Русија и Балкан (А. Јелачић) 6

←< 5. глава

РУСИЈА И БАЛКАН Писац: Алексеј Јелачић

7. глава→

VI

Русија и Балкан од једренског мира до париског конгреса.

Доба од једренског мира до париског конгреса (1829-1856) поклапа се једним делом са добом јулске монархије у Француској које је било златно доба крупне буржоазије, наставља се револуционарним годинама 1848-49 које су биле пуне националног и социјалног превирања, али иза којих су следиле године реакције у средњој Европи и новог цезаризма у Француској. Сва су ова струјања у великој европској политици имала свој одјек и на Балкану где се све више оцртавало супарништво Русије и других великих сила око наслеђа т. зв. »болесног човека« на Босфору, т. ј. Отоманске Порте. Међутим у сенци империјалних борби нслесила око тога наслеђа јављају се онда још скромне тежње балканских народа да буду законити и природни наследници Турске и да спроведу у живот принцип »Балкан - балканским народима«... Национални препород и национално буђење Румуна, Срба, Бугара и Грка на дневном су реду и постају чињеница и чинилац с којим још не рачунају или слабо рачунају велики »наследници« »болесника«, али о којим ће се морати ипак током векова повести рачуна. Супарништво добија пред крај овог раздобља облик правог рата у којем Русија буде поражена, поглавито услед своје неспремности и унутарње друштвене кризе која ју је довела на руб расула... Као последица изгубљеног рата за Русију настаје осетно смањивање политичког престижа и утицаја на Балкану и озбиљно оштећење њених толико скупо плаћених позиција на Црноме Мору.

Пошто је било ликвидирано на велико задовољство Срба питање српске аутономије, а на још веће задовољство кнеза Милоша питање његовог наследног кнежевског достојанства остало још после 1830 год. да се повољно за Србе реши питање оних шест нахија које су, будући изван граница Београдског Пашалука, припадале ипак Карађорђевој Србији, а остале су изван Србије Милошеве. Границе тих нахија одредила је међународна комисија у којој се четворица младих руских официра много залагала за српску ствар. Али тек 1833 год. скинуто је са дневног реда то питање на тај начин што је Милош искористио на Западу акцију Хусејина капетана Градашчевића, а на Југу неке нереде које је сам помагао, па је, чувајући ред и мир, заузео нахије својом војничком снагом. Год. 1833 је била врло тешка за Отоманску Царевину. Тек што се она, колико толико, решила брига које су долазиле од стране Срба (утврдивши њихову аутономију која је ипак задржала турске гарнизоне у Србији, поред султанова суверенитета) и Грка (издвајањем једног дела грчког земљишта у самосталну државу која се после насилне смрти првог претседника русофила Каподистрије претворила у монархију са малолетним краљем Отоном из баварске династије Вителсбаха), султан Махмуд II се нашао на великој муци због непослушности свога вазала, мисирског паше Мехмед Алије који је чак послао свога сина Ибрахима са војском у Сирију и Малу Азију. Ибрахим је однео низ победа и запретио је самом Цариграду. Тада се султан одлучи да позове у помоћ Русију пошто је француско посредовање код мисирског господара није успело, а друге европске силе су биле резервисане. Тако се деси да је не само руска флота стигла у Босфор него су се и руске трупе искрцале крај Цариграда, а много јачи одреди опремали су се да марширају из Дунавских Кнежевина у правцу Цариграда пошто нису се још биле евакуисале из кнежевина. Као што се сликовито изразио велики везир, »онај ко се дави радо ће се у невољи ухватити и за змију«. Као змија-спаситељка се у овом случају за султана Махмуда и његова везира појавила руска флота. Тек јула месеца, пошто је спор између султана и његова вазала ликвидиран на потпуно задовољство вазалово, Русија се повукла, али закључивши тајну конвенцију у Ункјар-Искелеси која се састојала у томе што су Русија и Турска утврдиле одбранбени савез за осам година (сада би се то назвало »пактом о узајмној помоћи«). Али уместо да стварно помаже Русију својим трупама или лађама Турска се нарочито обавезала да неће пуштати кроз Дарданеле лађе које би кренуле против Русије. Тиме је Русија обезбедила најосетљивију своју границу од напада споља који се могао очекивати. Поред тога, проширено је право Русијине интервенције у корист султанових православних поданика. Тиме је, према речима руског министра спољних послова (»вице-канцелара«) грофа Неселроде, Русија добила »законско право за оружано мешање у турске ствари« кад год би то њој конвенирало. Према аутономној Србији Русија је заузимала положај протектора, тако да је Руски цар званично сматран за »покровитеља« Србије (епиграфски траг тога »покровитељства« може да се види и сада у натпису над вратима крагујевачке цркве која је саграђена »за време Покровитеља« цара Николај Павловића). Али је покровитељ сматрао да има право да се меша и у унутарње послове узете под заштиту земље. Повод за то мешање давале су размирице које су избијале измећу кнеза Милоша и његових људи, ситих Милошева самовлашћа. И веома је занимљиво да је руска дипломатија, т.ј. дипломатија једне земље у којој је владао неограничени и крути апсолутизам и бирократска, чисто полициска, стега, упркос доста напредном развоју и просвећености виших друштвених кругова, препоручивала је неку врсту, истина ограничене и аристократске уставности једној земљи која тек што је са тешком муком изашла из ропства и није имала уопште никаквих иоле просвећених људи, сем слабо писменог свештенства, нешто писмених трговаца и неколико т. зв. »пречанских« чиновника... Исти случај, али у још много јачем облику, ће се поновити онда када Русија буде стварала Бугарску.

У писму своме од 18 априла 1832 год. Вук Караџић је подробно изнео пред Милоша све његове грешке и узроке незадовољства које је обузело у Србији све, почев од саме Милошеве жене кнегиње Љубице и његова брата Господар-Јеврема, па, преко његових доглавника, до у широке народне масе. Вук је предлагао низ рефорама и гарантија за личну и имовну безбедност Срба. Вук је имао несумњиво демократске идеје. Стојан Симић који је почео своју каријеру као служитељ у Милошевој букурешкој дипломатској агентури код Мих. Германа, а сада је био потпретседник Великог суда и један од првих људи Србије, сањао је о аристократском уставу и чак о завођењу неке врсте феудализма у Србији. Ту се Симић, који је ишао год. 1834 у Букурешт да честита влашком господару кнезу Гики његово устоличење, а који је иначе добро познавао прилике у Дунавским Кнежевинама, одушевљавао и поводио за примером тамошњег уређења. Исто тако су се за њ загрејавали и други српски прваци више него за руско спахиско право које је ипак било далеко и мање познато, док су Влашка и Молдавска и њихови »бољари« били ту на домак Србије. За време управе у Дунавским Кнежевинама руског генерала грофа Кисељова истина је покушана по нека мера и у корист напаћених и сиромашних сељака, али је у главноме задржан бољарски режим и устав, који је тада уведен, имао потпуно феудално обележје. У то су се угледали Симић и другови. Русија је била вољна да помаже њихове тенденције немајући поверења у Милоша и сматрајући опасном сваку његову јачу личну акцију која би ишла за проширењем Србије ван граница 1833 год. Није била тајна за упућене, па ни за руског посланика у Цариграду и дипломатског агента у Букурешту који је водио рачуна о српским стварима, док није у Београду постављен нарочити руски конзул, да Милош ровари и у правцу Ниша и на југоисток према Бугарској за коју је саставио граматику бугарског језика Вук, и према Босни. Могло се рећи да се Милош донекле носи са неком »великобалканском« мишљу (или му се она приписивала), па није то одговарало плановима руске дипломатије.. Зато су у Петрограду били вољни да ограниче Милошеву самовољу и неограничену власт.

Међутим, после т. зв. Милетине буне Милош је сазвао на Сретење 1835 год. народну скупштину на коју је дошло неких 4000 посланика. Поред тога, скупило се више хиљада другог света као публика. Ту је предложио, а скупштина је прихватила, опширни и у суштини ствари доста компликован устав на чије чување се Милош онда заклео; за народ су приређиване велике гозбе. Мада није имао право руски посланик у Цариграду Бутењев када је тврдио да је »Србија у бездан пропала због француско-швајцарске конституције«, као што немају право и модерни писци када приказују Сретењски устав као нешто потпуно налик на ондашње западно-европске уставе (напр., на тада најновији белгиски), јер су права народне скупштине, да наведемо само овај моменат, ограничена само на одобрење јавних дажбина и право петиције и тужбе књазу. Али је свакако устав био неочекивана и може се рећи неприменљива новаторија за тадашњу Србију која се тек ослободила турског јарма и налазила се под патријархално деспотском влашћу свога од природе бистрог и несумњиво ванредно талентованог, али још сасвим примитивног кнеза. Кнез је очигледно терао шегу са уставом и добро му је напокон дошло што га је могао изиграти када су се против устава изјасниле и Турска, као и сизерена држава, и Русија, као заштитница, и Аустрија као моћна сусетка која је пажљиво мотрила све што се у Србији збивало и радило.

Према првом члану устава »Сербија је нераздјелно и у прављенију независно Књажество по признанију Султана Махмуда другога и Императора Николаја првога«. Већ се ова одредба сматрала претераном и од стране Порте и званичне Русије. А камо ли друге одредбе ... 17 марта устав, који се показао као мртворођенче престао је да важи. И онда се отворило доба преговора и интрига у које су са руске стране и даље настојавали да Милоша ограниче, али на други начин, него што је то било замишљено, у Сретењском уставу. Интересантно је да је енглески конзул, који се онда већ, уз руског и аустриског конзула, појавио у Београду, бранио Милошев апсолутизам, док је руски претставник заступао потребу устава. Најзад је и донет, уз суделовање руског посланства у Цариграду т. зв. »турски« устав год. 1838 који је остао на снази у Србији све до повратка Милошева, а којим је с једне стране (самим фактом доношења тог устава у Цариграду и неким његовим одредбама) окрњена српска аутономија, с друге стране Србија је постала ограничена монархија увођењем саветске олигархије. Не будући у стању да подноси ова ограничења своје власти Милош је следеће, 1839, год. напустио Србију.

Ова година је била веома значајна у развоју балканске политике Русије, као и у односима Турске према осталим силама. Почетком те године султан Махмуд је одлучио да се освети мисирском Мехмед Алији Паши. Зато је концентрисао велике војне снаге и 7 јуна огласио рат своме вазалу.

Русија се спремала да помогне султана; Француска - мисирског пашу; Аустрија је предлагала конференцију пет великих сила у Бечу, идеја на коју није се руски цар дао приволети. У међувремену умро је султан Махмуд, па га је наследио његов син Абдул Меџид. Кад је Мехмед Алија победио султанову војску турска флота је прешла на страну Мисира. Тада је Висока Порта на предлог Метернихов, стављена привремено под колективно туторство пет великих сила. Иза тога у сложеној дипломатској игри отстрањена је из »концерта« Француска и 15 јула 1840 год. су остале четири велике државе закључиле уговор о заштити Турске, о удаљавању мисирског паше из низа покрајина, али му је у исто време признато наследно право у Мисиру. Француска се хитно оружала, донет је закон о утврђивању Париза, али се напокон све сврши годину дана касније лондонским уговорима од 13 јула 1841 којима је ликвидирано мисирско питање и гарантована неутралност мореуза. Босфор и Дарданели затворени су за ратне бродове свих држава. За Русију је било свршено са њеном хегемонијом на Блиском Истоку, али тиме нису ликвидиране ни њене империјалне аспирације у тој ванредно важној зони, нити је скинуто са дневног реда питање, као што ће касније рећи Бисмарк, »кључева њеног дома«, нити пак питање њених односа према балканским хришћанима, пре свега према Дунавским Кнежевинама и Србији где је био ванредно јак утицај руски.

У Србији, међутим ствари су се развијали на тај начин што је после одласка Милошева из земље т. зв. »Уставобранитељи« нису се сложили са његовим сином и наследником Кнезом Михаилом, па је дошло до буне и одласка кнеза у изгнанство.

И тада су изабрали на скупштини Вождова сина Александра за кнеза Србије. Русија се испочетка противила томе избору сматрајући целу акцију револуционарном, али када је избор поновљен, дала је свој пристанак. Односи Русије према уставобранитељској влади и кнезу Александру никада нису били потпуно благонаклони. Овде се између осталог појављује један нов чинилац словенске и европске политике, а то је пољско питање. Кнез Адам Чарториски, некадашњи министар спољних послова руског цара Александра, који је у своје младе дане у својству руског министра примао проту Матеја и другове, сада, као политички емигрант и глава пољске емиграције, тражио је везе свуда где је могао очекивати да ће наићи на незадовољство са званичном руском политиком. Тако је он дошао у везу и са уставобранитељском владом преко својих агената, а деловао је и на министра (»попечитеља«), тада унутрашњих, касније спољних послова Илију Гарашанина. Под утицајем са пољске стране Гарашанин није био много склон да подржава русофиљску политику, а, поред тога, он је израдио под утицајем идеја Чарториског, своје знаменито »Начертаније«, чија је основна идеја била у великом националном јужнословенском програму, који би обухватио Србију, Босну и чак Бугарску и Сев. Албанију, а није занемаривао ни друге крајеве.

Политичка и државничка мисао Србије за време уставобранитеља ишла је за све већим емансиповањем Србије од традиционе »Заштитнице« њене и у правцу ослањања на Запад. Ово исто замеравано је са руске стране и владици Петру II Петровићу, песнику »Горског Вијенца« који се културно и политички формирао под утицајем Русије, ишао је два пут у Русију где је био 1833 год. завладичен и у својој политичкој акцији уживао је потпору руског конзула у Дубровнику, по народности Србина, Гагића који је био руски дипломатски агент и за Црну Гору. Приликом првог доласка у Русију владика Петар II је био ванредно лепо дочекан од. стране свију, почев од самога цара, а са одушевљењем спомиње и потомке »јуначкијих Срба« које је у руском друштву срео. У својим песмама он је не само подржавао руске обрасце, као што је био обичај код ондашњих српских књижевника, него се нарочито и политички залагао за најтешњу сарадњу са Русијом мада је понекад и налазио и по коју опору реч на рачун руске политике која није увек, према владичином суду, узимала у обзир битне црногорске интересе (као, например, у питању Боке после Тилзита или Бечког конгреса када је руски цар наредио стрицу Петра II Св. Петру да евакуише ово толико важно за Црногорце подручје). Међутим је Русија учинила низ великих услуга Петру II и његовој Црној Гори, па је н то знао и умео да цени. Интересантно је напоменути да је Његош хтео посветити своју »Слободијаду« престолонаследнику, али то му није било дозвољено, пошто је руска цензура дала неповољан суд о владичином делу.

Међутим је наступила револуционарна година 1848 када су се Мађари у вези са опште европским покретима побунили против аустриског апсолутизма и збацили Хабсбурговце са престола Св. Стефана. Словени су већали на своме прашком конгресу који је био, не завршивши свој посао, растеран интервенцијом аустриских трупа, док су Јужни Словени, Хрвати и Срби у Хрватској, Славонији, Војној Граници и Војводини заподенули борбу против Мађара под вођством бана Јелачића и генерала Стратимировића. Војвођанским Србима помагали су прво поједини Срби из кнежевине Србије у све већем броју, а онда је дошао и одред под командом саветника Стевана Книћанина, човека који је уживао поверење кнеза Александра. Званична Аустрија је веома суревњиво гледала на ову акцију мале вазалне турске кнежевине, па није ни Турска била њој склона, па ни Русија. Међутим сам цар Никола интервенише у корист Аустрије и спасе ствар младог цара Фрање Јосипа пошто је руска војска победила Мађаре. Руска војна акција водила се и у Ердељу, и у Дунавским Кнежевинама, где се такође јавио револуционарни дух.

Између 1848 год. и Кримскога рата на формални захтев Русије смењен је са положаја попечитеља иностраних дела Гарашанин јер се он сматрао за екопонента политике српског ослањања на запад, односно приближавања западним силама. Када је Гарашанн посетио год. 1852 Париз њему су указане велике почасти. Година 1848 је имала и друге значајне последице на Балкану. Као што је напоменуто, Дунавске Кнежевине су биле такође обузете покретом рефорама. Ишло се за прогласом либералних уставних прописа и политичких слобода, као и за националним уједињењем Влашке и Молдавске. Међутим Русија и Турска су интервенисале, прво у супротном правцу, али је онда Турска попустила пред руском силом, јер су значајне руске трупе поселе кнежевине, па је 1 маја 1849 закључена између Турске као сизерена Молдавије и Влашке и Русије као њихове заштитнице, конвенција у Балта Лиману према којој су укинути прописи т. зв. »органског статута« кнежевина и од сада су господари постајали неком врстом турских гувернера, именованим за седам година споразумно од стране Турске и Русије. У Влашкој је за гооподара постављен кнез Стирбеј, присталица Русије, док је кнез Гика, туркофил, постао господар Молдавије. Једва је решено једно питање, а већ искрсава друго: у Турској су нашли уточиште многи мађарски емигранти, на челу са самим вођем револуционарне Мађарске Лајошем Кошутом, као и пољски емигранти, учесници мађарског рата. Аустрија, помогнута од стране Русије, захтевала је да се ти емигранти издаду, али је учесници мађарског рата, Аустрија, помогнута од стране западних сила, одбила да задовољи тај захтев. То је био почетак нових сукоба између Русије и Турске. Иза тога су дошле побуне у Босни и у Бугарској, које су Турци брзо и сурово угушили, па се онда опет јавља црногорско питање. После смрти владике Петра II Црна Гора је постала световна држава. Кнез Данило није се завладичио, него се оженио и гледао да оснује династију у правом смислу те речи. Он је ишао у Петроград и тамо му је његов план одобрен.

Рат који је избио у Црној Гори иницијативом кнеза Данила, једва да није довео до пропасти Црногорце. Овог пута интервенисала је Аустрија бојећи се све већих компликација на Балкану, а и ширења т. зв. »панславизма« због којег су, без довољна разлога, оптуживали и званичну Русију, и руско јавно мишљење које се почело занимати за словенска питања и, напокон, и саме Јужне и Западне Словене (између других и претставнике т. зв. »Илиризма« на челу са Људевитом Гајем који је 1842 год. ишао заиста у Русију).

1851-52 година настао је компликован и акутан конфликт између Русије и Француске због Светих Места у Палестини. Ту су Грци успели да потисну католике који су се некада налазили под заштитом Француске на основу низа уговора. Сада је претседник, онда цар Наполеон III сматрајући с једне стране да у вези са Источним питањем могу да се лако сукобе и заваде Русија и Аустрија, с друге стране заинтересован у помоћи католичке цркве и клерикалних кругова у Француској, покренуо питање повратка старих права и повластица католика у Светој Земљи и Француске као њихове заштитнице. У Цариграду се одигравала права борба између руске и француске дипломатије. Међутим је то за руског цара био само увод у једну много опаснију и већу акцију која би требала, ако би успела, да добије карактер решавања целокупног Источног Питања и могла је да има готово светско историске реперкусије због ванредно великог значаја Балкана и мореуза. Цар Никола који је још 1844 год. ишао у Лондон у посету краљици Викторији и тамо је сондирао терен ради споразума са Енглеском и поделе сфере интереса на Блиском Истоку, сада је јануара и фебруара 1853 год повео »центлменске« разговоре са енглеским амбасадором у Петрограду односно ликвидације наслеђа »болесног човека« на Босфору. Србија, Дунавске Кнежевине, Бугарска требале су да остану, односно да потпадну под руски протекторат. Западне силе, као ни друге велике силе не би смеле да заузму Цариград; Мисир, и чак и Крит могли би да припадну Енглеској. Није се дозвољавало према тој скици повећање Грчке, а нарочито није смело да се допусти стварање малих република, тих »огњишта револуције«...

Овакав план руског цара природно да је изазвао велику сензацију, а и забринутост код меродавних у Лондону. А та се забринутост још повећала када је Никола I упутио у Цариград једног од својих доглавника, министра морнарице и генералног гувернера Финске адмирала кнеза Мењшикова, у својству изванредног амбасадора. Амбасадор је ултимативно затражио од Порте свечану изјаву и уговор према којем би сви православни поданици султанови били стављени под руску заштиту и добијали право да се туже руском цару на сваку неправду. Порта, осигурана од стране Енглеске и Француске, одби захтев Русије. Цар Никола онда нареди окупацију Молдавије и Влашке. Испочетка то није био рат, јер се Турска држала пасивно, а ториско (конзервативно) енглеско министарство није гурало ствари у рат. Посредовање западних сила међутим није успело, октобра месеца француска и енглеска флота прођоше кроз Дарданеле и стигоше у Цариград, а руски цар објави Турској рат. Победа руске флоте код Синопа (на северној обали Мале Азије) изазвала је буру негодовања у Енглеској. Претседник владе лорд Абердин је уверавао руског амбасадора да се не сме појавити на улици; супруга краљице Викторије - принца Алберта, осумњиченог са русофиљства, дочекаше у парламенту звиждањем. Јавно мњење је проговорило. На дан 22 децембра 1853 год. руски амбасадори су напустили Лондон и Париз, а 9 фебруара следеће године цар Никола је јавио своме народу да су »Енглеска и Француска стале уз непријатеља хришћанства против Русије«. Међутим ратне операције нису почињале. Савезници су тражили згодно место где би могли напасти Русију, јер су споредне операције изведене у Балтичком и Белом Мору, као и у Великом Океану (напад на Камчатку) остале без последица. Идеја Наполеона III о походу на Русију преко Немачке и Пољске је пропала због одбијања Пруске и Аустрије, а и саме Енглеске. Најзад, пошто су својим флотама господариле на Црном Мору, савезници одлучише да изведу главни напад на Крим где је рат и био напокон решен. Уз савезнике пристала је Сардинија која је послала на Крим 15 хиљада војника да би узела касније учешћа у мирним преговорима. Аустрија је »задивила свет својом незахвалношћу« озбиљно угрозивши руско десно крило и затраживши од Русије евакуацију Дунавских Кнежевина. Пруска се такође понела не баш много пријатељски према Русији. Под таквим околностима, без обзира на јуначки отпор, који су руске трупе пружале на Криму, као и на руски велики успех на закавкаској ратној позорници, наследник цара Николе I Александар II био је приморан (касније он ће то сматрати тренутком слабости) да пристане на мирне преговоре чији су прелиминарни резултати утврђени већ у Бечу док је коначна редакција дата у Паризу. Конгрес је отворен 25 фебруара 1856 год, и до 14 марта споразум је био постигнут између Русије и њених противника, као и Аустрије; 18 марта примљени су на конгресу и претставници Пруске. 30 марта уговор је био потписан.

Париским миром обе зараћене стране обавезале су се да ће вратити окупирана подручја. Али се Русија обавезала да ће уступити Молдавији ушће Дунава и један, мањи, део Бесарабије који се налази између Дунава, Прута и Црног Мора. Силе су се обавезале да ће поштовати независност и територијални интегритет Отоманског Царства. Оне су »узеле на знање« »саопштење« Порте о хатихамајуну од 18 фебруара 1856 г. којим су наговештене реформе у Турској и равноправност свих поданика без обзира на веру. Али је изрично напоменуто да ово не даје право силама »да се мешају ни у коме случају било колективно, било посебно у односе њ. в. султана са његовим поданицима, нити у управу самога царства«.

Тиме је руски протекторат над балканским хришћанима укинут и легално право Русијино да интервенише у њихову корист престало је да важи. Исто тако уговор 1841 г. о Дарданелима не само да је потврђен, него још је и пооштрен тиме што је проглашена неутрализација целог Црног Мора на коме су забрањени арсенали и ратне лађе, сем лаких за обалску патролну службу, које су дозвољене Русији и Турској. То је била битна и понижавајућа одредба за Русију којој је одузето право да може обновити своју, у Севастополу ради његове одбране од самих Руса уништену, флоту. Руска гарантија Дунавским Кнежевинама, које су остале под суверенитетом Порте, замењена је европском и обећане су Румунима реформе преко саветодавних скупштина (дивана), али није одобрено уједињење Молдавије и Влашке за које се залагао Наполеон. Србија која се у кримском рату држала стриктно неутрално, је добила потврду својих стечених права, стављених сада под европску гарантију, чиме је престала руска заштита, али су задржани у земљи не само султанов суверенитет него и турски гарнизони, али са напоменом да султан не може прибећи никаквој оружаној акцији без одобрења европских сила. О Црној Гори нема помена у париском уговору мада је црногорско питање било узимано у претрес. Фактичка независност није била формално санкционисана.

Кримски рат и његове последице су не само у формалном погледу, него и стварно веома умањили утицај и значај Русије на Балкану, шта више осетно су оштетили виталне руске интересе на Црноме Мору.

Прва половина XIX столећа јесте доба националног препорода словенских народа. Какви су били, у најкраћим потезима приказани, руски утицаји на препород балканских Словена, т.ј. Бугара и Срба?

Веома моћне културне традиције биле су заједничке Србима и Бугарима са Русима: заједничко византиско културно наслеђе, моћна црквена традиција и заједница вере, заједнички у својој основи некадашњи књижевни језик, који, не само што се задржао у цркви, него је својим елементима знатно утицао и на формирање народних књижевних језика. Тако да код Срба, чим се постепено ствара новија књижевност, у њој се осећају, поред ових заједничких момената, традиција и утицаја, још и специфично руски књижевни и културни утицај. Српска књижевност пролази од прилике исте фазе као и руска. Језик првих српских књижевника, све до у XIX столеће није само словено-српски, него словено-српско-руски, а исто тако и језик канцеларија и јавног живота. Тек постепено настаје еманципација српског књижевног стварања, али се и ова еманципација, која природно улази у састав великог покрета националног препорода, јавља опет под извесним руским утицајима, као што потпуно исправно износи пок. проф. П. А. Заболотски у великој радњи о руским струјањима у књижевности српског препорода. Као што су Срби позајмили од Руса азбуку-грађанку, која је заменила црквену ћирилицу по наредби цара Петра Великог, тако исто Доситеј и нарочито Вук у своме реформаторству позивали су се на руске примере.

Као што је утврдио пок. Заболотски, а потврдио је још детаљнијим библиографским испитивањима проф. А. Л. Погодин литература српских календара, алмоанаха, онда часописа и новина врви од руског материјала. Ту су преводи и скраћено излагање најразноврснијих руских приповедака, чланака, песама и т. сл. Доносе се и преведени и прерађени чланци и белешке о Русији, њеној историји, њеној култури, књижевности и актуелним догађајима, позајмљени из страних извора, поглавито немачких; најзад се појављују, али у много мањој мери оригинални састави српских писаца о руским стварима. Ово се може запазити у публикацијама које излазе и у Новом Саду, и у Пешти, и у Београду, односно Крагујевцу, и на Цетињу. Најјачи писци новије српске књижевности Доситеј Обрадовић, Вук Караџић, Лукијан Мушицки, Петар Петровић Његош - сви су се обилато користили руским књижевним елементима. Вук је ишао у Русију, био је у врло активном додиру и дописивању са руским научницима, био је познат и помаган у Русији. С друге стране књижевни и начни кругови показивали пуно интересовања за српске ствари. Ми смо споменули да прве године првог устанка Србију су посетили млади и напредни руски интелектуалци, Кајсаров и Александар Тургењев; касније, опет за време првог устанка, долазио је у Србију у дипломатској мисији млади Бантиш-Каменски чији је опис путовања у Србију и Дунавске Кнежевине изашао анонимно у Москви год. 1810. 1835 год. отворене су на руским универзитетима катедре славистике и да би се спремали за те катедре упућени су из Русије у словенске земље млади научници Прајс, Срезњевски, Бођански, Григоровић. Сви су они, сем Бођанског, стигли и у балканске пределе. Срезњевски је посетио и Црну Гору, где је упознао Његоша, и унутрашњост Кнежевине Србије (например, манастире Раваницу и Манасију), док је Григоровић путовао по Бугарској, био је и на Светој Гори, и на Охридском Језеру и у околини Скопља. Путописи Срезњевског и Григоровића веома су занимљиви. Стварање словенских катедара у Русији је имало не само научно-књижевни, него несумњиво и политички значај.

Романтизам у руској књижевности потенцирао је интересовање према словенству; »Гузла« Проспера Меримеа је била позната у руским књижевним круговима и нико мањи него сâм Пушкин превађао је из Меримеа (а и из Вука). С друге стране, већ у своје време Пушкин је изазивао велико интересовање код Срба (види библиографију Погодинову и специјалну радњу П. Митропана).

Исто тако велико интересовање показивано је и према знаменитом историографу Карамзину.

Преведена са немачког Историја Русије на српском језику (из пера проф. Теодоровића, Крагујевац, (1837) садржи увод из Карамзина. Књига је имала око хиљаду претплатника у ондашњој малој и још готово неписменој Србији!

Препород бугарског народа, који је био потпуно подјармљен од стране турских спахија и бегова, грчког свештенства, и домаћих однарођених чорбаџија почиње године 1762 »Славено Бугарском Историјом« Пајсија Хилендарског. Али све до друге четвртине XIX столећа знаци тог препорода су веома оскудни. Прву граматику бугарског језика саставио је Вук. Неколико година касније почиње да се јављају у Бугарској прве школске књиге и оснивају прве школе од којих је Габровска била најпознатија. За време руско-турског рата 1828-29 Бугари дижу устанак. 1830 навратио је у Бугарску Јурије Венелин, правим именом Гуца, пореклом Карпаторус, који је студирао у Ужгороду, Лавову и Москви (1802-1839). Венелин је скупио велики материјал народних песама и обичаја у Бугарској и објавио низ књига о старој и новој Бугарској. Њега са правом сматрају за једног од највећих будитеља и препородитеља бугарског народа. Од доба непосредно пред кримски рат почиње одлазак у све већем броју бугарских младића на школовање у Русију (једног од таквих младића Тургењев је приказао у свом роману »У очи новог дана«) с друге стране у Бугарској се шире руске књиге, У бугарском књижевном језику осећа се врло јаки руски језични утицај.

Четворица великих вођа бугарског народа, Георгије Раковски, Љубен Каравелов, Васил Левски и Христо Ботев, васпитали су се под јаким руским књижевним и политичким утицајима.

За време кримског рата опет је дошло до побуне Бугара против Турака.