Seoska učiteljica/VI
VI
Protekoše još tri dana. Ljubica sve više ulazi u posao i sve se više oduševljava radom. Istina opa počinje ujedno i sama opažati, a to je i Gojko napomenuo, da joj deca počinju bivati sve više utegnuta i povučena, nestaje sa njihovih lica one obične dečje živosti i ona počinju ličiti na vojnike u frontu. Ona zna šta je uzrok tome i oseća da ne može ništa učiniti da nestane ove pojave. Uzrok leži u njoj samoj, i on je tako tesno spojen sa njenim bićem, da se već više ne može otkloniti.
»Kako to, misli ona, gledajući na Gojkovu decu : bar od njega sam življa i okretnija, a gle kako su naša deca!... Zar on sa onom njegovom pipavom mirnoćom može da stvori ovakav život... gle kako se živo i veselo razgovaraju ! A ja... sa ovako živom prirodom, stvaram vojnike. Čudno !... Ali znam, to je sve ona prokleta moja surovost. Šta ću, ne mogu drukčije !« I ona skloni svoju dečicu za školu, reče im da se tu igraju, pa se onda polako približi Gojku. On stajaše među decom, pa im govoraše nešto živo mašući rukama. Ona sa čuđenjem posmatraše kako onaj spleteni Gojko stoji pred decom, kako im živo i veselo, priča, sa usta mu nikako osmeh ne silazi. A dečje oči, upravljene na njega, gore, gore, kao žeravice...
»Bože, kako je ovo lepo! Što i ja ne bih mogla ovako. Baš ću da ogledam... ne, ne da ogledam, nego da i ja okrenem ovako, sasvim da okrenem... Što, gle samo kako to on polako, smešeći se.... Zar ja ne bih mogla tako ?...«
Po dečjim pogledima oseti da ona stoji iza njega, pa odjednom prekide rad i priđe joj, gledajući preda se zbunjeno, ali mu još u očima igraše ona vesela vatra, koja ga grejaše u poslu.
— Vi, odmor... da. He, vaši su mali, ne treba se sa njima mnogo žuriti.
— I ne žurim se. Nego gledam vas jednako, pa baš dođoh naročito da čujem... kako to vi... Nekako to vi radite drukčije, življe.
— Hm... kažem vam... poče on otezati, pa u govoru baci pogled na sokak i prekide, zanemi. Ugleda seoskog pisara, a uz njega učini mu se da promiče pored prošća crvena policijska kapa. Uvek su mu policajci bili odvratni, a sad mu se ovaj što dolazi učini kao jastreb, koji se zaleće u mirnu i bezbrižnu pilež. I Gojko, kao sa nekim predosećajem, stade se nervozno okretati oko sebe, kao kvočka kad oseti opasnost, pa skuplja oko sebe piliće.
Ljubica pogleda za njegovim očima, pa videvši ko dolazi, namrgodi se i zauze neki odsudan, samo njoj svojstven položaj iščekivanja. Posle joj se učini veoma nezgodno da baš tako otvoreno pokaže, kako je ranije opazila goste, pa ih sad iščekuje. S toga se obrte Gojkovoj deci, pa ih stade nešto zapitkivati, ali tako neumešno, da deca odmah opaziše zbog čega se ona obraća k njima, pa svaki čas pogledahu u stranu, otkud se približavahu gosti.
U dvorište uđe sreski pisar u novoj policijskoj uniformi, koja tek beše propisana. Novu oficirsku kapu nakrivio na desno uho, a sjajnu niklovanu sablju pustio te se vuče po zemlji i zvecka kad udari o kakav kamičak. Lice mu mladoliko, sasvim belo, nos pogrbljen, dugačak, a brkovi tanki žućkasti; po obrazima i bradi izrasle retke žućkaste dlake, koje se i ne opažaju na prvi pogled. Oči mu plave, male, pa neobično svetlucaju ispod mesnatih kapaka; sa strane oko očiju koža se počela brčkati, te daje celom licu izraz skrivenog lukavstva. Sa lica mu bije ona poznata naduvena tupost, koja je svojstvena mnogim neškolovanim predstavnicima vlasti. On se približavaše slobodno, gotovo drsko, i na Gojkov učtiv pozdrav jedva klimnu glavom; zastade i sasluša Gojka, koji mu se predstavi, pa kao pravi general kad sasluša raport, klimnu glavom i okrete se učiteljici. Seoski ćata se zadovoljno i pakosno osmejkivaše, gledajući to u zbunjena Gojka, koji se odjednom nekako neobično naježi, uvuče glavu u ramena, pa nervozno zvera očima, čas u Ljubicu, kojoj se obrazi odjednom zacrveneše, kao da će sad iz njih krv briznuti.
Ljubica podiže glavu i pogleda pisara pravo u oči, ali se ovaj ni malo ne zbuni od tog pogleda, već joj priđe slobodno i onim policijsko porodičnim tonom reče joj, prilazeći :
— He-he... jesmo li se namestili ?... Pera Ilić, pisar ovog sreza i platodavac učiteljski... Hm... da... čujemo mi tamo u srezu, dođoše nam posle i akta o vašem postavljenju... A ja ovde od opštine, kupim porezu, pa mi Bogosav reče da ste došli... Daj, velim, da se upoznamo.
Ljubica se osvrtaše, zbunjena, pogledajući češće na Gojka, koji se smrznuo tu na mestu, pa ni da mrdne.
— O, molim.. izvol’te, reče ona sa nekim malim izrazom koketerije. — Ama nemamo gde da vas uvedemo. Deco, dajte koju stolicu.
»Hm, pa to je on !... znam ... I gle sad šta je !« reče Gojko u sebi. On poznade pisara. Seća ga se dobro kad je stupio u prvi razred gimnazije, zajedno sa njim, pa videvši da ne može ni iz jednog predmeta da istera veću ocenu od jedinice, nestade ga. Posle se viđao da služi kod jednog advokata, potom kod sekretara u načelstvu okružnom i odjednom se obrte kao prepisivač u istom nadleštvu. Od tada mu Gojko izgubi trag, i evo sad mu bi suđeno da ga vidi u punom sjaju gospodstva, u položaju od koga i sam po malo zavisi.
Deca izneše stolice ; odjednom se tu nađe i Stojan, koji ćuteći namesti stolice u hlad pa se izmače, gledajući pisara onako isto neobično, naježeno, kao i Gojko.
— Izvol’te, nemamo sve udobnosti kao kod kuće, reče Ljubica sedajući i smešeći se. Ona je već uhvatila na sebi dva značajna pogleda pisareva, pa je odmah obuze ona ženska žudnja za dopadanjem. Ujedno opazi Gojkovu natmurenu, zgrčenu figuru. pa odmah pomisli da njega sad grize ljubomora, te se sa osmehom obrte, pisaru, pogledajući lukavo ispod očiju, na Gojka.
— A već mlade učiteljice i u svojim kućama imaju velike udobnostil.... Ha-ha-ha.... nasmeja se pisar. Znamo se dobro koliko smo teški. A, Bogosave, sedi, reče on ćati, koji se slatko smejao odgovoru njegovu.
— Golaverija smo, brate, svi pa to ti je, pri druži im se ćata ovim familijarnim tonom.
Ljubica planu i namršti se. Pisar to opazi, pa se obrte ćati :
— Baš si prava gejačka cepanica; nećeš se nikad istesati.
Ćata se stade vrpoljiti i čuditi šta je to pogrešio, a pisar se okrete Gojku:
— Izvol’te, gospodin učitelju, u društvo!
— Zahvaljujem, moram na posao. Deco, u školu! skomandova on, pa se opet zgrči i, onako namršten, oborene glave, uđe sa decom u školu.
Pisar pogleda za njim ironično, kao što obično gledamo kakve poluumnike, nasmeši se i mahnu glavom, pa se obrte učiteljici:
— Šta je ovo... he-he-he ?... Kakav vam je ovo kolega?
— Odličan učitelj i veoma dobar drug, odgovori Ljubica ozbiljno i odlučno, pa videvši da se pisar sprema da izbaci neku pošalicu na Gojkov račun, prestiže ga i sama reče : istina, nije uglađen ni... doteran, kao što bi trebalo, ali je dobar čovek.
Pisar za to vreme neprestano pogledaše ćatu, Dok se ovaj jedva seti, pa se odjednom diže.
— A nama ostade onaj dnevnik onako... Da idem da ga zaključim, reče on smešeći se.
— Idi molim te, ali nemoj sumirati bez mene. Pričekajte me i spremite ručak.
— Ha, to se već razume. Kako!... reče on i udali se sa nekim značajnim osmehom na ustima.
Stojan, koji stajaše više učiteljice, isto onako naježen i zgrčen kao i Gojko, obrte se i ode u školu mašući glavom nepoverljivo i šapućući u sebi : »Ja, bratiću, tako je to; vidim ja!...«
Gojko ga dočeka na vratima svoje učionice, namršten, a iz očiju mu se čitalo pitanje : »Šta je ?«
— Ostadoše njih dvoje sami. Ovaj kresa okom, kresa, dok se Bogosav seti pa ode. I ja se sklonih, bratiću, od zla. Ne znaš ti kakva je ovo sila u srezu ; i kapetan ga se boji ; tako je to, bratiću moj. A ona ne zna, nego... Hej, što ti je ženska glava!... Ama Boga mi, gospodine, jednake su : i ove vaše učevne i one naše konđare. Je li njoj duga kosa!... Ehejhej!...
Međutim na polju pisar otpočeo napad, po svima pravilima don-žuanske taktike. Najpre se već obavestio o njenim roditeljima, o školovanju, o svemu, dok se tako malo upoznaše i zbližiše, pa onda poče poizdalje dobacivati pohvale njenoj lepoti, pameti, lepom položaju koji zauzima... Ljubica, koju sve više obuzimaše ženska sujeta, popustiše po malo od one prvašnje zbilje, pa se stade i ona upuštati u razgovor, koji je vodio samo cilju.
— Dopada mi se, znate, tako sa obrazovanom ženskom... razgovor je veoma prijatan. O čemu god hoćeš, sve te razume... pa n sam da se poučiš čemu. A ni mi vam nismo baš tako velike škole učili.
— Za vaš posao i nisu potrebna velika znanja. Tu je važna praktika...
— Jest, dobro ste rekli. Praktika, sveta praktika! Nisam ja uzalud praktikovao dvanaest godina, pa zato se sad ne bojim nijednog pravnika. Moje osudno rešenje ne obara se tako lako! A pravnici šta mi znaju ? Ne znaju rad na jednom običnom registru, a već onako... thi! ... — reče on, mahnu rukom po vazduhu i nasmeja se glasno, pa onda nastavi:
— A vi, to je već drugo... vama trebaju mnoge škole. Bez toga ne može da se radi vaš posao kako valja. Nego znate šta: upišite i mene u prvi razred; ja bih baš voleo da učim kod vas... Tako da sedim u skamiji, pa samo vas da gledam i slušam.
Ljubica pocrvene iznenada, saže glavu i pogleda ga onako ispod očiju.
— Kad ne bi trebalo da se jede i živi, odgovori ona smešeći se. Ali treba zarađivati hleb.
— Hleb ?... ponovi on ; kakav hleb ! Zar još i o tome da se brinemo. Recite samo kolika nam suma treba da bezbrižno proživimo. Sve da vam spremim.
— Ha-ha-ha... okrete Ljubica u šalu. Koga li ste naumili zaklati, da se tako brzo obogatite ! Neka, molim vas : tako mladi, pa da idete na robiju...
— Za vas je slatko i na smrt poći, uzviknu on, smešeći se.
To već beše mnogo Na tako otvoren razgovor Lju bica ne beše navikla. Ona čedna detinja osećanja, koja se ulevaju u dušu još majčinom hranom, počeše se buniti, ali ih postepeno ućutka i zagluši ženska taština. Ipak osećaše neku prijatnost od ovih smelih reči, i ako je dobro znala da su to samo reči, da se to govori u drugom smislu. Ko će razumeti žensku dušu!...
Posle pređe razgovor na platu. Pisar s nekom naročitom intonacijom ispriča, kako se plata vrlo, vrlo neuredno izdaje, kako učitelji moraju po nekoliko puta dolaziti k nemu uzalud, ali ona, gospođica Ljubica, ne mora se za to brinuti. On će njoj sam donositi platu, sve će olakšice on njoj činiti... Zatim se vešto navede razgovor na neke učitelje i jednu učiteljicu. Gospodin Pera otvoreno izjavi, da je on već učinio što treba, da dvojica učitelja budu premešteni a učiteljica otpuštena. Posle ovog saopštenja, pisar se diže. On nađe da je ovo va prvi mah kao početak, dosta; a posle već, ići će sve svojim redom... S naročitom namerom on prekide razgovor baš na ovom mestu...
— Kamo vam onaj kolega, reče on, dižući se. Baš će sit da se naradi. Ho-ho-ho...
Ljubica se sad tek seti posla, seti se da je još davno decu ostavila iza škole, pa o njima niko ne vodi računa. Ona se nervozno diže i rukova sa pisarem, pravdajući se uzgred:
— Ah, izvinite, molim vas. Jadna moja deca... ostavila sam ih onako. Ne znam sad ni gde su.
I ona brzo, ne osvrćući se više, ode onamo gde je decu ostavila. Naročito je prenerazi svršetak razgovora sa pisarem, pa htede sad odjednom da uguši sećanje na njega. S toga se odmah, živo, s nekom grozničavom žurbom predade poslu. Ali je odmah prekide glas Stojanov:
— Gospodin kazao skoro će podne... Da pustiš decu kući.
Ona opazi da je Stojan gleda nekako ukoso, nekako neobično, ljutito. I to joj pade teško. Otpusti decu kućama, pa zastade pred čičom i pogleda ga slobodno, pravo u oči.
— Boga ti, ko je ovo... kakav je ovaj pisar ?
— He, bratiću, pa gospodin Pera... znam ga.
— Pitam te onako... kakav je čovek ? On nešto mnogo preti učiteljima.
— Preti ja. Šta ćeš mu — sila je velika. On ti je pravi gazda u srezu, kapetana ne verma ni ovoliko... A zao je, bratiću moj, kao... kao... Šta tu, šta on može učiteljima! Gledaj ti samo svoj posao, pa se ne boj nikoga. Tako je to, bratiću, ja... A on učiteljima ništa ne može. Ne može ništa, kad ti kažem. To jedno, što ih vorta s platom, ali tako ti je svud, po svima srezovima.
A Ljubica samo oseća kako joj nešto jako bije u temenu i u glavi vri, vri kao u kotlu... Ona se hvata mislima za pojedine reči Stojanove, ali u glavi opet vri, a srce se sve više steže od nekog nejasnog zloslutnog straha. Šta je to, od čega se plaši, ne sme da zna, ne sme da misli o tome, ali joj se to izvilo pred očima, pa joj potresa svaki živac. Upravo ona ne može još da odredi u kolikoj je meri to strašno i je li baš strašno; i sve joj se čini da tu ima dosta i prijatnoga... Ali zasad ona je uzbuđena jako i rada bi ma čime zabaviti se, nu čime bi?...
— Šta radi gospodin učitelj?
— Sa decom, veselnik. Šta će... da se skloni od zla; bolje mu je. Sad će i on izići. Kažem ti ja, bratiću, ne boj se ti. Njemu baš nemoj zube pokazivati, onome znaš... nego onako niz dlaku. Laži ga polako dok ne uhvatiš za vrat, pa onda o zemlju. Ja, bratiću, tako je to. A ti se ne boj, što se tiče...
— More šta ti je, koga imam da se bojim... I šta mi ko može !
Ona se uputi u školu. Vrata na Gojkovoj učionici behu otvorena, a on, onako isto namršten, hodaše živo preko škole. Kad opazi nju, on se obrte deci, naredi im da se spreme, pa ih pusti kući.
Ljubica stajaše u hodniku dok deca polako iziđoše iz škole. Za decom iziđe Gojko, gledajući pred noge. Oboma beše nezgodno da se pogledaju, a znaju da se ne mogu ćuteći mimoići. Gojko oseća kako ga izdaje prisebnost, i on već uviđa da će proći ovako ako ga ona ne zaustavi. To je bez sumnje i Ljubica uvidela, pa mu priđe.
— Zar i vi puštate, reče mu ona otvoreno, onako kako su i jutros razgovarali.
— Podne je, odgovori on, gledajući čas u zemlju čas na vratnice, kuda prolažahu đaci, pa se opet polako krenu. Ljubica pođe za njim.
— Hoćete li da idemo posle podne u Brezovac? Da pustimo dedu rano, pa da idemo.
Gojko se iznenadi ; ovakav predlog nije očekivao, a bi mu po volji. Htede da se upusti u razgovor i da je pita što za pisara, pa uvide da je to nezgodno. Svejedno, i onako će doznati od Stojana koliko mu treba da zna.
— Dobro odgovori on. Možemo... samo ranije...
Posle podne iđahu niz potes, jedno pored drugog, učitelj i učiteljica, ali oboje behu sumorni, zabrinuti. Iđahu ćuteći, ali oboje upravili oči u neodređenu daljinu, pa se dali u duboke misli. Neka teška slutnja obladala je njima od jutros, pritisla im dušu, stegla srce, pa ih tako drži, mori ih bez prestanka.
»Šta on hoće ? razmišlja Ljubica o celom događaju. Nisam ga dobro ni razumela. Upravo, on mi nije još ništa ni kazao, nego sve onako... poizdalje. Čas govori nekakve odveć neobične komplimente... Hajde već to... ne mari. Može biti da je to baš u redu, nego ja nisam naučila na takav razgovor; nisam bivala u društvu. To već nije ništa. Ali posle šta ono govoraše o nekakvom nakitu, ukrasu, šta li? Pa o plati... i to već nije ništa. Nije mi teško ići u srez. Pa o onim učiteljima... A ona učiteljica. veli, biće otpuštena... Ah...« Ljubici se steže srce od neke zebnje i opet je pritište onaj teški magloviti sumor, što davi, ispija polako...
»I zar sve odjednom da propadne, sva muka moja!... Taman se došlo do mete; taman da odmorim roditelje, da se odmorim i sama od onog sirotovanja i gle!... Zar to može biti ! Zar bi Bog dopustio ? I zašto, zašto?... Šta hoće on... šta mu to ostade neiskazano, nedovršeno ? A znam, osećam da će se to drugom ili trećom prilikom sve iskazati. Pa onda?... O, ta valjda i Bog gleda sa neba na sirotinju !...« Ona se strese od te maglovite zebnje, pogleda na Gojka, koji iđaše gledajući pred noge, duboko zanesen u misli, pa se i sama opet zanese mislima.
»Čudnovata je, baš!... premišlja Gojko deseti put jednu istu misao. — Ovamo sedi sa njim celo jutro, smeje se, šali se i sve onako... što ne valja. Ostavila decu samu... Vidiš, za to bih je mogao uzeti na odgovor. Ali, eh !...« i on mahnu rukom po vazduhu, uviđajući i sam da on nikad ne bi imao smelosti da to učini. Sva je uteha u tome, što on saznaje, da bi imao pravo, pa čak i dužnost da to učini. Ali se to sve završi onim stereotipnim i malodušnim uzvikom: eh!...
»I niko je ne prisiljava da sedi sa njim. Što, zar ne može ona ustati i reći : izvinite, ili već tamo... moram na rad, čekaju me deca. Kako sam ja ! A ona jok... nego sa njim tamo amo, pa celo jutro. I šta su imali toliko da govore? — Ludorije !... A ovamo sad gledaj je! ide kao ubijena... i odmah sam poznao da joj nije bilo po volji. I Stojan tako veli. Pa dobro, što je sedela kad joj to nije bilo po volji ? Čudnovato !... I ove su ti ženskinje baš...« On opet mahnu rukom, razgleda pred sobom, pa se opet zamisli...
Velja beše na radu kad oni stigoše. Zamoliše ga da ne prekida posao, a oni se namestiše na dnu škole, iza đaka. Radio je sa prvim razredom, drugi pisaše, a treći i četvrti računaju na tablicama. Ljubica se veoma začudi kad vide da učitelj već predaje o slovima. Na tabli stajaše velikim, jasnim, lepim slovima, napisano so. Učitelj se s dosta veštine ali i muke staraše, da navikne dečje uho razlikovanju ova dva glasa. Ljubica gotovo ne diše ; sva se pretvorila u trajnu, žudnu pažnju. Da joj je da ne propusti ni jedan pokret učiteljev. A on radi živo, umešno, S voljom... Tek ipak vidi se da ne radi bez naprezanja. Sva maloprešnja briga odjednom se skide, nestade je, a nju obuze plamen žudnje za radom. Ona se preobrazi: oči se veselo zasvetleše, obrazi se zarumeneše; ona se sva predala tome poslu, koji je i njen... Tu su joj sve misli, cela duša... Deca odgovaraju : po neko već shvatilo dobro celu majstoriju i odgovara pravilno. Ljubica sve više svetli očima. Ali po neko ustane, pa sve naopačke... Ljubica se mršti, lupne nogom, upravo vrhom noge o pod; vidi se rado bi skočila i pritrčala detetu. Ko zna šta bi mu uradila od srdžbe!...
A Velja se smeši veselo, kao da je to i očekivao, kao da je sve u redu, te nije moglo drukčije ni biti... On opaža kako se Ljubica mršti i muči, pa baš naročito bira takvu decu. Obaveštava ih, pomaže im, upravo uči ih da misle, ali su to deca neuka, divlja, pa ne može sve da ide kao po loju...
— E dosta. Iziđite sad malo napolje, reče Velja deci, pa se uputi k svojim gostima.
— Kako... Zar vi već radite sa slovima ? upita ga Ljubica začuđeno.
Velja se smeška neprimetno, i sam pravi začuđeno lice, kao bajagi čudi se pitanju.
— Juče sam počeo, odgovara on naivno. — Zašto se vi kao čudite ?
— Pa, znate... nama su predavali, poče ona zbunjeno: priprema traje najmanje mesec do...
— Ha, metodika... prekide je učitelj. E bogme ovamo ćete morati mnogo što šta protiv metodike, jer i naša vrhovna uprava radi većinom protiv metodike, pa moramo i mi. Šta, zar ja da izgubim dva meseca sa ovom derladijom uzalud; a šta će za to vreme da mi rade ostali razredi ?... Jok, ja sam to sa njima naredio sve za četiri — pet dana: sto, stolica, klupa, tabla i t. d. A sad je već vreme da se počne raditi. I jeste li videli kako ide slavno : polovina već znaju da razlikuju oba glasa! A tek smo počeli, od juče...
— Dakle vi ste zadovoljni današnjim odgovorima ? upita ona bojažljivo, kao da ga ne uvredi pitanjem.
— — Ha-ha-ha... te još kako! Pitajte Gojka kako on misli.
— Da, slavno ide! odgovori Gojko odlučno.
— Vidim ja kako se vi mrštite... U jedno vreme pomislih sad ćete skočiti, pa naročito biram nerazvijeniju decu. E, druže dragi, ne jedu se lubenice, dok se kopač dobro ne oznoji... Nego izvolite meni, u naš dom...
Ljubica i Gojko izjaviše želju da slušaju dalje rad, pa po svršetku posla da pređu u stan. Velja pozva decu, pa nastavi rad. Uze da pregleda izrađene zadatke na tablicama. U tome mu pomogoše i gosti. Posle zaželeše da on drži jedno predavanje. I to im učini po volji: uze drugi razred i poče poznavanje prirode. Predavao je vrlo lepo, lako i živo; i Gojku se zasvetleše oči. U radu provedoše još ceo čas.
Velja pusti decu, pa se kroz prostran hodnik uputi sa gostima u svoj stan. Dočeka ih jedna slabunjava, sitna plavuša, pozdravi se vrlo usrdno, pa odmah ode k stolu, na kome stajaše poslužavnik sa vodom i slatkim od trešanja. Razgovor se vodi samo o školskom radu.
Ljubica je naročito došla da čuje koju reč o pisaru, da vidi šta je to: treba li da se boji čega, ili će joj i Velja kazati ono isto što i Stojan. Ali sad joj je veoma nezgodno da počinje razgovor pred učiteljkom. Zna ona žene, pa neka im je najsvetiji izraz na licu... »najbolje će biti, pomisli ona, da govorim sa njim u povratku, sad kad pođemo. Znam da će nas ispratiti daleko, a još ako mu ne pođe žena, možemo govoriti glasno, sa Gojkom zajedno. Ako li ona pođe, moram se izdvojiti sa Veljom.«
Kad siđe sunce blizu brega, gosti se digoše da idu. Velja se spremi da ih isprati, a učiteljka mora ostati kod deteta, koje je danas nešto u vatri.
Velja iđaše neobično veselo; obuzelo ga ono prijatno raspoloženje, koje nastupa posle duga uspešna rada, pa sad ne može dovoljno da se nagovori. Stade se hvaliti svojim drugim razredom, jer to su samo njegovi đaci, i pričati s kakvim će uživanjem da radi ove godine sa njima. Ljubica, koja ga vrlo rado slušaše, morade ga prekinuti.
— E sad vi nama da date jedan savet, jer zato smo upravo i došli, reče ona, pa im ispriča svoj jutrošnji razgovor s pisarem, izostavljajući naravno sve ono, što nije potrebno da oni znaju.
Velja se još od prvih reči njenih uozbilji, a kad sasluša šta je pisar spremio onim drugovima, on planu gnevom i uzviknu:
— Životinja!... Dakle i to on zna... A kakva je to krasna devojka i odlična učiteljica. Pre dve godine svršila je školu. Sirota, nigde nikog nema, a vrlo lepa. Čuo sam ja još proletos da on obleće oko nje, pa eto...
— Šta mislite, da li će zaista biti otpuštena? Tu je i Prosvetni Savet, zaboga; valjda se to ne lomi baš tako lako !... zapita Ljubica uzbuđenim uzdrhtalim glasom.
— Eh, Savet!... odgovori Velja sa nekom gorčinom u glasu. Teško nama! Oduzeli su nam i taj jedini zaklon: da nam je bar hleb obezbeđen, kad radimo posao valjano. Pa eto, dali su nas na milost i nemilost nesavesnim, besnim ljudima... da nam beščaste porodice, drugove... A mi da ćutimo kao ribe, da se ne smemo mrdnuti, uzviknu on sa teškim bolom, pa onako u ljutini hitnu grančicu, koju nošaše u rukama, daleko od sebe. Ućutaše za časak svi troje, pa iđahu bledi, namršteni, teško dišući. Kad se malo pribra, Velja opet progovori :
— Otpustiće je, dabogme!... Čuo sam ja kako je on bio okupio predsednika da je optuže zbog nemoralnog vladanja... Nju, jednu od najpoštenijih učiteljica!... Eto i vama odgovora na pitanje. Sad vidite šta vas čeka, pa birajte : to zavisi od vas... tu vam mi ne možemo dati nikakva saveta.
— A kako bi bilo da ja tražim premeštaj u drugi srez? Da to učinim sad odmah, dok još nema opasnosti.
— Nema ni nedelja dana kako ste došli na ovo mesto, pa već da tražite premeštaj, i to još bez uzroka! Jer šta biste mogli navesti za razlog?... To ne može biti, verujte mi.
— Gotovo meni se najviše svidi savet našeg Stojana, progovori Gojko, osmehnuv se malko, ali mu sa lica ne silažaše ona ljuta gorčina i bol, što teče iz samog srca. — On joj veli da radi svoj posao, da se ne plaši ničega. A za pisara, kako ono... zape on, pa se opet nasmeja: beše mu nezgodno ponoviti izraz Stojanov »niz dlaku«, pa to on prepriča drugim rečima. Beše veoma uzbuđen, te jedva izgovori ovo malo reči.
— I meni se svidi taj savet, odgovori Velja. More, vi imate pametnog famulusa, vere mi! Tako, tako je najbolje. Pa ako vidimo da će i vas ovako da bruka, onda ćete dati ostavku. Drugog izlaza nema.
Zatim Velja stade pričati o onoj dvojici što im se sprema premeštaj, pa došavši tako u razgovoru do orlovičkog potesa, oprosti se sa gostima, obeća da će ih skoro pohoditi i vrati se.
Ljubica i Gojko produžiše put ćuteći. Beše im nezgodno nastavljati dosadašnji razgovor, a o drugom čemu nisu hteli govoriti.
Siđoše u rečicu, pored koje se zelene podotavljene livade. Zadahnu ih miris sveže, zelene trave, po kojoj su već počele da se kupe rosne kapljice. Voda se tiho slevaše preko kamičaka, žuboreći lagano, tajanstveno, kao da se i ona, umorna, sprema na počinak. Suton se približava, a vazduh postaje gušći, tamniji. Cela se priroda umirila, pa se samo još oseća njeno gigantsko drhtanje, kao poslednji uzdah pred teškim snom... Sve to navlači živa čoveka na beskrajne sanjarije.
Naši putnici naiđoše na oborenu kladu na samoj obali, pa, gotovo ne sporazumevajući se, posedaše na nju. Proleti slepi miš i zapara tanahnim krilima pored samih njihovih očiju; projuri tiho, bez šuma, vodeni kos, vraćajući se noćištu; zažubori rečica, zašapuću kapljice što se slevaju s kamenja, a suton se njiha i navlači sve više, uspavljujući brižnu glavu prijatnim zanosnim snovima..
No Ljubica ne sanja prijatne snove. Tužno je oborila glavu nad rekom, pa slušajući žubor i šapat bistre vode, čini joj se da sa tim zloslutim žuborom otiču i njeni majmiliji snovi mladosti, njeni najdraži ideali ... Sve, što je tako dugo stvarala u snovima, čime je najradije dušu mladu napajala, počinje se ružiti, rasturati.... I ona vidi da će nestati svega i da će posle nastupiti crno i gorko razočaranje; da će nestati snova i nastupiti oštra, surova java... I ona počinje osećati veliki, težak bol, jer gubi najveće blago mladosti — lepe zanosne snove... I kroz nemi suton, sa tihim žuborom reke, pomeša se bolno, tužno jecanje... I ode niz vodu, tihim lahorom, ovaj tužni dvopev tanahne bistre reke i mlade, nesrećne devojke...
A Gojko zanemeo, smrzao se, pa ne diše. Oseća samo kako mu se grudi stežu, a srce lupa burno, živo. Ne sme da se pokrene, da mrdne ma čime. Samo gleda, gleda u ovu pognutu figuru, koja se u sutonu nejasno ocrtava, i čini mu se da svaki njen uzdah odnosi sobom po jedan deo njegova teškog bola, a na duši mu ostavlja tiho, prijateljsko saučešće u tuzi svoga druga, i još nekakvo osećanje, veoma prijatno i drago, od koga mu i srce življe kuca, ali se on stara da ga zasad uguši, jer mu danas i u ovakim okolnostima nije mesto. Samo tihi, lagani uzdasi po kadšto odaju njegovo nemo prisustvo. A oko njega sve jedno isto: suton, žubor, jecanje...
Odjednom se oboje trgoše, ustadoše i pođoše dalje. Mesec izgrejao, pa treperi svojom nežnom srebrnastom svetlošću. Zrikavci otpočeli svoj posao, pa i cela okolina bruji od njihove monotone pesme, koja uleva u dušu neku sanjivu zebnju. Tamo na vrbama, kratkim i sumornim glasom, javlja se ćuk. A iz sela se nosi, sve lakše i lakše, nejasno, tiho brujanje. Dolazi noć...
Kad već uđoše u selo. Gojko se ponudi da otprati Ljubicu do njena stana.
— Neka, molim vas, nemojte... Blizu je, sama ću, odgovori ona odlučno, pa se pozdravi sa njim i okrete svojim pravcem.
— Dobro... Laku noć ! odgovori Gajko malo uvređenim glasom i ostade dugo na tom mestu, gledajući za njom.
Prilazeći svojim vratnicama, Ljubica opazi čoveka, koji se držaše jednom rukom za plot. On se krenu prema njoj povodeći se, a iz grudi mu se razleže hrapav, promukao glas.
— Aha... tako li je! U ovo doba... Molićemo za mecko izjasnjenja. Ribice...
Ljubica odmah vide da je to pijan čovek, pa brzo pojuri vratnicama, ali neznanko beše bliži pa podupre leđima ulazak.
— Stoj... Hodi kod bate...
Ljubica poznade ćatin glas, pa planu svojom odvažnom, plahovitom srdžbom.
— Ha, pijanice jedna, ti li si to ? Marš s puta... dreknu ona, pa gurnu pijana Bogosava iz sve snage. On se povede, povede i sroza se u prašinu, a ona protrča kroz vratnice i odmah zakači ključaonicu. Drhtaše kao u strahovitoj groznici, srce joj lupaše živo, mahnito, jedva se stade pribirati. Zakašlja se, jer je stade nešto gušiti u grudima.
Bogosav, čuvši kašalj, stade se dizati iz prašine.
— Čekni de ti Peru pisara, ček!... On će tebe ’nako znaš... kâ pogaču od belije, sve oko ruke...
Ljubica pobeže u kuću, zaključa se u svojoj sobi, pade na svoju devojačku postelju i gorko zajeca ...
»Bože, šta je ovo ? Je li ovo moja služba, moj udeo ? Zar se ovako počinje ? Zar je ovakav ceo život !...«
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Svetolik Ranković, umro 1899, pre 125 godina.
|