◄   VIII IX X   ►


Nada, Jelkica, pređašnji.


NADA. Izvinite, zadržale smo se malo.

JELKICA (noseći služavnik). Ljubim ruke, gospođo.

NADA. Zamislite, moram vam priznati, svađale smo se ja i Jelkica. Ona kaže da je njeno da posluži, a ja kažem da je to moje.

G-đa ŽIVANOVIĆKA (služeći se). E pa, ako hoćeš, dušo, da ti istinu kažem, Jelkica ima pravo.

JELKICA. Je l' te? Eto vidiš. Baš vam hvala, gospođo.

G-đa ŽIVANOVIĆKA. Osobito slatko.

NADA. Hvala.

G-đa ŽIVANOVIĆKA (držeći čašu s vodom). Ali.... Jelkica ima pravo. Do danas si i mogla ti, dušo, služiti goste, ali od danas, ako Bog da, to će biti dužnost Jelkina.

NADA. Ja vas ne razumem.

G-đa ŽIVANOVIĆKA. Hodi, hodi ovamo, da ti kažem nešto na uvo.

NADA (priđe i prinese uvo).

G-đa ŽIVANOVIĆKA (šapne joj nešto). No? A gle kako si pocrvenela, je li?

NADA (postiđeno, povuče se).

G-đa ŽIVANOVIĆKA. Dakle, ko treba da služi goste?

STANA. E pa, nemojte da mi postidite devojku. Neka Jelka od sad služi; eto, i ja to kažem.

G-đa ŽIVANOVIĆKA. I od sad neće biti svađe oko toga?

NADA. Neće.

JELKICA (koja je dotle slatkim poslužila Tomu i Stanu). A hoćete li i meni što šanuti na uvo?

G-đa ŽIVANOVIĆKA. E, dušice, ti si još mala za šaputanje na uvo. Dosta je tebi, što si i to izvojevala, da od danas imaš prava jedino ti da služiš goste. Zar ti to nije dosta?

Branislav Nušić - Svet