Rusija i Balkan (A. Jelačić) 6

RUSIJA I BALKAN
Pisac: Aleksej Jelačić

VI

Rusija i Balkan od jedrenskog mira do pariskog kongresa.

Doba od jedrenskog mira do pariskog kongresa (1829-1856) poklapa se jednim delom sa dobom julske monarhije u Francuskoj koje je bilo zlatno doba krupne buržoazije, nastavlja se revolucionarnim godinama 1848-49 koje su bile pune nacionalnog i socijalnog previranja, ali iza kojih su sledile godine reakcije u srednjoj Evropi i novog cezarizma u Francuskoj. Sva su ova strujanja u velikoj evropskoj politici imala svoj odjek i na Balkanu gde se sve više ocrtavalo suparništvo Rusije i drugih velikih sila oko nasleđa t. zv. »bolesnog čoveka« na Bosforu, t. j. Otomanske Porte. Međutim u senci imperijalnih borbi nslesila oko toga nasleđa javljaju se onda još skromne težnje balkanskih naroda da budu zakoniti i prirodni naslednici Turske i da sprovedu u život princip »Balkan - balkanskim narodima«... Nacionalni preporod i nacionalno buđenje Rumuna, Srba, Bugara i Grka na dnevnom su redu i postaju činjenica i činilac s kojim još ne računaju ili slabo računaju veliki »naslednici« »bolesnika«, ali o kojim će se morati ipak tokom vekova povesti računa. Suparništvo dobija pred kraj ovog razdoblja oblik pravog rata u kojem Rusija bude poražena, poglavito usled svoje nespremnosti i unutarnje društvene krize koja ju je dovela na rub rasula... Kao posledica izgubljenog rata za Rusiju nastaje osetno smanjivanje političkog prestiža i uticaja na Balkanu i ozbiljno oštećenje njenih toliko skupo plaćenih pozicija na Crnome Moru.

Pošto je bilo likvidirano na veliko zadovoljstvo Srba pitanje srpske autonomije, a na još veće zadovoljstvo kneza Miloša pitanje njegovog naslednog kneževskog dostojanstva ostalo još posle 1830 god. da se povoljno za Srbe reši pitanje onih šest nahija koje su, budući izvan granica Beogradskog Pašaluka, pripadale ipak Karađorđevoj Srbiji, a ostale su izvan Srbije Miloševe. Granice tih nahija odredila je međunarodna komisija u kojoj se četvorica mladih ruskih oficira mnogo zalagala za srpsku stvar. Ali tek 1833 god. skinuto je sa dnevnog reda to pitanje na taj način što je Miloš iskoristio na Zapadu akciju Husejina kapetana Gradaščevića, a na Jugu neke nerede koje je sam pomagao, pa je, čuvajući red i mir, zauzeo nahije svojom vojničkom snagom. God. 1833 je bila vrlo teška za Otomansku Carevinu. Tek što se ona, koliko toliko, rešila briga koje su dolazile od strane Srba (utvrdivši njihovu autonomiju koja je ipak zadržala turske garnizone u Srbiji, pored sultanova suvereniteta) i Grka (izdvajanjem jednog dela grčkog zemljišta u samostalnu državu koja se posle nasilne smrti prvog pretsednika rusofila Kapodistrije pretvorila u monarhiju sa maloletnim kraljem Otonom iz bavarske dinastije Vitelsbaha), sultan Mahmud II se našao na velikoj muci zbog neposlušnosti svoga vazala, misirskog paše Mehmed Alije koji je čak poslao svoga sina Ibrahima sa vojskom u Siriju i Malu Aziju. Ibrahim je odneo niz pobeda i zapretio je samom Carigradu. Tada se sultan odluči da pozove u pomoć Rusiju pošto je francusko posredovanje kod misirskog gospodara nije uspelo, a druge evropske sile su bile rezervisane. Tako se desi da je ne samo ruska flota stigla u Bosfor nego su se i ruske trupe iskrcale kraj Carigrada, a mnogo jači odredi opremali su se da marširaju iz Dunavskih Kneževina u pravcu Carigrada pošto nisu se još bile evakuisale iz kneževina. Kao što se slikovito izrazio veliki vezir, »onaj ko se davi rado će se u nevolji uhvatiti i za zmiju«. Kao zmija-spasiteljka se u ovom slučaju za sultana Mahmuda i njegova vezira pojavila ruska flota. Tek jula meseca, pošto je spor između sultana i njegova vazala likvidiran na potpuno zadovoljstvo vazalovo, Rusija se povukla, ali zaključivši tajnu konvenciju u Unkjar-Iskelesi koja se sastojala u tome što su Rusija i Turska utvrdile odbranbeni savez za osam godina (sada bi se to nazvalo »paktom o uzajmnoj pomoći«). Ali umesto da stvarno pomaže Rusiju svojim trupama ili lađama Turska se naročito obavezala da neće puštati kroz Dardanele lađe koje bi krenule protiv Rusije. Time je Rusija obezbedila najosetljiviju svoju granicu od napada spolja koji se mogao očekivati. Pored toga, prošireno je pravo Rusijine intervencije u korist sultanovih pravoslavnih podanika. Time je, prema rečima ruskog ministra spoljnih poslova (»vice-kancelara«) grofa Neselrode, Rusija dobila »zakonsko pravo za oružano mešanje u turske stvari« kad god bi to njoj konveniralo. Prema autonomnoj Srbiji Rusija je zauzimala položaj protektora, tako da je Ruski car zvanično smatran za »pokrovitelja« Srbije (epigrafski trag toga »pokroviteljstva« može da se vidi i sada u natpisu nad vratima kragujevačke crkve koja je sagrađena »za vreme Pokrovitelja« cara Nikolaj Pavlovića). Ali je pokrovitelj smatrao da ima pravo da se meša i u unutarnje poslove uzete pod zaštitu zemlje. Povod za to mešanje davale su razmirice koje su izbijale izmeću kneza Miloša i njegovih ljudi, sitih Miloševa samovlašća. I veoma je zanimljivo da je ruska diplomatija, t.j. diplomatija jedne zemlje u kojoj je vladao neograničeni i kruti apsolutizam i birokratska, čisto policiska, stega, uprkos dosta naprednom razvoju i prosvećenosti viših društvenih krugova, preporučivala je neku vrstu, istina ograničene i aristokratske ustavnosti jednoj zemlji koja tek što je sa teškom mukom izašla iz ropstva i nije imala uopšte nikakvih iole prosvećenih ljudi, sem slabo pismenog sveštenstva, nešto pismenih trgovaca i nekoliko t. zv. »prečanskih« činovnika... Isti slučaj, ali u još mnogo jačem obliku, će se ponoviti onda kada Rusija bude stvarala Bugarsku.

U pismu svome od 18 aprila 1832 god. Vuk Karadžić je podrobno izneo pred Miloša sve njegove greške i uzroke nezadovoljstva koje je obuzelo u Srbiji sve, počev od same Miloševe žene kneginje Ljubice i njegova brata Gospodar-Jevrema, pa, preko njegovih doglavnika, do u široke narodne mase. Vuk je predlagao niz reforama i garantija za ličnu i imovnu bezbednost Srba. Vuk je imao nesumnjivo demokratske ideje. Stojan Simić koji je počeo svoju karijeru kao služitelj u Miloševoj bukureškoj diplomatskoj agenturi kod Mih. Germana, a sada je bio potpretsednik Velikog suda i jedan od prvih ljudi Srbije, sanjao je o aristokratskom ustavu i čak o zavođenju neke vrste feudalizma u Srbiji. Tu se Simić, koji je išao god. 1834 u Bukurešt da čestita vlaškom gospodaru knezu Giki njegovo ustoličenje, a koji je inače dobro poznavao prilike u Dunavskim Kneževinama, oduševljavao i povodio za primerom tamošnjeg uređenja. Isto tako su se za nj zagrejavali i drugi srpski prvaci više nego za rusko spahisko pravo koje je ipak bilo daleko i manje poznato, dok su Vlaška i Moldavska i njihovi »boljari« bili tu na domak Srbije. Za vreme uprave u Dunavskim Kneževinama ruskog generala grofa Kiseljova istina je pokušana po neka mera i u korist napaćenih i siromašnih seljaka, ali je u glavnome zadržan boljarski režim i ustav, koji je tada uveden, imao potpuno feudalno obeležje. U to su se ugledali Simić i drugovi. Rusija je bila voljna da pomaže njihove tendencije nemajući poverenja u Miloša i smatrajući opasnom svaku njegovu jaču ličnu akciju koja bi išla za proširenjem Srbije van granica 1833 god. Nije bila tajna za upućene, pa ni za ruskog poslanika u Carigradu i diplomatskog agenta u Bukureštu koji je vodio računa o srpskim stvarima, dok nije u Beogradu postavljen naročiti ruski konzul, da Miloš rovari i u pravcu Niša i na jugoistok prema Bugarskoj za koju je sastavio gramatiku bugarskog jezika Vuk, i prema Bosni. Moglo se reći da se Miloš donekle nosi sa nekom »velikobalkanskom« mišlju (ili mu se ona pripisivala), pa nije to odgovaralo planovima ruske diplomatije.. Zato su u Petrogradu bili voljni da ograniče Miloševu samovolju i neograničenu vlast.

Međutim, posle t. zv. Miletine bune Miloš je sazvao na Sretenje 1835 god. narodnu skupštinu na koju je došlo nekih 4000 poslanika. Pored toga, skupilo se više hiljada drugog sveta kao publika. Tu je predložio, a skupština je prihvatila, opširni i u suštini stvari dosta komplikovan ustav na čije čuvanje se Miloš onda zakleo; za narod su priređivane velike gozbe. Mada nije imao pravo ruski poslanik u Carigradu Butenjev kada je tvrdio da je »Srbija u bezdan propala zbog francusko-švajcarske konstitucije«, kao što nemaju pravo i moderni pisci kada prikazuju Sretenjski ustav kao nešto potpuno nalik na ondašnje zapadno-evropske ustave (napr., na tada najnoviji belgiski), jer su prava narodne skupštine, da navedemo samo ovaj momenat, ograničena samo na odobrenje javnih dažbina i pravo peticije i tužbe knjazu. Ali je svakako ustav bio neočekivana i može se reći neprimenljiva novatorija za tadašnju Srbiju koja se tek oslobodila turskog jarma i nalazila se pod patrijarhalno despotskom vlašću svoga od prirode bistrog i nesumnjivo vanredno talentovanog, ali još sasvim primitivnog kneza. Knez je očigledno terao šegu sa ustavom i dobro mu je napokon došlo što ga je mogao izigrati kada su se protiv ustava izjasnile i Turska, kao i sizerena država, i Rusija, kao zaštitnica, i Austrija kao moćna susetka koja je pažljivo motrila sve što se u Srbiji zbivalo i radilo.

Prema prvom članu ustava »Serbija je nerazdjelno i u pravljeniju nezavisno Knjažestvo po priznaniju Sultana Mahmuda drugoga i Imperatora Nikolaja prvoga«. Već se ova odredba smatrala preteranom i od strane Porte i zvanične Rusije. A kamo li druge odredbe ... 17 marta ustav, koji se pokazao kao mrtvorođenče prestao je da važi. I onda se otvorilo doba pregovora i intriga u koje su sa ruske strane i dalje nastojavali da Miloša ograniče, ali na drugi način, nego što je to bilo zamišljeno, u Sretenjskom ustavu. Interesantno je da je engleski konzul, koji se onda već, uz ruskog i austriskog konzula, pojavio u Beogradu, branio Milošev apsolutizam, dok je ruski pretstavnik zastupao potrebu ustava. Najzad je i donet, uz sudelovanje ruskog poslanstva u Carigradu t. zv. »turski« ustav god. 1838 koji je ostao na snazi u Srbiji sve do povratka Miloševa, a kojim je s jedne strane (samim faktom donošenja tog ustava u Carigradu i nekim njegovim odredbama) okrnjena srpska autonomija, s druge strane Srbija je postala ograničena monarhija uvođenjem savetske oligarhije. Ne budući u stanju da podnosi ova ograničenja svoje vlasti Miloš je sledeće, 1839, god. napustio Srbiju.

Ova godina je bila veoma značajna u razvoju balkanske politike Rusije, kao i u odnosima Turske prema ostalim silama. Početkom te godine sultan Mahmud je odlučio da se osveti misirskom Mehmed Aliji Paši. Zato je koncentrisao velike vojne snage i 7 juna oglasio rat svome vazalu.

Rusija se spremala da pomogne sultana; Francuska - misirskog pašu; Austrija je predlagala konferenciju pet velikih sila u Beču, ideja na koju nije se ruski car dao privoleti. U međuvremenu umro je sultan Mahmud, pa ga je nasledio njegov sin Abdul Medžid. Kad je Mehmed Alija pobedio sultanovu vojsku turska flota je prešla na stranu Misira. Tada je Visoka Porta na predlog Meternihov, stavljena privremeno pod kolektivno tutorstvo pet velikih sila. Iza toga u složenoj diplomatskoj igri otstranjena je iz »koncerta« Francuska i 15 jula 1840 god. su ostale četiri velike države zaključile ugovor o zaštiti Turske, o udaljavanju misirskog paše iz niza pokrajina, ali mu je u isto vreme priznato nasledno pravo u Misiru. Francuska se hitno oružala, donet je zakon o utvrđivanju Pariza, ali se napokon sve svrši godinu dana kasnije londonskim ugovorima od 13 jula 1841 kojima je likvidirano misirsko pitanje i garantovana neutralnost moreuza. Bosfor i Dardaneli zatvoreni su za ratne brodove svih država. Za Rusiju je bilo svršeno sa njenom hegemonijom na Bliskom Istoku, ali time nisu likvidirane ni njene imperijalne aspiracije u toj vanredno važnoj zoni, niti je skinuto sa dnevnog reda pitanje, kao što će kasnije reći Bismark, »ključeva njenog doma«, niti pak pitanje njenih odnosa prema balkanskim hrišćanima, pre svega prema Dunavskim Kneževinama i Srbiji gde je bio vanredno jak uticaj ruski.

U Srbiji, međutim stvari su se razvijali na taj način što je posle odlaska Miloševa iz zemlje t. zv. »Ustavobranitelji« nisu se složili sa njegovim sinom i naslednikom Knezom Mihailom, pa je došlo do bune i odlaska kneza u izgnanstvo.

I tada su izabrali na skupštini Voždova sina Aleksandra za kneza Srbije. Rusija se ispočetka protivila tome izboru smatrajući celu akciju revolucionarnom, ali kada je izbor ponovljen, dala je svoj pristanak. Odnosi Rusije prema ustavobraniteljskoj vladi i knezu Aleksandru nikada nisu bili potpuno blagonakloni. Ovde se između ostalog pojavljuje jedan nov činilac slovenske i evropske politike, a to je poljsko pitanje. Knez Adam Čartoriski, nekadašnji ministar spoljnih poslova ruskog cara Aleksandra, koji je u svoje mlade dane u svojstvu ruskog ministra primao protu Mateja i drugove, sada, kao politički emigrant i glava poljske emigracije, tražio je veze svuda gde je mogao očekivati da će naići na nezadovoljstvo sa zvaničnom ruskom politikom. Tako je on došao u vezu i sa ustavobraniteljskom vladom preko svojih agenata, a delovao je i na ministra (»popečitelja«), tada unutrašnjih, kasnije spoljnih poslova Iliju Garašanina. Pod uticajem sa poljske strane Garašanin nije bio mnogo sklon da podržava rusofiljsku politiku, a, pored toga, on je izradio pod uticajem ideja Čartoriskog, svoje znamenito »Načertanije«, čija je osnovna ideja bila u velikom nacionalnom južnoslovenskom programu, koji bi obuhvatio Srbiju, Bosnu i čak Bugarsku i Sev. Albaniju, a nije zanemarivao ni druge krajeve.

Politička i državnička misao Srbije za vreme ustavobranitelja išla je za sve većim emansipovanjem Srbije od tradicione »Zaštitnice« njene i u pravcu oslanjanja na Zapad. Ovo isto zameravano je sa ruske strane i vladici Petru II Petroviću, pesniku »Gorskog Vijenca« koji se kulturno i politički formirao pod uticajem Rusije, išao je dva put u Rusiju gde je bio 1833 god. zavladičen i u svojoj političkoj akciji uživao je potporu ruskog konzula u Dubrovniku, po narodnosti Srbina, Gagića koji je bio ruski diplomatski agent i za Crnu Goru. Prilikom prvog dolaska u Rusiju vladika Petar II je bio vanredno lepo dočekan od. strane sviju, počev od samoga cara, a sa oduševljenjem spominje i potomke »junačkijih Srba« koje je u ruskom društvu sreo. U svojim pesmama on je ne samo podržavao ruske obrasce, kao što je bio običaj kod ondašnjih srpskih književnika, nego se naročito i politički zalagao za najtešnju saradnju sa Rusijom mada je ponekad i nalazio i po koju oporu reč na račun ruske politike koja nije uvek, prema vladičinom sudu, uzimala u obzir bitne crnogorske interese (kao, naprimer, u pitanju Boke posle Tilzita ili Bečkog kongresa kada je ruski car naredio stricu Petra II Sv. Petru da evakuiše ovo toliko važno za Crnogorce područje). Međutim je Rusija učinila niz velikih usluga Petru II i njegovoj Crnoj Gori, pa je n to znao i umeo da ceni. Interesantno je napomenuti da je Njegoš hteo posvetiti svoju »Slobodijadu« prestolonasledniku, ali to mu nije bilo dozvoljeno, pošto je ruska cenzura dala nepovoljan sud o vladičinom delu.

Međutim je nastupila revolucionarna godina 1848 kada su se Mađari u vezi sa opšte evropskim pokretima pobunili protiv austriskog apsolutizma i zbacili Habsburgovce sa prestola Sv. Stefana. Sloveni su većali na svome praškom kongresu koji je bio, ne završivši svoj posao, rasteran intervencijom austriskih trupa, dok su Južni Sloveni, Hrvati i Srbi u Hrvatskoj, Slavoniji, Vojnoj Granici i Vojvodini zapodenuli borbu protiv Mađara pod vođstvom bana Jelačića i generala Stratimirovića. Vojvođanskim Srbima pomagali su prvo pojedini Srbi iz kneževine Srbije u sve većem broju, a onda je došao i odred pod komandom savetnika Stevana Knićanina, čoveka koji je uživao poverenje kneza Aleksandra. Zvanična Austrija je veoma surevnjivo gledala na ovu akciju male vazalne turske kneževine, pa nije ni Turska bila njoj sklona, pa ni Rusija. Međutim sam car Nikola interveniše u korist Austrije i spase stvar mladog cara Franje Josipa pošto je ruska vojska pobedila Mađare. Ruska vojna akcija vodila se i u Erdelju, i u Dunavskim Kneževinama, gde se takođe javio revolucionarni duh.

Između 1848 god. i Krimskoga rata na formalni zahtev Rusije smenjen je sa položaja popečitelja inostranih dela Garašanin jer se on smatrao za ekoponenta politike srpskog oslanjanja na zapad, odnosno približavanja zapadnim silama. Kada je Garašann posetio god. 1852 Pariz njemu su ukazane velike počasti. Godina 1848 je imala i druge značajne posledice na Balkanu. Kao što je napomenuto, Dunavske Kneževine su bile takođe obuzete pokretom reforama. Išlo se za proglasom liberalnih ustavnih propisa i političkih sloboda, kao i za nacionalnim ujedinjenjem Vlaške i Moldavske. Međutim Rusija i Turska su intervenisale, prvo u suprotnom pravcu, ali je onda Turska popustila pred ruskom silom, jer su značajne ruske trupe posele kneževine, pa je 1 maja 1849 zaključena između Turske kao sizerena Moldavije i Vlaške i Rusije kao njihove zaštitnice, konvencija u Balta Limanu prema kojoj su ukinuti propisi t. zv. »organskog statuta« kneževina i od sada su gospodari postajali nekom vrstom turskih guvernera, imenovanim za sedam godina sporazumno od strane Turske i Rusije. U Vlaškoj je za goopodara postavljen knez Stirbej, pristalica Rusije, dok je knez Gika, turkofil, postao gospodar Moldavije. Jedva je rešeno jedno pitanje, a već iskrsava drugo: u Turskoj su našli utočište mnogi mađarski emigranti, na čelu sa samim vođem revolucionarne Mađarske Lajošem Košutom, kao i poljski emigranti, učesnici mađarskog rata. Austrija, pomognuta od strane Rusije, zahtevala je da se ti emigranti izdadu, ali je učesnici mađarskog rata, Austrija, pomognuta od strane zapadnih sila, odbila da zadovolji taj zahtev. To je bio početak novih sukoba između Rusije i Turske. Iza toga su došle pobune u Bosni i u Bugarskoj, koje su Turci brzo i surovo ugušili, pa se onda opet javlja crnogorsko pitanje. Posle smrti vladike Petra II Crna Gora je postala svetovna država. Knez Danilo nije se zavladičio, nego se oženio i gledao da osnuje dinastiju u pravom smislu te reči. On je išao u Petrograd i tamo mu je njegov plan odobren.

Rat koji je izbio u Crnoj Gori inicijativom kneza Danila, jedva da nije doveo do propasti Crnogorce. Ovog puta intervenisala je Austrija bojeći se sve većih komplikacija na Balkanu, a i širenja t. zv. »panslavizma« zbog kojeg su, bez dovoljna razloga, optuživali i zvaničnu Rusiju, i rusko javno mišljenje koje se počelo zanimati za slovenska pitanja i, napokon, i same Južne i Zapadne Slovene (između drugih i pretstavnike t. zv. »Ilirizma« na čelu sa Ljudevitom Gajem koji je 1842 god. išao zaista u Rusiju).

1851-52 godina nastao je komplikovan i akutan konflikt između Rusije i Francuske zbog Svetih Mesta u Palestini. Tu su Grci uspeli da potisnu katolike koji su se nekada nalazili pod zaštitom Francuske na osnovu niza ugovora. Sada je pretsednik, onda car Napoleon III smatrajući s jedne strane da u vezi sa Istočnim pitanjem mogu da se lako sukobe i zavade Rusija i Austrija, s druge strane zainteresovan u pomoći katoličke crkve i klerikalnih krugova u Francuskoj, pokrenuo pitanje povratka starih prava i povlastica katolika u Svetoj Zemlji i Francuske kao njihove zaštitnice. U Carigradu se odigravala prava borba između ruske i francuske diplomatije. Međutim je to za ruskog cara bio samo uvod u jednu mnogo opasniju i veću akciju koja bi trebala, ako bi uspela, da dobije karakter rešavanja celokupnog Istočnog Pitanja i mogla je da ima gotovo svetsko istoriske reperkusije zbog vanredno velikog značaja Balkana i moreuza. Car Nikola koji je još 1844 god. išao u London u posetu kraljici Viktoriji i tamo je sondirao teren radi sporazuma sa Engleskom i podele sfere interesa na Bliskom Istoku, sada je januara i februara 1853 god poveo »centlmenske« razgovore sa engleskim ambasadorom u Petrogradu odnosno likvidacije nasleđa »bolesnog čoveka« na Bosforu. Srbija, Dunavske Kneževine, Bugarska trebale su da ostanu, odnosno da potpadnu pod ruski protektorat. Zapadne sile, kao ni druge velike sile ne bi smele da zauzmu Carigrad; Misir, i čak i Krit mogli bi da pripadnu Engleskoj. Nije se dozvoljavalo prema toj skici povećanje Grčke, a naročito nije smelo da se dopusti stvaranje malih republika, tih »ognjišta revolucije«...

Ovakav plan ruskog cara prirodno da je izazvao veliku senzaciju, a i zabrinutost kod merodavnih u Londonu. A ta se zabrinutost još povećala kada je Nikola I uputio u Carigrad jednog od svojih doglavnika, ministra mornarice i generalnog guvernera Finske admirala kneza Menjšikova, u svojstvu izvanrednog ambasadora. Ambasador je ultimativno zatražio od Porte svečanu izjavu i ugovor prema kojem bi svi pravoslavni podanici sultanovi bili stavljeni pod rusku zaštitu i dobijali pravo da se tuže ruskom caru na svaku nepravdu. Porta, osigurana od strane Engleske i Francuske, odbi zahtev Rusije. Car Nikola onda naredi okupaciju Moldavije i Vlaške. Ispočetka to nije bio rat, jer se Turska držala pasivno, a torisko (konzervativno) englesko ministarstvo nije guralo stvari u rat. Posredovanje zapadnih sila međutim nije uspelo, oktobra meseca francuska i engleska flota prođoše kroz Dardanele i stigoše u Carigrad, a ruski car objavi Turskoj rat. Pobeda ruske flote kod Sinopa (na severnoj obali Male Azije) izazvala je buru negodovanja u Engleskoj. Pretsednik vlade lord Aberdin je uveravao ruskog ambasadora da se ne sme pojaviti na ulici; supruga kraljice Viktorije - princa Alberta, osumnjičenog sa rusofiljstva, dočekaše u parlamentu zviždanjem. Javno mnjenje je progovorilo. Na dan 22 decembra 1853 god. ruski ambasadori su napustili London i Pariz, a 9 februara sledeće godine car Nikola je javio svome narodu da su »Engleska i Francuska stale uz neprijatelja hrišćanstva protiv Rusije«. Međutim ratne operacije nisu počinjale. Saveznici su tražili zgodno mesto gde bi mogli napasti Rusiju, jer su sporedne operacije izvedene u Baltičkom i Belom Moru, kao i u Velikom Okeanu (napad na Kamčatku) ostale bez posledica. Ideja Napoleona III o pohodu na Rusiju preko Nemačke i Poljske je propala zbog odbijanja Pruske i Austrije, a i same Engleske. Najzad, pošto su svojim flotama gospodarile na Crnom Moru, saveznici odlučiše da izvedu glavni napad na Krim gde je rat i bio napokon rešen. Uz saveznike pristala je Sardinija koja je poslala na Krim 15 hiljada vojnika da bi uzela kasnije učešća u mirnim pregovorima. Austrija je »zadivila svet svojom nezahvalnošću« ozbiljno ugrozivši rusko desno krilo i zatraživši od Rusije evakuaciju Dunavskih Kneževina. Pruska se takođe ponela ne baš mnogo prijateljski prema Rusiji. Pod takvim okolnostima, bez obzira na junački otpor, koji su ruske trupe pružale na Krimu, kao i na ruski veliki uspeh na zakavkaskoj ratnoj pozornici, naslednik cara Nikole I Aleksandar II bio je primoran (kasnije on će to smatrati trenutkom slabosti) da pristane na mirne pregovore čiji su preliminarni rezultati utvrđeni već u Beču dok je konačna redakcija data u Parizu. Kongres je otvoren 25 februara 1856 god, i do 14 marta sporazum je bio postignut između Rusije i njenih protivnika, kao i Austrije; 18 marta primljeni su na kongresu i pretstavnici Pruske. 30 marta ugovor je bio potpisan.

Pariskim mirom obe zaraćene strane obavezale su se da će vratiti okupirana područja. Ali se Rusija obavezala da će ustupiti Moldaviji ušće Dunava i jedan, manji, deo Besarabije koji se nalazi između Dunava, Pruta i Crnog Mora. Sile su se obavezale da će poštovati nezavisnost i teritorijalni integritet Otomanskog Carstva. One su »uzele na znanje« »saopštenje« Porte o hatihamajunu od 18 februara 1856 g. kojim su nagoveštene reforme u Turskoj i ravnopravnost svih podanika bez obzira na veru. Ali je izrično napomenuto da ovo ne daje pravo silama »da se mešaju ni u kome slučaju bilo kolektivno, bilo posebno u odnose nj. v. sultana sa njegovim podanicima, niti u upravu samoga carstva«.

Time je ruski protektorat nad balkanskim hrišćanima ukinut i legalno pravo Rusijino da interveniše u njihovu korist prestalo je da važi. Isto tako ugovor 1841 g. o Dardanelima ne samo da je potvrđen, nego još je i pooštren time što je proglašena neutralizacija celog Crnog Mora na kome su zabranjeni arsenali i ratne lađe, sem lakih za obalsku patrolnu službu, koje su dozvoljene Rusiji i Turskoj. To je bila bitna i ponižavajuća odredba za Rusiju kojoj je oduzeto pravo da može obnoviti svoju, u Sevastopolu radi njegove odbrane od samih Rusa uništenu, flotu. Ruska garantija Dunavskim Kneževinama, koje su ostale pod suverenitetom Porte, zamenjena je evropskom i obećane su Rumunima reforme preko savetodavnih skupština (divana), ali nije odobreno ujedinjenje Moldavije i Vlaške za koje se zalagao Napoleon. Srbija koja se u krimskom ratu držala striktno neutralno, je dobila potvrdu svojih stečenih prava, stavljenih sada pod evropsku garantiju, čime je prestala ruska zaštita, ali su zadržani u zemlji ne samo sultanov suverenitet nego i turski garnizoni, ali sa napomenom da sultan ne može pribeći nikakvoj oružanoj akciji bez odobrenja evropskih sila. O Crnoj Gori nema pomena u pariskom ugovoru mada je crnogorsko pitanje bilo uzimano u pretres. Faktička nezavisnost nije bila formalno sankcionisana.

Krimski rat i njegove posledice su ne samo u formalnom pogledu, nego i stvarno veoma umanjili uticaj i značaj Rusije na Balkanu, šta više osetno su oštetili vitalne ruske interese na Crnome Moru.

Prva polovina XIX stoleća jeste doba nacionalnog preporoda slovenskih naroda. Kakvi su bili, u najkraćim potezima prikazani, ruski uticaji na preporod balkanskih Slovena, t.j. Bugara i Srba?

Veoma moćne kulturne tradicije bile su zajedničke Srbima i Bugarima sa Rusima: zajedničko vizantisko kulturno nasleđe, moćna crkvena tradicija i zajednica vere, zajednički u svojoj osnovi nekadašnji književni jezik, koji, ne samo što se zadržao u crkvi, nego je svojim elementima znatno uticao i na formiranje narodnih književnih jezika. Tako da kod Srba, čim se postepeno stvara novija književnost, u njoj se osećaju, pored ovih zajedničkih momenata, tradicija i uticaja, još i specifično ruski književni i kulturni uticaj. Srpska književnost prolazi od prilike iste faze kao i ruska. Jezik prvih srpskih književnika, sve do u XIX stoleće nije samo sloveno-srpski, nego sloveno-srpsko-ruski, a isto tako i jezik kancelarija i javnog života. Tek postepeno nastaje emancipacija srpskog književnog stvaranja, ali se i ova emancipacija, koja prirodno ulazi u sastav velikog pokreta nacionalnog preporoda, javlja opet pod izvesnim ruskim uticajima, kao što potpuno ispravno iznosi pok. prof. P. A. Zabolotski u velikoj radnji o ruskim strujanjima u književnosti srpskog preporoda. Kao što su Srbi pozajmili od Rusa azbuku-građanku, koja je zamenila crkvenu ćirilicu po naredbi cara Petra Velikog, tako isto Dositej i naročito Vuk u svome reformatorstvu pozivali su se na ruske primere.

Kao što je utvrdio pok. Zabolotski, a potvrdio je još detaljnijim bibliografskim ispitivanjima prof. A. L. Pogodin literatura srpskih kalendara, almoanaha, onda časopisa i novina vrvi od ruskog materijala. Tu su prevodi i skraćeno izlaganje najraznovrsnijih ruskih pripovedaka, članaka, pesama i t. sl. Donose se i prevedeni i prerađeni članci i beleške o Rusiji, njenoj istoriji, njenoj kulturi, književnosti i aktuelnim događajima, pozajmljeni iz stranih izvora, poglavito nemačkih; najzad se pojavljuju, ali u mnogo manjoj meri originalni sastavi srpskih pisaca o ruskim stvarima. Ovo se može zapaziti u publikacijama koje izlaze i u Novom Sadu, i u Pešti, i u Beogradu, odnosno Kragujevcu, i na Cetinju. Najjači pisci novije srpske književnosti Dositej Obradović, Vuk Karadžić, Lukijan Mušicki, Petar Petrović Njegoš - svi su se obilato koristili ruskim književnim elementima. Vuk je išao u Rusiju, bio je u vrlo aktivnom dodiru i dopisivanju sa ruskim naučnicima, bio je poznat i pomagan u Rusiji. S druge strane književni i načni krugovi pokazivali puno interesovanja za srpske stvari. Mi smo spomenuli da prve godine prvog ustanka Srbiju su posetili mladi i napredni ruski intelektualci, Kajsarov i Aleksandar Turgenjev; kasnije, opet za vreme prvog ustanka, dolazio je u Srbiju u diplomatskoj misiji mladi Bantiš-Kamenski čiji je opis putovanja u Srbiju i Dunavske Kneževine izašao anonimno u Moskvi god. 1810. 1835 god. otvorene su na ruskim univerzitetima katedre slavistike i da bi se spremali za te katedre upućeni su iz Rusije u slovenske zemlje mladi naučnici Prajs, Sreznjevski, Bođanski, Grigorović. Svi su oni, sem Bođanskog, stigli i u balkanske predele. Sreznjevski je posetio i Crnu Goru, gde je upoznao Njegoša, i unutrašnjost Kneževine Srbije (naprimer, manastire Ravanicu i Manasiju), dok je Grigorović putovao po Bugarskoj, bio je i na Svetoj Gori, i na Ohridskom Jezeru i u okolini Skoplja. Putopisi Sreznjevskog i Grigorovića veoma su zanimljivi. Stvaranje slovenskih katedara u Rusiji je imalo ne samo naučno-književni, nego nesumnjivo i politički značaj.

Romantizam u ruskoj književnosti potencirao je interesovanje prema slovenstvu; »Guzla« Prospera Merimea je bila poznata u ruskim književnim krugovima i niko manji nego sâm Puškin prevađao je iz Merimea (a i iz Vuka). S druge strane, već u svoje vreme Puškin je izazivao veliko interesovanje kod Srba (vidi bibliografiju Pogodinovu i specijalnu radnju P. Mitropana).

Isto tako veliko interesovanje pokazivano je i prema znamenitom istoriografu Karamzinu.

Prevedena sa nemačkog Istorija Rusije na srpskom jeziku (iz pera prof. Teodorovića, Kragujevac, (1837) sadrži uvod iz Karamzina. Knjiga je imala oko hiljadu pretplatnika u ondašnjoj maloj i još gotovo nepismenoj Srbiji!

Preporod bugarskog naroda, koji je bio potpuno podjarmljen od strane turskih spahija i begova, grčkog sveštenstva, i domaćih odnarođenih čorbadžija počinje godine 1762 »Slaveno Bugarskom Istorijom« Pajsija Hilendarskog. Ali sve do druge četvrtine XIX stoleća znaci tog preporoda su veoma oskudni. Prvu gramatiku bugarskog jezika sastavio je Vuk. Nekoliko godina kasnije počinje da se javljaju u Bugarskoj prve školske knjige i osnivaju prve škole od kojih je Gabrovska bila najpoznatija. Za vreme rusko-turskog rata 1828-29 Bugari dižu ustanak. 1830 navratio je u Bugarsku Jurije Venelin, pravim imenom Guca, poreklom Karpatorus, koji je studirao u Užgorodu, Lavovu i Moskvi (1802-1839). Venelin je skupio veliki materijal narodnih pesama i običaja u Bugarskoj i objavio niz knjiga o staroj i novoj Bugarskoj. Njega sa pravom smatraju za jednog od najvećih buditelja i preporoditelja bugarskog naroda. Od doba neposredno pred krimski rat počinje odlazak u sve većem broju bugarskih mladića na školovanje u Rusiju (jednog od takvih mladića Turgenjev je prikazao u svom romanu »U oči novog dana«) s druge strane u Bugarskoj se šire ruske knjige, U bugarskom književnom jeziku oseća se vrlo jaki ruski jezični uticaj.

Četvorica velikih vođa bugarskog naroda, Georgije Rakovski, Ljuben Karavelov, Vasil Levski i Hristo Botev, vaspitali su se pod jakim ruskim književnim i političkim uticajima.

Za vreme krimskog rata opet je došlo do pobune Bugara protiv Turaka.