◄   VII VIII IX   ►


Пређашњи, без Наде.


ТОМА. Па... овај... то сам хтео да кажем... Имало је где да се седне... Ја сам у оној мојој фотељи врло слатко спавао после ручка... Дабоме, могло се чак и спавати на старом намештају... Али друго је нешто, много важније, што свет каже.

Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. А шта то, молим вас?

СТАНА. Та, због Наде...

ТОМА. Да, свет каже: „Хоће да удају ћер и обећавају не знам овакав и онакав мираз и не знам какав намештај уз девојку, а овамо види се какав ће намештај девојка донети.... Ваљада онакав, какав је у њиховој кући?“ Па, знате, морали смо да послушамо свет; морали смо због детета, јер због њега ми ово све и чинимо.

Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. Тако и јесте, и сасвим сте добро учинили, јер, најзад, свет је свет. Кад се већ мора с њим живети, онда се мора водити рачуна и о томе, шта он мисли. Ето, на пример, ја бих вам још нешто казала, али, Бога ми, нисам рада. Знате, ја не волим те ствари, кад се свет плете у свашта. Нека сваки гледа себе.

СТАНА. Али молим вас, зашто нам не бисте казали?

Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. А зашто бих вам опет казала! Кад би човек све слушао, шта свет говори, далеко би отишао. У својој кући човек живи, како је њему воља, а не како је свету воља.

ТОМА. Па тако је. Ја вас уверавам, да никад нисам био срећнији, но док сам живео, како је мени годило....

СТАНА (прекорно). Да, али Нада.

ТОМА. Јесте... Знате, дете стигло за удају, па се сад мора са светом и морамо водити рачуна о томе, шта свет мисли и каже о нама.

Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. Е па, нема сумње.... Зато баш и кажем. Ја не волим те ствари, али шта ћете? Мора се водити рачун и о томе, шта свет каже. Ето, молим вас, то што сам хтела да вам кажем, кад би по мени било, та не би ми ни у сну на памет пало, али свет....

СТАНА. А шта је то, молим вас; је ли то што важно?

Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. Та како се узме. Није ни мало важно, а може, Бога ми, бити и важно. Како се узме.

СТАНА. Па реците нам, молим вас.

Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. Ви знате већ да се ваша Нада допала. Тек месец дана, како сте је мало извели у свет, и нема ту тамо и овамо, него се баш допала... Па, како чујем, данас вам већ долазе просиоци... Је ли истина?

СТАНА. Није, Бога ми.

ТОМА. Само је било речи.

Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. Немојте крити... Цео свет већ то зна... Ја нисам то исисала из прстију. Ја сам то од света чула. Признајте да ће вам још данас доћи г. Стојановић са својом тетком, да проси Наду.

ТОМА. Та... има нешто.

Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. Није то само има нешто, него сам ја то чула од света као целу целцату истину. Има већ десет дана, како се воде преговори, а синоћ сте већ дали и реч... Је л' те? Признајте!

СТАНА. Па... оно, тако је. Али то није свршено, не може се рећи да је свршено.

Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. А мислите да ја не знам и то, да вам данас долази младожења у кућу? Хајде, кажите да није тако, ако смете?

ТОМА. Па... не знамо баш поуздано. Оно има нешто, не могу рећи да нема, кад има. Доћи ће, дабоме, а... може бити и неће доћи. Сваког часа очекујемо одговор од госпође Томићке.

Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. А она је, дабоме, проводаџика? Одмах сам то знала.

СТАНА. Јест, она је. Хвала јој, својски се заузела

Бранислав Нушић - Свет