Porušeni ideali/VIII
VIII
Pomrčina je gusta; čini ti se rukama bi je mešao. Sneg sipa i veje gusto, jako, kao da hoće naročito, na izmaku zime, da plaši sirotinju i da pokaže svoju neviđenu silu. Ma uzaman mu je trud: briše topla jugovina, pa ga topi i cedi još u padanju.
Pod nogama usamljena putnika, što se lagano provlači manastirskom rekom, šljenka se gusto hladno blato i jedva se nazire crna pruga, što vijuga kroz beo snežni pokrov. Putnik već pao u očajanje od zla vremena, umora i gladi. Svud oko njega, i desno i levo, sklopila se ogromna planina, kojoj, kako izgleda, nema kraja, a dole, pored sama puta šušti, valja se i bruji manastirska reka, niz koju umorni putnik već tri časa korača. Prošao je davno svih devet manastirskih vodenica, i sad se ljuto kaje što ne ostade u kojoj da noći. Dođe mu mnogo teško, htede kukati iz sveg glasa, neće li ga živa duša čuti, kad se neko iza samih njegovih leđa prodera:
— Ko je to!
Ljubomir odskoči u stranu od straha i iznenađenja, ali ugleda da je i onaj nepoznati namernik, još pre njega, klisnuo na drugu stranu, baš u celac.
— Ko si? viknu opet onaj, ali mnogo mekše i prisebnije, jer se doseti da su se obojica uplašili jedan od drugog.
— Ja... ja sam... đak, promuca Ljubomir više od zabune no iz straha. Idem u manastir, pa sam, kanda, zalutao?
— Nisi, brate, nisi, odgovori onaj iz mraka prijateljskim glasom i priđe mu. I ja sam đak manastirski... hajdemo zajedno.
Ljubomira kao da ogreja sunce; pođe veseo za svojim vođem, koji nešto u sebi mrmljaše.
— Ja znaš idem... podelio tamo ujam, pa se nešto zamislio.. Đavolje ovo vreme!... Kad pred samim mojim nosom — čovek! O, 'nateme!... U mal' ne dreknuh...
Ljubomir se nasmeši, ali mu odmah, veoma prijateljskim glasom, odgovori:
— I ja se, vala, uplaših žestoko. A bilo me strah i od ove pustinje... sve nemo!...
— Zar se ti bojiš noću? zapita manastirac s prekorom, kao da bi hteo reći: „Vidiš kako ja sam putujem, pa se nikog ne bojim!“...
— Jok, more... Nego sam se umorio od duga puta, a zapao u ovu dubodolinu, pa mislim da sam zalutao.
Posle nekoliko minuta Ljubomir se grejao i sušio pored topla „šporeta“ u manastirskoj kuhinji, a oko njega se okupili ljubopitni manastirski đaci i momci, pa slušaju, razjapljenih usta, njegova pričanja o putovanju, pa onda i dalje o školovanju, i tako redom sve, dok se neko ne seti, te iznese pred umorna pripovedača hleba i pasulja...
Zašlo se duboko u noć; đaci se raziđoše po sobama, momci se poređaše oko šporeta, a Ljubomir, dobivši neku krpetinu od momaka, leže na jednu klupu, pokri se i zaspa istog trenutka.
...Jasno i čisto zvoni najmanje manastirsko zvono, i njegov tanki i srebrni glas odječe kroz jutrenju vlažnu tišinu, gubeći se tamo u dubokim planinskim sklopovima. Na prvi zvuk zvona poustajaše momci, stadoše se oblačiti sa žurbom, i kako se koji spremi, odmah izlazi iz kujne. A iz dugačkog hodnika, koji se pruža pred svima ćelijama, pred ogromnom trpezarijom i kuhinjom, čuje se oštro zapovedničko gunđanje i nezgrapno lupanje potkovanih, po svoj prilici veoma velikih cokula, o pod postavljen do polovine ciglom, a ispred ćelija daskama.
To iguman čini svoju običnu jutrenju šetnju, dokle ne vidi da su poizlazili napolje svi kaluđeri, đaci i momci, potom se vraća u svoju ćeliju i nastavlja prekinuto spavanje, uz prijatno brujanje crkvenih jutrenjih pesama, što se razleva otud iz hrama...
Ljubomir još spava. Savladao ga teški umor, zaneo ga topal zagušljiv vazduh, pa niti ču zvona ni žurbe momačke; a ovi se i ne setiše da ga probude: svaki se brinuo samo o tome, kako će što pre šmugnuti pored igumana... Kad se utiša sve, otvoriše se lagano kuhinjska vrata i kroz njih prođe omlađa, čisto odevena, povezana velikom vunenom maramom u nakrst preko grudi, lepuškasta žena. Priđe šporetu, u kome još tinjaše vatra, postače ugarke, ubaci još drva, podiže se i ugleda na klupi nešto smotuljano, zgureno, čudnovato.
— Šta je ovo? reče ona glasno, prišavši klupi i razgledajući uvijenog uspavanog đaka. Ej, more... ko si?... Ustaj, svanulo!
Ljubomir se probudi, i opazivši ženu uza se, skoči i stade trljati oči pesnicama.
Posle kratkog vremena i Ljubomir i žena doznaše sve, što su hteli jedno o drugom znati. Ljubomir saznade da se žena zove Marija, da je tu iz obližnjeg sela, da ima muža i dvoje dece, da je, već četiri godine, ovde u manastiru „kod gospodina i tako... računja se kao kuvarica“, ali priznaje da nije baš tako vešta kuvarskom poslu. Ljubomir, i ako još čist i naivan, doseti se da će ova krupna razvijena Rudničanka biti kao neka domaćica u ovoj kući, pa stade još više paziti na sebe i obarati oči.
U tom utrčaše u kuhinju kaluđeri i đaci, pa svaki stade obletati oko Marije, tapkati je po ramenima i zapitkivati.
— 'Broj'tro, tetice!... hi-hi-hi... viknu jedan ćosav mlad kaluđer, oko svojih dvaespet godina. Dohvati „tetku“ za vrat hladnim kao led rukama, razvuče svoje široke, debele, ćosave usne, od čega mu celo lice postade okruglo, zbrčkano i usiljeno veselo, pa se opet nasmeja svojim sitnim zagušenim smehom: hi-hi-hi...
— Nos' te đavo danaske! viknu Marija, smejući se i braneći se. Kaki si ka guja...
— Tetko, rode... Da li je gotova voda za moj tej? reče, stenjući, mršteći se i previjajući se, stariji od prvoga, kaluđer. Po njegovu celom držanju i govoru izgleda da su ga spopale sve bolesti ovoga sveta, i on se sam čudi, kako može još da ide, jede, pije...
Ima mu trideset godina, visok je odveć, suh, smežurana lica, koje je obraslo gustom, dugačkom, žućkasto crnom bradom.
— 'Oćeš sad? smeje se tetka, turajući mu šipak pod nos.
— Ne, da ga omrsiš sabaile, dok ne pije lekovitu rakiju, viknu prvi kaluđer, oturajući tetkinu ruku.
— Teto-o-o... Deder našu kajmakliju, oteže treći, sredovečan kaluđer, smeđe, čupave,
grguljave kose, gruba, široka, prostačka lica, na kome je utvrđen ispolinski nos, ljubičaste boje. Beše visok, krupan, razvijen i silan kao stoletni grm; glas mu nalikovaše proletnjoj grmljavini.
— Čekaj, bre, Maksime: vidiš ove đavole, odgovara mu tetka i osvrće se oko šporeta, tražeći sudove za Arsenijev tej, za Maksimovu i njenu kajmakliju, kojoj neće manisati ni onaj ćosavi Vasilijan. Ali je sad okupiše đaci sa pozdravima. Obojica behu mladići, ispod dvadeset godina, živi, okretni i veseli.
Ljubomir stajaše u svom kutu, preturajući oči s jednog lica na drugo, šmrkćući i češući se ispod desne mišice, ne znajući šta bi drugo radio. Vasilijan ga spazi odmah, pa kao lopta odskoči od tetke i stade pred njega, smejući se i lupajući dlan o dlan od čuda i smeha.
— Hi-hi-hi... Kako 'no, kako... on?... uzviknu i pruži prst na sinoćnjeg Ljubomirova vođa. Kako je dreknuo Velja, kaži pravo... Hi-hi-hi... Ko se više uplašio? Hi-hi-hi...
Izdvoji se od šporeta i Velimir, pa se i on stade smejati.
— Ho-ho-ho... Bruke ljudi!... Da čujete. Idem ja noćaske iz vodenice, skoro gluvo doba... Taman se nešto zamislio, kad pred mojim nosom mrda crno... Dreknuh, pa što igda beše snage đilasnuh u celac... Dok ja letim u celac, a onaj skače na drugu stranu, bega od mene...
— Hi-hi-hi... đavo od đavola!... smeje se Vasilijan.
— To bi bilo da ste se sreli ti i otac Maksim, odgovara mu Velimir.
— Ujedaj, dete-e-e... oteže Maksim, mljackajući velikim nezgrapnim ustima i puštajući zatim iz grla dubok otegnut glas, koji liči na a-a...
— E, rode, ja ću za lekove, uf-f... Nešto mi od noćas seva desna strana, veli Arsenije, nagibajući se na desnu stranu i mršteći se. A ti mi spremi, rode...
— Nađi mi, Vasilije, đegođ tatule, da mu iskuvam u teju, smeje se tetka i pristavlja đezve.
— Sa tim se ne šali! viknu bolesnik preplašeno i pobeže na polje.
— Hi-hi-hi... previja se od smeha Vasilijan i prilazi Maksimu, koji se, posle duga premišljanja, odlučio da izvadi i otvori duvanjaru.
— Gle, nabavio taze, pa i ne nudi. Nećemo tako, Makso! uzvikuje veseljak, pružajući ruku duvanjari.
— E, belaja!... Šta će ostati mene, onogaj... Tako vi svakad. Navali, a Maksa suši zube! odgovara Maksim, krijući duvanjaru u haljinu. Suši zube-e-e... ponovi on, savijajući cigaru.
— A-a... tako li je! viknu Vasa, sevajući očima besno. A ko popuši sa mnom oku duvana, što doneh iz Kragujevca, a?... Kome dadoh tri velike ture... one što dobih iz jagodinske, a?... Onda je Vasa bio dobar za ortaka, a Maksim purnjâ sve cigaru za cigarom... Čekni de, Makso, platićeš ti to! uzviknu ljutito, iziđe iz kujne i lupi vratima.
— A-a... čuje se onaj gromki zvuk iz Maksimova grla, a on se malko promenio u licu: neko bi pomislio da ga je stid, ali nije; njemu je samo malko neobično zbog ovih Vasinih napomena, koje su sve istinite. Ali neka ga, misli u sebi Maksim, odljutiće se, a meni će ostati dosta cigara, što bi ih on popušio.
Za to vreme je tetka raspitivala đake, da li su počišćene i nameštene kaluđerske sobe.
— Da mi ne viču tu, pa se posle gospodin ljuti, završi ona.
Đaci istrčaše na posao.
— Baš si i ti neki... Ovde se tetki omače takav pridevak, kakav se retko čuje i među ljudima. Ne daš mu jednu cigaru, a popušio si mu toliki duvan! reče i razli kafe u šoljice, pa se namesti na klupu do Maksima, koji ćuteći žudno iščekivaše kajmakliju, ne mareći sad ništa, ako bi se naljutio na njega, baš i ceo svet.
Uđe Vasilijan, sa gotovom nepripaljenom cigarom, a za njim Arsenije, sa pet velikih duvanskih kesa litrenjača, u kojima su razne osušene lekovite trave.
— Vaso, eno ti đezve pa sipaj, reče mu tetka. A tvoja je voda u tom manjem loncu, objasni ona Arseniju, koji bojažljivo iznese lonče na svetlost, razgledajući da li je čista voda u njemu.
— Bacila sam tatule, smeje mu se tetka. Mnogo ćeš poznati tako.
— Dobro, rode, kad znam... Ako umrem, napisaću od čega je, pa će to naći vlast posle...
— Jes', ludi smo mi da čekamo vlast! Kô da ne umemo spaliti tvoje brljotine!
— Hi-hi-hi... odobrovolji se Vasa.
— UF-F... stenje Arsenije i sipa razne trave u lonac, mešajući vešto kašikom.
— Ustao! uzviknu značajnim glasom jedan đak, promolivši glavu kroz vrata.
Marija odmah ustade i ode na vrata. Kaluđeri se značajno pogledaše. Arsenije stade sipati svoj tej, ne čekajući da se baš po pravilu iskuva. Ljubomir samo gleda i trepće, čudeći se svemu što se nasluša i nagleda od jutros, ne znajući još kako da smatra ove ljude: da li kao svete, ili onako kako se oni sami smatraju.
Posle pola časa vrati se Marija, i odmah stade nešto oko vatre nameštati. Kaluđeri pobacaše cigare, izbrisaše brkove — Vasilijan samo liznu jezikom obe usne — i stadoše svi trojica nešto osluškivati. Kroz hodnik zalupaše potkovane cokule, začu se poznato im frkanje kroz nos i kašalj. Škripnuše vrata od trpezarije i malo zatim otvori se prozorče između kuhinje i trpezarije i na njemu se pojavi bledo, predrugojačeno lice Velimirovo. Ljubomir se prenerazi, videći ga onakova, ali pogledavši kaluđere, opazi da su se i oni uozbiljili i lica im došla drukčija.
— Daj! začu se otud krupan zapovednički glas.
Velimir dohvati sa prozorčeta naslagan šećer i odnese kroz sobu. Otud se čuje sipanje vode u čašu, nekakvo cvrkanje i malo zatim glas:
— Staklo!
Ljubomir ugleda, kako Velimir pruži veliko široko staklo puno vode, kako ga nečija ruka dohvati i naže. Začu se klokotanje vode, koje potraja dugo, pa onda nekakav gromki grubi glas uz predisanje, i onda zamumla neko tamo:
— A-a... Ala li sam zagoreo!...
U Velimirovoj ruci opet se nađe ono staklo skoro prazno.
— Hi-hi... I ne zagoreo! prošapta Vasilijan, krijući se iza tetke.
— Svi! viknu Velimir kroz prozorče i mahnu glavom na kaluđere.
Odjednom se sva tri kaluđera ispraviše, stadoše gledati niza se i otresati rukom sitne praške duvanske, istresoše opet brade i jedan za drugim, lagano i smerno, iziđoše na vrata.
Ljubomir se, gonjen ljubopitstvom, približi prozorčetu. U velikoj prostranoj sobi, tamo na drugom kraju, u vrhu dugačka stola, seđaše krupan debeo prosed kaluđer, sa velikom šubarom na glavi, ispod koje se prosula gusta razbacana kosa. Lice mu krupno, obraslo gustom okruglom bradom, koja je bila belja od kose. Na licu mu nos, koji je neobično nalikovao nosu Maksimovu i veličinom i bojom. I najzad se veoma isticahu krupne buljave plave oči, sa jako naduvenim kapcima. Ogrnuo se velikim postavljenim džubetom, podupro glavu desnom rukom, pa gleda nekud pred sobom. Pogled mu je prazan, besmislen, kao 'no kad čovek ustane posle duga spavanja, pa samo blene...
To je iguman Sava, starešina Pokrovskog manastira, ispod krajnjih rudničkih ogranaka.
Otvoriše se vrata, i u trpezariju stadoše ulaziti, smerno i pobožno, kaluđeri.
Bože, kakvi su ovo ljudi!... Nije moguće da su to oni isti, što se sad ovde u kuhinji smejaše, svađaše!... Zar onaj blêdi, prevrnutih očiju, smireni i skromni kaluđerak, što poslednji, sa strahom, priđe ruci igumanovoj, zar to Vasilijan!... Pa onaj pravi svetac, što se besilno prenemaže pred igumanom, to Arsenije! Pa čak i Maksim nekako neobično opružio svoj glomazni nos, i ako ne može nikako da udesi, da liči na sveca, tek i on se mnogo, mnogo promenio...
„Ovo do sad što je bilo u kuhinji, misli Ljubomir, gledajući tri kaluđera kako složno klanjaju pred igumanom, ovo je bilo 'nako... kao neka igra... I oni su ljudi... A ovo je baš ono prâvo!“...
— Toči! viknu iguman, mrdnuvši neosetno jednom obrvom i gledajući kô i pre rasejano.
Arsenije, lako kao na krilima, iskoči iz reda i dohvati lep iscifran polokenjak u kome se prelivaše, žućkasta kao dukat, stara prepečena šljivovica. Nasu rakiju u čašu, iz koje briznuše sitne iskre, i posluži starešinu. Iguman dohvati čašu glomaznim velikim prstima, prinese je otvorenim ustima i nekako odjedanput, ne naslanjajući čašu na usta, samo pljusnu i vrati natrag praznu čašu.
— Maksim u Prnjavor... ima opelo, progovori on, gledajući kroz prozor prema sebi. Ti u Javorce... vodicu... Vasilijan u vinograd, s radnicima. Da nadgledaš đubrenje: svaki čokot, svaki čokot!...
— Ja bih se usudio zamoliti, da Vasilijan obnese vodicu, a Velimir bi mogao nadgledati radnike, protepa bojažljivo Arsenije. Nešto mi od jutros seva...
— Seva, a!... prekide ga iguman. Kad treba što zaraditi ovoj kući, onda njemu sve seva, a kad je za čankom, onda je vredniji od sviju. Seva mu!... He-he... završi on i mahnu rukom, našta sva tri kaluđera posedaše.
— Daj tog đaka... hm... gosta.
— Ulazi ovamo, šapnu Velimir kroz prozorče preplašenom Ljubomiru, pa stade razlivati kaluđerima rakiju iz drugog stakleta.
Vrata se lagano otvoriše i kroz njih se, bled i poguren, potuljen na svoj način, gologlav, provuče Ljubomir. Iguman podiže glavu i pogleda ga mekše, no što obično gleda đake i nezvane goste. Po ovome pogledu kaluđeri razumeše, da se tetka zauzela za došljaka i da je već primljen, samo im beše ljubopitno znati: da li će mu se odrediti posao „po redu“.
Kad Ljubomir poljubi ruku igumanovu i stade prema njemu smerno, ovaj ga poče raspitivati: ko je, odakle je itd., ali sve površno: videlo se da mu je sve to već poznato. Pažljivije ga stade pitati o bavljenju u školi.
— He-he... pa ti si učevniji od sviju mojih kaluđera, nasmeja se šaljivo iguman, koji nikad nije propustio priliku da ne pecne svoje kaluđere, kako nisu ništa učili, i da im tim napomene svoje bogoslovsko obrazovanje. Istina, i to je obrazovanje krnje, jer mu nedostaje osnovno i gimnazisko obrazovanje, ali to ne mari... Glavno je, da je on „svršeni bogoslov“.
— E, zar si odlazio tamo? zapita iguman veselo, kad ču da je Ljubomir često odlazio u Bogosloviju i zna sva lica i sav red, kao da je pravi bogoslov.
— Znaš li Amfilohija... drži li se još starac?
— Zdrav je. Predaje Sveto Pismo.
— Ene de... od kud to znaš? I mene je to predavao... A ko predaje dogmatiku?
— Sinđel Prokopije.
— Mora da je mlad?
— Jest.
— Za to ga ja ne znam... Hm... tako važnu nauku davati deci! Da je bar iguman... A psikologiju sigurno još drži čiča-Sreta?
— Ja.
— He-he... uzviknu iguman ponosno i pogleda ona tri neuka prema sebi, među kojima je Maksim bio najučevniji, jer je sasvim uredno svršio tri razreda osnovne škole. — Psikologija, moj brate... to je nauka! Kad stane čiča-Sreta da priča o onima, što idu noću po krovovima visokih kuća... He-he... mesečari se zovu!
Ovako dugačak igumanov monolog zaprepasti kaluđere. On nije imao običaj da pred njima što priča, osim što neki put, kao mimogred, napomene, kako mu njegovo visokopreosveštenstvo piše o tome i tome. Videlo se, da je iguman, posle dobra sna, raspoložen sećanjem na vreme, provedeno u Bogosloviji... Doista, on stade raspitivati o svemu, o mnogim sitnicama internatskog života, koje je Ljubomir dobro uočio.
— Šta, celo Sveto Pismo iročitao?! uzviknu iguman, kad Ljubomir to uz reč pomenu.
— Ja, celo.
— Lažeš, bre... Nisam ga ni ja ni polovinu pročitao!
— Jesam, gospodine, odgovori Ljubomir takim glasom, da se više nije moglo sumnjati.
Iguman! zavrti glavom i ućuta.
— Sipaj! viknu on iznenada.
Arsenije ga opet posluži rakijom. I kaluđeri se obrediše još jednom.
— Na Nikolino mesto... sav njegov posao!
Ovo je značilo da Ljubomir preduzme sav posao, koji je do sad vršio Nikola, najmlađi đak.
— Nikola za pevnicu!
U kuhinji, uz prozorče, stajaše Nikola, slušajući ceo razgovor. Kad sasluša poslednju naredbu igumanovu, otpuči se od prozora i stade skakati po kuhinji, smejući se radosno i lupajući se dlanovima po butinama. Pevnica je poslednji avansman đački...
— Idite! mahnu iguman očima i trpezarija se za trenut isprazni.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Svetolik Ranković, umro 1899, pre 125 godina.
|