писар отпочео напад, по свима правилима дон-жуанске тактике. Најпре се већ обавестио о њеним родитељима, о школовању, о свему, док се тако мало упознаше и зближише, па онда поче поиздаље добацивати похвале њеној лепоти, памети, лепом положају који заузима... Љубица, коју све више обузимаше женска сујета, попустише по мало од оне првашње збиље, па се стаде и она упуштати у разговор, који је водио само циљу.
— Допада ми се, знате, тако са образованом женском... разговор је веома пријатан. О чему год хоћеш, све те разуме... па н сам да се поучиш чему. А ни ми вам нисмо баш тако велике школе учили.
— За ваш посао и нису потребна велика знања. Ту је важна практика...
— Јест, добро сте рекли. Практика, света практика! Нисам ја узалуд практиковао дванаест година, па зато се сад не бојим ниједног правника. Моје осудно решење не обара се тако лако! А правници шта ми знају ? Не знају рад на једном обичном регистру, а већ онако... тхи! ... — рече он, махну руком по ваздуху и насмеја се гласно, па онда настави:
— А ви, то је већ друго... вама требају многе школе. Без тога не може да се ради ваш посао како ваља. Него знате шта: упишите и мене у први разред; ја бих баш волео да учим код вас... Тако да седим у скамији, па само вас да гледам и слушам.
Љубица поцрвене изненада, саже главу и погледа га онако испод очију.
— Кад не би требало да се једе и живи, одговори она смешећи се. Али треба зарађивати хлеб.
— Хлеб ?... понови он ; какав хлеб ! Зар још и о томе да се бринемо. Реците само колика нам сума треба да безбрижно проживимо. Све да вам спремим.
— Ха-ха-ха... окрете Љубица у шалу. Кога ли сте наумили заклати, да се тако брзо обогатите ! Нека, молим вас : тако млади, па да идете на робију...
— За вас је слатко и на смрт поћи, узвикну он, смешећи се.
То већ беше много На тако отворен разговор Љу бица не беше навикла. Она чедна детиња осећања, која се улевају у душу још мајчином храном, почеше се бунити, али их постепено ућутка и заглуши женска таштина. Ипак осећаше неку пријатност од ових смелих речи, и ако је добро знала да су то само речи, да се то говори у другом смислу. Ко ће разумети женску душу!...
После пређе разговор на плату. Писар с неком нарочитом интонацијом исприча, како се плата врло, врло неуредно издаје, како учитељи морају по неколико пута долазити к нему узалуд, али она, госпођица Љубица, не мора се за то бринути. Он ће њој сам доносити плату, све ће олакшице он њој чинити... Затим се вешто наведе разговор на неке учитеље и једну учитељицу. Господин Пера отворено изјави, да је он већ учинио што треба, да двојица учитеља буду премештени а учитељица отпуштена. После овог саопштења, писар се диже. Он нађе да је ово ва први мах као почетак, доста; а после већ, ићи ће све својим редом... С нарочитом намером он прекиде разговор баш на овом месту...
— Камо вам онај колега, рече он, дижући се. Баш ће сит да се наради. Хо-хо-хо...
Љубица се сад тек сети посла, сети се да је још давно децу оставила иза школе, па о њима нико не води рачуна. Она се нервозно диже и рукова са писарем, правдајући се узгред:
— Ах, извините, молим вас. Јадна моја деца... оставила сам их онако. Не знам сад ни где су.
И она брзо, не осврћући се више, оде онамо где је децу оставила. Нарочито је пренерази свршетак разговора са писарем, па хтеде сад одједном да угуши сећање на њега. С тога се одмах, живо, с неком грозничавом журбом предаде послу. Али је одмах прекиде глас Стојанов:
— Господин казао скоро ће подне... Да пустиш децу кући.
Она опази да је Стојан гледа некако укосо, некако необично, љутито. И то јој паде тешко. Отпусти децу кућама, па застаде пред чичом и погледа га слободно, право у очи.
— Бога ти, ко је ово... какав је овај писар ?
— Хе, братићу, па господин Пера... знам га.
— Питам те онако... какав је човек ? Он нешто много прети учитељима.
— Прети ја. Шта ћеш му — сила је велика. Он ти је прави газда у срезу, капетана не верма ни оволико... А зао је, братићу мој, као... као... Шта ту, шта он може учитељима! Гледај ти само свој посао, па се не бој никога. Тако је то, братићу, ја... А он учитељима ништа не може. Не може ништа, кад ти кажем. То једно, што их ворта с платом, али тако ти је свуд, по свима срезовима.
А Љубица само осећа како јој нешто јако бије у темену и у глави ври, ври као у котлу... Она се хвата мислима за поједине речи Стојанове, али у глави опет ври, а срце се све више стеже од неког нејасног злослутног страха. Шта је то, од чега се плаши, не сме да зна, не сме да мисли о томе, али јој се то извило пред очима, па јој потреса сваки живац. Управо она не може још да одреди у коликој је мери то страшно и је ли баш страшно; и све јој се чини да ту има доста и пријатнога... Али засад она је узбуђена јако и рада би ма чиме забавити се, ну чиме би?...
— Шта ради господин учитељ?
— Са децом, веселник. Шта ће... да се склони од зла; боље му је. Сад ће и он изићи. Кажем ти ја, братићу, не бој се ти. Њему баш немој зубе показивати, ономе знаш... него онако низ длаку. Лажи га полако док не ухватиш за врат, па онда о земљу. Ја, братићу, тако је то. А ти се не бој, што се тиче...
— Море шта ти је, кога имам да се бојим... И шта ми ко може !
Она се упути у школу. Врата на Гојковој учионици беху отворена, а он, онако исто намрштен, ходаше живо преко школе. Кад опази њу, он се обрте деци, нареди им да се спреме, па их пусти кући.
Љубица стајаше у ходнику док деца полако изиђоше из школе. За децом изиђе Гојко, гледајући пред ноге. Обома беше незгодно да се погледају, а знају да се не могу ћутећи мимоићи. Гојко осећа како га издаје присебност, и он већ увиђа да ће проћи овако ако га она не заустави. То је без сумње и Љубица увидела, па му приђе.
— Зар и ви пуштате, рече му она отворено, онако како су и јутрос разговарали.
— Подне је, одговори он, гледајући час у земљу час на вратнице, куда пролажаху ђаци, па се опет полако крену. Љубица пође за њим.
— Хоћете ли да идемо после подне у Брезовац? Да пустимо деду рано, па да идемо.
Гојко се изненади ; овакав предлог није очекивао, а би му по вољи. Хтеде да се упусти у разговор и да је пита што за писара, па увиде да је то незгодно. Свеједно, и онако ће дознати од Стојана колико му треба да зна.
— Добро одговори он. Можемо... само раније...
После подне иђаху низ потес, једно поред другог, учитељ и учитељица, али обоје беху суморни, забринути. Иђаху ћутећи, али обоје управили очи у неодређену даљину, па се дали у дубоке мисли. Нека тешка слутња обладала је њима од јутрос, притисла им душу, стегла срце, па их тако држи, мори их без престанка.
»Шта он хоће ? размишља Љубица о целом догађају. Нисам га добро ни разумела. Управо, он ми није још ништа ни казао, него све онако... поиздаље. Час говори некакве одвећ необичне комплименте... Хајде већ то... не мари. Може бити да је то баш у реду, него ја нисам научила на такав разговор; нисам бивала у друштву. То већ није ништа. Али после шта оно говораше о некаквом накиту, украсу, шта ли? Па о плати... и то већ није ништа. Није ми тешко ићи у срез. Па о оним учитељима... А она учитељица. вели, биће отпуштена... Ах...« Љубици се стеже срце од неке зебње и опет је притиште онај тешки магловити сумор, што дави, испија полако...
»И зар све одједном да пропадне, сва мука моја!... Таман се дошло до мете; таман да одморим родитеље, да се одморим и сама од оног сиротовања и гле!... Зар то може бити ! Зар би Бог допустио ? И зашто, зашто?... Шта хоће он... шта му то остаде неисказано, недовршено ? А знам, осећам да ће се то другом или трећом приликом све исказати. Па онда?... О, та ваљда и Бог гледа са неба на сиротињу !...« Она се стресе од те магловите зебње, погледа на Гојка, који иђаше гледајући пред ноге, дубоко занесен у мисли, па се и сама опет занесе мислима.
»Чудновата је, баш!... премишља Гојко десети пут једну исту мисао. — Овамо седи са њим цело јутро, смеје се, шали се и све онако... што не ваља. Оставила децу саму... Видиш, за то бих је могао узети на одговор. Али, ех !...« и он махну руком по ваздуху, увиђајући и сам да он никад не би имао смелости да то учини. Сва је утеха у томе, што он сазнаје, да би имао право, па чак и дужност да то учини. Али се то све заврши оним стереотипним и малодушним узвиком: ех!...
»И нико је не присиљава да седи са њим. Што, зар не може она устати и рећи : извините, или већ тамо... морам на рад, чекају ме деца. Како сам ја ! А она јок... него са њим тамо амо, па цело јутро. И шта су имали толико да говоре? — Лудорије !... А овамо сад гледај је! иде као убијена... и одмах сам познао да јој није било по вољи. И Стојан тако вели. Па добро, што је седела кад јој то није било по вољи ? Чудновато !... И ове су ти женскиње баш...« Он опет махну руком, разгледа пред собом, па се опет замисли...
Веља беше на раду кад они стигоше. Замолише га да не прекида посао, а они се наместише на дну школе, иза ђака. Радио је са првим разредом, други писаше, а трећи и четврти рачунају на таблицама. Љубица се веома зачуди кад виде да учитељ већ предаје о словима. На табли стајаше великим, јасним, лепим словима, написано со. Учитељ се с доста вештине али и муке стараше, да навикне дечје ухо разликовању ова два гласа. Љубица готово не дише ; сва се претворила у трајну, жудну пажњу. Да јој је да не пропусти ни један покрет учитељев. А он ради живо, умешно, С вољом... Тек ипак види се да не ради без напрезања. Сва малопрешња брига одједном се скиде, нестаде је, а њу обузе пламен жудње за радом. Она се преобрази: очи се весело засветлеше, образи се заруменеше; она се сва предала томе послу, који је и њен... Ту су јој све мисли, цела душа... Деца одговарају : по неко већ схватило добро целу мајсторију и одговара правилно. Љубица све више светли очима. Али по неко устане, па све наопачке... Љубица се мршти, лупне ногом, управо врхом ноге о под; види се радо би скочила и притрчала детету. Ко зна шта би му урадила од срџбе!...
А Веља се смеши весело, као да је то и очекивао, као да је све у реду, те није могло друкчије ни бити... Он опажа како се Љубица мршти и мучи, па баш нарочито бира такву децу. Обавештава их, помаже им, управо учи их да мисле, али су то деца неука, дивља, па не може све да иде као по лоју...
— Е доста. Изиђите сад мало напоље, рече Веља деци, па се упути к својим гостима.
— Како... Зар ви већ радите са словима ? упита га Љубица зачуђено.
Веља се смешка неприметно, и сам прави зачуђено лице, као бајаги чуди се питању.
— Јуче сам почео, одговара он наивно. — Зашто се ви као чудите ?
— Па, знате... нама су предавали, поче она збуњено: припрема траје најмање месец до...
— Ха, методика... прекиде је учитељ. Е богме овамо ћете морати много што шта против методике, јер и наша врховна управа ради већином против методике, па морамо и ми. Шта, зар ја да изгубим два месеца са овом дерладијом узалуд; а шта ће за то време да ми раде остали разреди ?... Јок, ја сам то са њима наредио све за четири — пет дана: сто, столица, клупа, табла и т. д. А сад је већ време да се почне радити. И јесте ли видели како иде славно : половина већ знају да разликују оба гласа! А тек смо почели, од јуче...
— Дакле ви сте задовољни данашњим одговорима ? упита она бојажљиво, као да га не увреди питањем.
— — Ха-ха-ха... те још како! Питајте Гојка како он мисли.
— Да, славно иде! одговори Гојко одлучно.
— Видим ја како се ви мрштите... У једно време помислих сад ћете скочити, па нарочито бирам неразвијенију децу. Е, друже драги, не једу се лубенице, док се копач добро не озноји... Него изволите мени, у наш дом...
Љубица и Гојко изјавише жељу да слушају даље рад, па по свршетку посла да пређу у стан. Веља позва децу, па настави рад. Узе да прегледа израђене задатке на таблицама. У томе му помогоше и гости. После зажелеше да он држи једно предавање. И то им учини по вољи: узе други разред и поче познавање природе. Предавао је врло лепо, лако и живо; и Гојку се засветлеше очи. У раду проведоше још цео час.
Веља пусти децу, па се кроз простран ходник упути са гостима у свој стан. Дочека их једна слабуњава, ситна плавуша, поздрави се врло усрдно, па одмах оде к столу, на коме стајаше послужавник са водом и слатким од трешања. Разговор се води само о школском раду.
Љубица је нарочито дошла да чује коју реч о писару, да види шта је то: треба ли да се боји чега, или ће јој и Веља казати оно исто што и Стојан. Али сад јој је веома незгодно да почиње разговор пред учитељком. Зна она жене, па нека им је најсветији израз на лицу... »најбоље ће бити, помисли она, да говорим са њим у повратку, сад кад пођемо. Знам да ће нас испратити далеко, а још ако му не пође жена, можемо говорити гласно, са Гојком заједно. Ако ли она пође, морам се издвојити са Вељом.«
Кад сиђе сунце близу брега, гости се дигоше да иду. Веља се спреми да их испрати, а учитељка мора остати код детета, које је данас нешто у ватри.
Веља иђаше необично весело; обузело га оно пријатно расположење, које наступа после дуга успешна рада, па сад не може довољно да се наговори. Стаде се хвалити својим другим разредом, јер то су само његови ђаци, и причати с каквим ће уживањем да ради ове године са њима. Љубица, која га врло радо слушаше, мораде га прекинути.
— Е сад ви нама да дате један савет, јер зато смо управо и дошли, рече она, па им исприча свој јутрошњи разговор с писарем, изостављајући наравно све оно, што није потребно да они знају.
Веља се још од првих речи њених уозбиљи, а кад саслуша шта је писар спремио оним друговима, он плану гневом и узвикну:
— Животиња!... Дакле и то он зна... А каква је то красна девојка и одлична учитељица. Пре две године свршила је школу. Сирота, нигде никог нема, а врло лепа. Чуо сам ја још пролетос да он облеће око ње, па ето...
— Шта мислите, да ли ће заиста бити отпуштена? Ту је и Просветни Савет, забога; ваљда се то не ломи баш тако лако !... запита Љубица узбуђеним уздрхталим гласом.
— Ех, Савет!... одговори Веља са неком горчином у гласу. Тешко нама! Одузели су нам и тај једини заклон: да нам је бар хлеб обезбеђен, кад радимо посао ваљано. Па ето, дали су нас на милост и немилост несавесним, бесним људима... да нам бешчасте породице, другове... А ми да ћутимо као рибе, да се не смемо мрднути, узвикну он са тешким болом, па онако у љутини хитну гранчицу, коју ношаше у рукама, далеко од себе. Ућуташе за часак сви троје, па иђаху бледи, намрштени, тешко дишући. Кад се мало прибра, Веља опет проговори :
— Отпустиће је, дабогме!... Чуо сам ја како је он био окупио председника да је оптуже због неморалног владања... Њу, једну од најпоштенијих учитељица!... Ето и вама одговора на питање. Сад видите шта вас чека, па бирајте : то зависи од вас... ту вам ми не можемо дати никаква савета.
— А како би било да ја тражим премештај у други срез? Да то учиним сад одмах, док још нема опасности.
— Нема ни недеља дана како сте дошли на ово место, па већ да тражите премештај, и то још без узрока! Јер шта бисте могли навести за разлог?... То не може бити, верујте ми.
— Готово мени се највише свиди савет нашег Стојана, проговори Гојко, осмехнув се малко, али му са лица не силажаше она љута горчина и бол, што тече из самог срца. — Он јој вели да ради свој посао, да се не плаши ничега. А за писара, како оно... запе он, па се опет насмеја: беше му незгодно поновити израз Стојанов »низ длаку«, па то он преприча другим речима. Беше веома узбуђен, те једва изговори ово мало речи.
— И мени се свиди тај савет, одговори Веља. Море, ви имате паметног фамулуса, вере ми! Тако, тако је најбоље. Па ако видимо да ће и вас овако да брука, онда ћете дати оставку. Другог излаза нема.
Затим Веља стаде причати о оној двојици што им се спрема премештај, па дошавши тако у разговору до орловичког потеса, опрости се са гостима, обећа да ће их скоро походити и врати се.
Љубица и Гојко продужише пут ћутећи. Беше им незгодно настављати досадашњи разговор, а о другом чему нису хтели говорити.
Сиђоше у речицу, поред које се зелене подотављене ливаде. Задахну их мирис свеже, зелене траве, по којој су већ почеле да се купе росне капљице. Вода се тихо слеваше преко камичака, жуборећи лагано, тајанствено, као да се и она, уморна, спрема на починак. Сутон се приближава, а ваздух постаје гушћи, тамнији. Цела се природа умирила, па се само још осећа њено гигантско дрхтање, као последњи уздах пред тешким сном... Све то навлачи жива човека на бескрајне сањарије.
Наши путници наиђоше на оборену кладу на самој обали, па, готово не споразумевајући се, поседаше на њу. Пролети слепи миш и запара танахним крилима поред самих њихових очију; пројури тихо, без шума, водени кос, враћајући се ноћишту; зажубори речица, зашапућу капљице што се слевају с камења, а сутон се њиха и навлачи све више, успављујући брижну главу пријатним заносним сновима..
Но Љубица не сања пријатне снове. Тужно је оборила главу над реком, па слушајући жубор и шапат бистре воде, чини јој се да са тим злослутим жубором отичу и њени мајмилији снови младости, њени најдражи идеали ... Све, што је тако дуго стварала у сновима, чиме је најрадије душу младу напајала, почиње се ружити, растурати.... И она види да ће нестати свега и да ће после наступити црно и горко разочарање; да ће нестати снова и наступити оштра, сурова јава... И она почиње осећати велики, тежак бол, јер губи највеће благо младости — лепе заносне снове... И кроз неми сутон, са тихим жубором реке, помеша се болно, тужно јецање... И оде низ воду, тихим лахором, овај тужни двопев танахне бистре реке и младе, несрећне девојке...
А Гојко занемео, смрзао се, па не дише. Осећа само како му се груди стежу, а срце лупа бурно, живо. Не сме да се покрене, да мрдне ма чиме. Само гледа, гледа у ову погнуту фигуру, која се у сутону нејасно оцртава, и чини му се да сваки њен уздах односи собом по један део његова тешког бола, а на души му оставља тихо, пријатељско саучешће у тузи свога друга, и још некакво осећање, веома пријатно и драго, од кога му и срце живље куца, али се он стара да га засад угуши, јер му данас и у оваким околностима није место. Само тихи, лагани уздаси по кадшто одају његово немо присуство. А око њега све једно исто: сутон, жубор, јецање...
Одједном се обоје тргоше, устадоше и пођоше даље. Месец изгрејао, па трепери својом нежном сребрнастом светлошћу. Зрикавци отпочели свој посао, па и цела околина бруји од њихове монотоне песме, која улева у душу неку сањиву зебњу. Тамо на врбама, кратким и суморним гласом, јавља се ћук. А из села се носи, све лакше и лакше, нејасно, тихо брујање. Долази ноћ...
Кад већ уђоше у село. Гојко се понуди да отпрати Љубицу до њена стана.
— Нека, молим вас, немојте... Близу је, сама ћу, одговори она одлучно, па се поздрави са њим и окрете својим правцем.
— Добро... Лаку ноћ ! одговори Гајко мало увређеним гласом и остаде дуго на том месту, гледајући за њом.
Прилазећи својим вратницама, Љубица опази човека, који се држаше једном руком за плот. Он се крену према њој поводећи се, а из груди му се разлеже храпав, промукао глас.
— Аха... тако ли је! У ово доба... Молићемо за мецко изјасњења. Рибице...
Љубица одмах виде да је то пијан човек, па брзо појури вратницама, али незнанко беше ближи па подупре леђима улазак.
— Стој... Ходи код бате...
Љубица познаде ћатин глас, па плану својом одважном, плаховитом срџбом.
— Ха, пијанице једна, ти ли си то ? Марш с пута... дрекну она, па гурну пијана Богосава из све снаге. Он се поведе, поведе и сроза се у прашину, а она протрча кроз вратнице и одмах закачи кључаоницу. Дрхташе као у страховитој грозници, срце јој лупаше живо, махнито, једва се стаде прибирати. Закашља се, јер је стаде нешто гушити у грудима.
Богосав, чувши кашаљ, стаде се дизати из прашине.
— Чекни де ти Перу писара, чек!... Он ће тебе ’нако знаш... кâ погачу од белије, све око руке...
Љубица побеже у кућу, закључа се у својој соби, паде на своју девојачку постељу и горко зајеца ...
»Боже, шта је ово ? Је ли ово моја служба, мој удео ? Зар се овако почиње ? Зар је овакав цео живот !...«
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светолик Ранковић, умро 1899, пре 125 година.
|