Romeo i Julija/Prvi čin - Scena druga
←Prvi čin/Scena prva | Romeo i Julija (1597) Pisac: Viljem Šekspir |
Prvi čin/Scena treća→ |
- Verona. Ulica.
- (Dolaze Kapulet, Paris i sluga.)
KAPULET
- Ali Montagi je pod istom obavezom
- i pod pretnjom iste kazne ko i ja;
- a smatram da za starce kao mi
- nije tako teško da održe mir.
PARIS
- Obojica ste časni i ugledni;
- šteta što ste dugo živeli u kavzi.
- Ali sad, moj grofe, šta mislite vi
- o mojoj prosidbi?
KAPULET
- Ono što sam reko:
- Moja kći je tuđa još za svet, još nije
- napunila četrnaest godina.
- Neka još dva leta u ponosu svenu
- dok vidimo da je sazrela za ženu.
PARIS
- I mlađe od nje već su srećne majke.
KAPULET
- Prerano udate prerano su stare.
- Zemlja mi proguta moje nade sve
- sem nje, koja mi je poslednje potomče.
- Ali joj priđite, Parise, pa neka
- zavoli vas; moja volja će da čeka
- na ono samo što je drago njoj;
- njen izbor će biti i blagoslov moj.
- Večeras dajem davnašnje veselje
- i gozbu za svoje mile prijatelje,
- pa dođite da im uvećate broj;
- od onih najdražih bićete gost moj.
- U mom skromnom domu videćete zvezde
- lepše od nebeskih svetiljki da jezde.
- Slast koju bujni mladići osete
- kad gizdavi april nagazi na pete
- hrome zime, i vi imaćete tamo,
- okruženi ženskim pupoljcima samo.
- Čujte sve, vidite, zavolite vi
- od njih mnogih, gde će biti mi i kći,
- najzaslužniju što će za vas biti
- i jedina. Hajte sa mnom.
- (Sluzi.)
- A sad i ti,
- momče, po lepoj Veroni svud zađi
- pa svakog što je zabeležen nađi,
- i reci svima još u spisku tom
- da su dobrodošli u moj dom.
- (Kapulet i Paris odlaze.)
SLUGA (okreće cedulju)
- Da nađem one čija su imena tu zapisana. Zapisano je
- da obućar treba da posluje sa svojim rifom, krojač sa
- svojim kalupom, ribar sa svojom kičicom, a slikar sa
- svojom mrežom. Ali mene šalju da nađem one čija su
- imena tu zapisana, a nikad ne mogu pronaći čija je ime‐
- na pisar zapisao tu. Moram ići učenima. U dobri čas!
- (Ulaze Benvolio i Romeo.)
BENVOLIO
- Pa, čoveče, jedan plamen drugi guta,
- jedan bol se samo drugim bolom sputa;
- ako te vrtenje u krug onesvesti,
- obratno se vrti, da dođeš do svesti.
- Spas od jednog drugi jad nam nagovesti;
- oko nekom drugom bolešću zarazi,
- pa otrova starog iščeznuće trazi.
ROMEO
- Bokvičin je list izvrstan za to.
BENVOLIO
- Za šta, molim te?
ROMEO
- Za slomljenu gnjat.
BENVOLIO
- Romeo, jesi li ti lud?
ROMEO
- Nisam lud,
- ali sam vezan čvršće od ludaka,
- u tamnicu strpan, zatvoren bez hrane,
- šiban i mučen.[1] ‐ Dobro veče, momče.
SLUGA
- Dobro veče. Molim, gospodine, znate l'
- čitati?
ROMEO
- Da, svoj udes u svom jadu.
SLUGA
- Možda ste to naučili i bez knjige. Ali, molim vas,
- možete li pročitati sve što vidite?
ROMEO
- Mogu, ako znam slova i jezik.
SLUGA
- Pošteno ste rekli; zbogom da ste.
- (Okrene se da pođe.)
ROMEO
- Čekaj, momče, umem da čitam.
- (Čita.)
- „Sinjor Martino i njegova žena i kćeri; grof An‐
- selmo i njegove lepe sestre; gospođa udova od Vitruvi‐
- ja; sinjor Plaćencio i njegove lepe sinovice; Merku‐
- cio i njegov brat Valentin; moj stric Kapulet, njegova
- žena i kćeri; moja lepa sinovica Rozalina; Livija; si‐
- njor Valenco i njegov rođak Tibalt; Lucio i vesela Je‐
- lena." Lepa družina. Kuda je pozvana?
SLUGA
- Gore.
ROMEO
- Gde?
SLUGA
- Na večeru u našoj kući.
ROMEO
- U čijoj kući?
SLUGA
- Moga gospodara.
ROMEO
- Zaista to je trebalo prvo da te pitam.
SLUGA
- Pa kazaću vam i bez pitanja. Moj gospodar je veliki,
- bogati Kapulet, i ako niste od Montagijeve kuće, izvo‐
- lite doći i ispiti pehar vina. Ostajte mi veselo.
- (Ode.)
BENVOLIO
- Na Kapuletovoj staroj gozbi toj
- sa obožavanim lepoticama svim
- iz Verone večeraće ona
- koju ti voliš, lepa Rozalina.
- Idi tamo, i nepristrasna oka
- sravni njeno lice sa licima drugim
- na koja ti budem ukazao ja,
- i videćeš da ti, kad zajedno stanu,
- labudica tvoja naliči na vranu.
ROMEO
- Kad pobožna vera mog vida izreče
- tu laž, nek mi vatra od suza ispeče
- oči, te sjajne krivoverke prave,
- koje suze nisu mogle da udave.
- Lepše od moje drage? Svevideće
- sunce nikad ravne njoj videti neće.
BENVOLIO
- Eh, izgledala ti lepa kad u tom
- času ni jedne nije bilo s njom,
- pa si s oba oka njom merio nju.
- Al, na tim kristalnim terazijama tu
- izmeri dragu s drugom što ti ja
- pokažem kako na toj gozbi sja,
- pa će ta što ti je sad tako vanredna
- biti lepuškasta devojčica jedna.
ROMEO
- Ići ću, ali ne radi te ocene,
- već da čar drage ushićava mene.
- (Odlaze.)
NAPOMENE
uredi- ↑ Govoreći figurativno o jadima nesrećne ljubavi Romeo bukvalno opisuje način na koji se, u Šekspirovo vreme, postupalo sa ludacima.