Русија и Балкан (А. Јелачић) 7
| ←< 6. глава | РУСИЈА И БАЛКАН Писац: Алексеј Јелачић |
8. глава→ |
Од Париског мира до Берлинског конгреса.
На Париском Конгресу и одмах иза њега запажало се зближење између Русије и Француске; не би се могло рећи да је то био савез, али је свакако контакт између Петрограда и Париза био веома присан. Међутим француско-руски споразум трајао је свега седам година од 1856 до 1863. Разилазак између Русије и Француске настао је у вези са пољским питањем и заузимањем Наполеоновим за Пољаке који је улазило у његов империјални програм као наследника првог француског царства. Али док је то питање ушло опет у акутну фазу и довело је до раскида интимне сарадње између Русије и Француске и зближења између Русије и Пруске, на којем је толико порадио пруски посланик у Петрограду Бисмарк, будући »гвоздени канцелар«, дотле је захваљујући сарадњи Русије и Француске скинуто са дневног реда питање граничних спорова између Црне Горе и Турске у корист Црногораца, и да се тиме призна и фактичка самосталност Црне Горе, а да је Турска одустала од осветничког рата против кнеза Данила чија су трупе под војводом Мирком победиле Турке на Грахову.
Исто тако споразум између Русије и Француске показао се ефикасним у много компликованијем питању уједињења Молдавије и Влашке. У обема кнежевинама састали су се на већање посебни »дивани« који су били задојени истим духом и тежили уједињењу Дунавских Кнежевина у јединствену националну државу Румунију. Њихови закључци као и извештај једне специалне међународне комисије изнети су на решавање једне међународне конференције која се састала у Паризу 22 маја 1858 године и после тромесечне дебате дозволила је фактичко уједињење Дунавских Кнежевина, мада су формално оне остале одвојене једна од друге. Фактичко уједињење извршено је на тај начин што је у Јашу за господара Молдавије, а у Букурешту за господара Влашке изабрано исто лице-пуковник Куза. Порта је морала да попусти и да потврди тај избор, а две године касније да пристане на стварање заједничке владе за Молдавију и Влашку.
1862 година донела је на Балкан још неколико крупних догађаја у којим су се огледавали повољни резултати руско-француског контакта. Црна Гора која је под младим кнезом Николом својим помагањем устанка Луке Вукаловића у Херцеговини изазвала ратну акцију Турске, била је спашена последица тог рата. Бомбардовање Београда које се десило јуна месеца 1862 изазвало је интервенцију сила потписница Париског мира и према решењу конференције Турци су били приморани да се иселе из Београда и да предаду београдску тврђаву на »чување« кнезу Михајлу, сину кнеза Милоша, чији је повратак у Србију Русија је повољно примила пошто је њен претставник помагао борбу савета против кн. Александра. На тај начин турски гарнизони су задржани само у четири града. Организацију српске војске изводио је у својству књежевско српског-министра војске француски пуковник Монден док је Русија снабдевала Србију оружјем; а руски ђенерал штабни пуковник Лер проучавао је Србију са стратегијског и војничког гледишта, специјално правац-Сјеница-Црна Гора.
1862 године дошло је и до промене династије у Грчкој. Мада и самостална краљевина, Грчка се налазила »под заштитом« трију великих сила, Русије, Енглеске Француске. Између тих сила је често долазило до размирица, због супротности њихових интереса. Свака сила је имала своју странку у Грчкој тако да се русофилска странка звала народном, франкофилска-националном, англофилска-либералном или напредном. Нарочито тежак положај Грчке је био за време кримског рата када су Грци били вољни да нападају Турску чиме су изазвали окупацију неколико важних тачака, па и Пиреја, од стране Француза. По завршетку окупације (1857) настају унутрашње борбе у Грчкој која је била незадовољна са својим краљем Отоном Вителсбахом. 1862 краљ Отон је био свргнут и настало је питање попуњавања грчког престола. После неколико месеца погађања силе-заштитнице су се споразумеле да за краља буде изабран дански принц Вилхелм који је узео име Георга и владао је пола века. Он је био у роду и са енглеском и са руском владајућим кућама. Приликом његовог ступања на престо Енглеска је предала Грчкој Јонска острва, која су се налазила под њеном врховном управом од год 1815, тиме умиривши Француску и појачавши свога кандидата. Краљ Георг I владао је у Грчкој све до своје насилне смрти (1913). Он је био ожењен са руском принцезом Олгом, синовицом цара Александра II. Краљица Олга је била жена веома јаког карактера и стварно је управљала Грчком, где је спроводила руски политички утицај.
1863 године почиње све веће зближење Русије са Пруском. Ово зближење олакшава Пруској њену акцију против Аустрије, онда уједињење Немачке и, најзад, рат против Француске када је пруска позадина била покривена од стране Русије. Ове године 1863-1871, испуњене су и на Балкану значајним догађајима. Као средишна сила балканског хришћанског света јавља се Србија чији је енергичан владар кнез Михајло хоће да оствари принцип »Балкан балканским народима«. У томе правцу он сарађује и склапа уговоре са Црном Гором, и Грчком, и са Румунијом која је формирана као и формално јединствена држава године 1866 избором кнеза Карла Хоенцолерн-Зигмариншког за кнеза Румуније. Поред тога у Београду бораве бугарски револуционари Георгије Раковски и Љубен Каравелов. Са бугарским револуционарним одбором кнез Михајло закључује споразум који је ишао за тим да створи Југословенско Царство. Све се ово радило са знањем и одобрењем Русије. Кнез Михајло није остварио свој велики програм пошто је пао као жртва атентата, али је пре тога му је пошло за руком да добије на чување и преостале у Србији турске градове и да види одлазак из Србије последних турских гарнизона. Последње године кнез Михаилове владавине односи кнежеви са Русијом били покварени отпуштањем Гарашанина који је успео да задобије поверење Русије.
Устанак на Криту године 1866-68 довео је до европске интервенције и прогласа аутономије Крита коме је дат т. зв. »органски статут«.
Најзад, ове године су веома значајне за Бугаре. Руска политика, чији је главни претставник на Балкану постао 1864 г. руски посланик код Високе Порте Никола Игњатијев (касније гроф) почела је да се све више занима Бугарима. Код Бугара се знатно јачао национални покрет који је добио израз у захтеву за самоуправном и чак аутокефалном црквом. Мада су поједини Руси, као например један од руских конзула на Балкану, знаменити касније мислилац Константин Леонтијев, заступали гледиште неопортуности, и чак опасности и неканоничности цепања цркве, званична руска политика после извесног колебања заузела је став за који се залагао њен цариградски претставник, и својски је потпомогла Бугаре у њиховој акцији за стварањем екзархије. Посредовањем Русије Висока Порта је одобрила екзархију, док је цариградска васеленска патријаршија после преговора и сукоба бацила на бугарску цркву своје проклетство. Узгред буди напоменуто да је Леонтијев због своје супротности са Игњатијевим изгубио службу. Леонтијев се посветио књижевном стварању, написао је више приповедака из живота балканских хришћана, те је објавио велику књигу »Русија, Исток и Словенство« у којој је заузео, између осталог, доста критичан став према словенским народима у чему се с њим донекле слагао и велики руски писац Достојевски мада је и позивао Русију да поради на ослобођењу балканских хришћана.
Међутим за Русију је, разуме се, од много веће важности било питање њеног положаја у Црноме Мору. Француско-пруски рат дао је Русији могућност да својом декларацијом од 29 октобра 1870 год. изјави да се више не сматра везаном одредбама париског мира које су се тицале ограничења њеног суверенитета на Црном Мору. Ова декларација је изазвала у Лондону утисак »експлозије бомбе«. Али, усамљена у вези са француско-пруским ратом, Енглеска је била приморана да пристане на сазив конференције у Лондону и на уговор којом се једнострана декларација Русије, истина, осуђује, али у исто време добије одобрење сила-потписница Париског мира. То је био велики политички успех Русије, мада он није могао да одмах добије важније практичне последице, јер грађење ратних пристаништа, арсенала и лађа претставља један подухват веома скуп и тежак.
Године 1870-те почињале су са крупним променама у констелацији европских сила, и њиховом унутрашњем и међусобном положају: Немачка је била уједињена, али се онда још уздржавала од неке замашније акције у правцу Балкана препуштајући га супарничком деловању Русије и тек недавно (1867-68) конструисање двојне монархије Аустро-Угарске, потиснуте са Апенинског полуострва где је завршено уједињење Италије. Турска је пролазила поново кроз фазу реакције када су биле забачене и привидне реформе. т. зв. »танзимата«. А хришћански народи се све више узрујавају делом због интерног свог развоја, привредног, политичког и културног, делом под утицајем пропаганде Русије и Аустро-Угарске.
1875 год. »планула је пушка Невесињска« и устанак се проширио на целу Херцеговину и знатан део Босне. На другој страни избио је устанак и у Бугарској. Кнез Милан покушавао је да настави ону исту мирољубиву политику коју је спроводило за време његовог малолетства кнежевско намесништво које је напустило велике планове кнеза Михаила, а, поред тога, је покушавало да се приближи Аустрији и тек касније се почело враћати руској линији (пут кнеза Милана у Ливадију у посету цару Александру). Али ношен јавним мишљењем кнез Милан је био приморан да следује пример кнеза Николе и да објави Турској рат. Пошто се у Петрограду сматрало да Русија није довољно спремна за успешно ратовање, руска интервенција се одгађала и словенске кнежевине су препуштене да се боре властитим снагама. Али се јавно мнење у Русији ускомешало, и Словенско добротворно друштво, као што се духовито изразио један писац, објавило је рат Турској« Добротворно друштво је успело да пошаље у Србију око 3-4 хиљаде, добровољаца, (око 700 самих официра) санитетске колоне, и чак војну телеграфску станицу и топове. Руска званична политика формално није одобравала ту акцију, али је јасно да без њене дозволе не би могли да се у Србију шаљу добровољци и ратни материјал. Најугледнији од тих добровољаца био је одличан официр, ђенералштабни пуковник Черњајев, који је на своју руку напустио руску службу и постао српски генерал. Њему је кнез Милан поверио командовање целом армијом, али према плану који је већ раније био израђен. У славној битци на Шуматовцу Черњајев је са великим пожртвовањем водио лично српске трупе и руске добровољце у борбу, и, према мишљењу одличног војног стручњака (ген. Војина Максимовића) тиме је много допринео великом успеху постигнутом у том боју. У даљој еволуцији ратних операција, мада су се Черњајев и остали Руси пуно залагали за успех заједничке ствари, а и српске трупе су се храбро држале, знатно надмоћније, неизмерно боље наоружане и извежбане турске трупе постигле су неколико успеха који су се завршили тешким поразом Срба код Ђуниса. После овога Србији је запретила потпуна катастрофа, али интервенцијом европских сила, мећу којима се нарочито истакла Русија, и личним залагањем цара Александра, Србија је спашена, закључено је примирје, а онда и мир у главном под условима статус кво. Черњајев и руски добровољци вратили су се у Русију изузимајући неколико људи који су за увек остали у Србији. Од стране руских званичних кругова, Черњајев је био доста рђаво дочекан, али је његова популарност у Русији била велика, и цела акција добровољаца много је допринела ширењу интересовања и симпатија према српској ствари у рускоме друштву. Маколико су поједини и то веома крупни писци, савременици тога ратовања или наши савременици, подвргавали добровољачки руски покрет оштрој и донекле и заслуженој критици (Лав Толстој, Слободан Јовановић), ипак треба признати да је код тих добровољаца било и пожртвовања, и храбрости, и несебичности, и идеализма, мада је несумњиво међу њима било и људи неозбиљних, па и обичних пустолова, Свакако њихова акција је била значајнија од агитације славенофилских књижевника и публициста који су се залагали за ствар балканских Словена мада су ови писци и понекад проналазили ванредно јаке изразе за своју агитацију, нарочито поводом нечувених насиља и зулума, почињених од стране баши-бозлука приликом угушења бугарске буне. Руско јавно мнење врло енергично и на њему својствен начин будио је у своме »Дневнику писца« и велики Достојевски, али се код њега, као и код другог угледног руског ондашњег мислиоца Ник. Даниљевског, јављају и чисто имперјалистичке ноте (чувен поклич Достојевског: »па ипак Цариград мора да буде наш!«).
Званична Русија ишла је доста вијугастим и тешким путем у дипломатској припреми велике војничке интервенције на Балкану. Требало је обезбедити овај поход од могућности интервенције, и то не само дипломатске него и чисто војничке, од стране великих супарница Русијиних на Балкану - Аустро Угарске и Енглеске. За Енглеску питање Црног Мора и Мореуза, а према томе и питање Балкана, постало је нарочито актуелно у вези са отварањем Суецког канала. Од сада Медитеран је био за Енглеску један од њених империјалних путева, и то прворазредног значаја. Аустро-Угарска као што је већ напоменуто, истиснута са Апенинског Полуострва и из Немачке сада се спремала у много појачаној мери на експанзију према југо истоку. Енглеску су умирили из Русије, али само донекле, »џентлменским« обећањем да Русија неће посегнути на Цариград, а да ће са своје стране заузети повољан став према Енглеској акцији у правцу Мисира, Кипра или Крита. Са Аустро-Угарском су закључени строго поверљиви споразуми у Рајхштату и Пешти. Разликујући се у извесним чак и важнијим, детаљима, ти су споразуми углавноме делили интересне сфере Русије и Аустро Угарске на Балкану на тај начин што је источна половина спадала у руску интересну сферу, а западна у аустроугарску с тиме да је већи део Босне и Херцеговине требало да окупира Аустро-Угарска, а евентуално и по своме нахођењу да га и анектира. За Србију и Црну Гору предвиђено је признање независности и мало проширење територије, а поред тога Србија је остала донекле ван сфере директних утицаја обеју сила. Предвиђена је била у случају потребе и војна сарадња између Русије и двојне монархије до које стварно није дошло.
Пошто су сви покушаји европских сила да се договоре са Турском односно »рефорама« пропали (Турска се позивала на свој нови »устав« као и на то да ће сама спровести потребне реформе) цар Александар, сматрајући да је Русија довољно припремна за рат и у војничком и у дипломатском погледу, објави Турској рат из Кишињева у Бесарабији где се налазио његов главни стан (12 априла 1877). Румунија, мада и вазална турска кнежевина, не само да је пропустила руску војску, него је 11 маја објавила Турској рат и прогласила своју независност. Исцрпљена рат 1876 година Србија је остала неутрална, док је Црна Гора наставила борбу. Грчку је задржала од интервенције Енглеска. У руској војсци налазио се и т. зв. бугарско »ополченије«, састављено од бугарских колониста и емиграната у Русији. Њему су се касније придружили неке усташке чете, а и појединци у Бугарској када се руска армија пребацила преко Дунава. Главно-командујући руске армије био је царев брат велики кнез Никола Николајевић, док је једном од армија заповедао престолонаследник Александар, један од вођа славенофилског покрета у Русији. Између руских генерала се нарочито прославио Михајло Скобељев, т. зв. »бели генерал«. Операције руске војске напочетку су се развијале веома успешно и одред генерала Гурка чак је прешао Балкан и зашао доста дубоко у Румелију. Али јуриш извршен на утврђени логор код Плевне био је крваво одбијен, па се морало приступити дуготрајној опсади; исто тако су се и друге тврђаве одупрле Русима, а и на Шипкинском превоју руска војска је са тешком муком задржавала турску. Плевна и Шипка су постале симбол тешких жртава руског народа у ослободилачкој борби на Балкану. Са Србијом су се водили преговори о њеном учешћу у рату, преговори који су се развијали споро и са разним потешкоћама. Кад је краљ Милан поново објавио Турској рат (2 децембра) Плевна се већ била предала Русима и тиме се вредност српске интервенције знатно смањила. Српска војска налазила се у склопу савезних армија под руском врховном командом, а тимочки српски одред састао се са Русима код Сливнице.
Међутим руска војска је освојила целу Румелију, продрла је у Тракију и руски одреди су стигли пред сама врата Цариграда. Турска замоли мир и одмах отпочну преговори. Као шеф руске делегације појави се познати генерал Игњатијев. Знаменити сан-стефански мир је стварно означавао ликвидацију Европске Турске. По његовим одредбама Турска је уступила Русији Добруџу и велику област иза Кавказа; створена је номинално зависна од Турске кнежевина Бугарска која је требала да буде највећа сила на Балкану, јер су у њу требали да уђу Бугарска у ужем смислу, т. зв. Источна Румелија, делови Тракије, делови Старе Србије, горњи ток Јужне Мораве, делови Албаније и цела Македонија. Босна и Херцеговина добијале су широку аутономију (уместо аустриске окупације односно анексије); Румунија, Србија и Црна Гора признате су као самосталне државе с тиме да су Србија и Црна Гора биле територијално повећане (Србија у околини Ниша, у Топлици и према Косову) и најзад и Грчка је требала да буде проширена. Главни смисао сан-стефанског уговора састојао се у пројектованој великој Бугарској која је очигледно требала да постане један руски протекторат. Енглеска је предузела веома оштре мере чим је сазнала за садржину Сан Стефанског мира. Она пре свега није могла да прими ону тачку овог уговора према коме је Русија добила за своје ратне лађе слободан пролаз кроз Мореузе. И друге тачке изазваше енглеску критику. Није била задовољна са уговором ни Аустрија, јер је у њему оправдано гледала гажење ранијих уговорних обавеза. А пошто је Енглеска, у очекивању руског напада на Цариград, довела пред острво Принкипо јаку флоту и спремила је чак две дивизије сувоземне војске за ратну интервенцију, уморна од рата, Русија пристане на директне преговоре са Енглеском који су се водили у великој тајности и завршили још пре берлинског конгреса једним тајним уговором који је послужио као потпуна база за берлинске преговоре и решења.
13 јуна 1878 у Берлину је отворен конгрес великих сила и Турске на којем је претседавао кнез Бисмарк, а Русију су заступали канцелар кнез Горчаков, шеф руске спољне политике од Париског мира на овамо, и гроф Шувалов. Мале балканске државе нису имале приступа на седнице конгреса. Нарочито је тешка била ситуација српског претставника, бившег намесника и бившег претседника владе Јована Ристића, који је том приликом показао велику вештину и енергију. Берлински конгрес завршио је своје већање и потписао је акг 13 јула. Од свих одредаба сан-стефанског мира задржане су у главном без промена само оне које су се тицале азиских поседа Турске. Одредба о мореузима је била избрисана. Од велике Бугарске није остало ни трага као ни од аутономије Херцег - Босне. Балканске васалне кнежевине су добиле своју самосталност. Русија је предала Добруџу Румунији у замену за Јужну Бесарабију (15 ипо хиљада кв. километара за 8 и по хиљада). Србија је добила веће проширење, али више у јужном него у југозападном правцу. Црна Гора у погледу свога приморја стављена је у неку врсту зависности од Аустро Угарске. Аустро Угарска је добила под своју војну и цивилну управу Босну и Херцеговину, док је у Ново-Пазарском санџаку могла да смести своје гарнизоне. Ужа Бугарска је проглашена вазалном кнежевином коју је Русија требала да припреми за уставни живот и организује. Источна Румелија је задржала карактер турске покрајине, али с тиме да њен генерални гувернер буде хришћанин, именонан од стране Порте у споразуму са великим силама. Грчка је била упућена на договор са Турском, а за Македонију су предвиђене неодређене »реформе.« Победница Русија је стварно изашла у многоме поражена са Берлинског конгреса, и у Петрограду нису били задовољни са држањем кнеза Бисмарка који је сам себе сматрао »поштеним берзанским посредником« и налазио је да се Русији »потпуно одужио« за њено неутрално држање за време француско пруског рата. Нарочиту жаоку осећали су у Русији и према Енглеској и према Аустро Угарској мада је ова сила тражила само оно што је њој било обећано. Српско јавно мишљење, а нарочито званична Србија и кнез Милан били су тешко разочарани. Кнез Милан, упркос Ристићеву мишљењу, одмах је одлучио да напусти своје дотадање русофилство, повећано његовим браком са ћерком руског пуковника и бесарапског племића Петра Кешка Наталијом, и да тражи ослонца у Аустрији.
Доба од Париског мира до Берлинског конгреса може да се карактерише као доба повећаног интересовања руског јавног мишљења према Балкану, а и све већих културних позајмица Балканских Словена из области руских културних тековина. Словенско добротворно друштво, које је онда створено, са централом у Петрограду и више одељења (у Москви и у провинцији) пуно се заузимало за ширење руске књиге код Срба и Бугара, али нарочито за васпитање студената Срба и Бугара у руским школама. Читав низ младих Словена школовао се у средњим и вишим руским школама тако да су се у Србији, Црној Гори и Бугарској јављали официри, свештеници, (нарочито владике) административни чиновници, професори, учитељи, инжињери и лекари руски васпитаници. Готово се цела црногорска интелигенција школовала у Русији, исто тако и већина бугарске. Српски интелектуалци ипак у већој мери су се школовали у Аустро-Угарској, Немачкој и Француској. Ово, као и јаче западно европске тенденције, појаву модерних државних установа и почетке уставности, замеравали су Србима славенофили на челу са Иваном Аксаковим и блиски словенофилству писци Леонтијев и Даниљевски. Аксаков, чувени историчар Костомаров, руски дипломатски чиновник и путописац Ровински, нека госпођа Карлова путовали су по словенском Балкану и писали о њему у својим књигама и по руским часописима и новинама. На катедрама славистике пуно се радило у Русији и књиге о Јужном Словенству стално су се појављивале. Нарочито је био заслужан московски универзитетски професор Нил Попов.
1867 године неколико Срба из Србије и Црне Горе и један Бугарин су узели учешћа у т. зв. великом »словенском ходочашћу« везаном са етнографском изложбом у Москви.
У српској ондашњој књижевности, као и књижевности бугарској, која се тек стварала, запажамо моћни утицај руске реалистичке књижевности. Српски реализам јавља се као нека врста огранка реализма руског. Српска социјално-политичка мисао формира се под директним руским утицајем и знаменити руски писац Чернишевски постаје омиљена личност код Срба. Најјачи идеолог ондашње Србије Светозар Марковић школовао се у Русији, те је израдио своју науку по угледу на руски систем револуционарних погледа на свет. Интересантне су биле везе Срба са руским анархистом Бакуниним, као и контакти руске, поглавито народњачке и револуционарне, омладине и српских студената који су се школовали у западној Европи, нарочито у Цириху. Тамо је дошао под руски утицај будући велики српски државник, а тада студент технике Никола Пашић.
Прва радничка демонстрација у Крагујевцу са истицањем црвеног барјака (1875) приписивала се директном утицају руског револуционарног покрета. Пошто је напредна српска омладина радо прихватала револуционарне руске идеје, кнез Горчаков је јавно оптуживао Србе да су подложни »комунизму.«
На тај начин код балканских Словена, али највише у Србији, осећали су се сложени утицаји руске цркве, конзервативне и славенофилске публицистике,. либералне и народњачке књижевности, и револуционарне идеологије т. зв. »нихилизма« ...