Порушени идеали/IX
IX
Љубомиру се пред вратима придружише оба друга, и он одмах, по њиховим радосним лицима, опази, да се обојица радују његову доласку. Први му приступи Никола, с тако услужном љубазношћу, да се и сам Љубомир збуни.
— Све хоћу да вам приђем од јутрос, вели он, трљајући руке и нагибајући главу пред дошљаком, као да је овај какав јеромонах, али видите сами...
— Е што су ти ови Пречани! прекиде га Велимир, ухвативши га за обе мишице, па га преви преко колена, смејући се... фини, углађени људи: уза сваку реч »ви«... А ми ерцепураћи 'вако... узвикну он и хтеде учинити некакву гимнастичку вештину са Николом, али га овај уздржа:
— Чујеш ли... кашље!
Ово се односило на игумана, који је могао чути њихов смех, па се сви тројица повукоше под звонару, где су се могли слободно разговарати. Игуман неће никога звати, док не истресе цео полокењак.
— Видиш како ми лепо, рече Велимир; не свађамо се и не мрзимо се као калуђери. И ти треба са нама лепо... као браћа. Знаш, овде су сви од нас старији, и сваког мораш послушати, што год ти заповеди. Игуман ти је одредио редован посао, али поред тога мораш цео дан трчати и радити што ти заповеди он, и тетка, и сва три калуђера. Па дође час кад не знаш кога ћеш пре послушати... А ми овако сложно, лепо, па...
— Јест, јест... треба... као браћа! прозбори Љубомир искрено и живо.
— А ви сте... ти си доста учио, поправи се Никола, гледајући Љубомира влажним очима. Та и ми смо... онако манастирски, али то тек није, рецимо, што је гимназија. Хо, мај... карловачка гимназија!... да то чудо видите!... И све ме вукло срце у њу, али ме ћаћа не даде ни у сеоску школу.
— Ех, ми... шта ми! Овај ће показати игуману, чекни само, узвикну Велимир. Истина, и он је жесток у литургици: што је зна? махни се... И велики и мали »вход« шта значе? и заамвона, и екваристија, и свако парче одежде, и све, све...
— Хо, јаки је он и у догматици, мој брате, додаје Никола. Знаш оно о Тројици... као цигља!
— Шта си ти до сад радио? прекиде га Љубомир, кога је овог тренутка више интересовало то питање, него догматика.
— Клисар, брате! узвикну Велимир. Знаш оно, што се каже црквењак.
— Е, ту се имаш много полирати. Морамо те много учити и толковати.
— Јест, дела, славе ти!
— Знаш, прво... а то је баш тешко, започе Никола, и на уснама му заигра блажеи осмех, што ће се од те дужности ослободити. Да звониш! Дању већ није ништа, али јутром мораш устати пре свију, пре самих момака, па овде под звонару.
— Лако ћу ја то, рече Љубомир.
— Изнајпре ћеш самном, док се не научиш звонити. Али ја мислим ти ћеш то брзо? запита Никола, гледајући га бојажљиво; ко вели: Ваљада видиш колико ми је стало до тога, да се те беде опростим.
— Знам, знам... лако је то. А после?
— Црква ти мора бити свакад чиста; знаш што се каже: чисто кô у цркви. Већ то ћу ти показати... Па онда кадионице, чираке... море то ћу ти све показати: не вреди ту говорити, док не видиш све очима.
— Добро и то... а још?
— Сад ти узимаш Максимову собу... је ли, Вељо?... А ја ћу Арсенијеву.
— Добро, насмеја се Веља; онда мени остаје онај наш вилењак.
— Е, лако је слушати оца Васу, уздахну Никола са завишћу: он дохвати метлу, па сам почисти собу.
— А каки су ви калуђери? запита Љубомир.
— Видео си, брате, одговори Веља. Сваки за се... Само је Василијан опет човек и... друг... и ако је 'наки.
— Само гледај, прекиде га Никола, да се пред игуманом свакад начиниш као да си се жестоко од њега препануо. Он то воле.
— Мене је одиста стра.
— Чекај, научићеш се...
И каква ти још упуства и објашњења није добио Љубомир, ту под звонаром, грчећи се уз своје нове другове...
Али чудо: колико га месеци мучи та стална, грозничава мисао; колико је ноћи провео маштајући о овом дану, кад ће се наћи у зидинама чудна, до сад непозната манастира, који га је, тако удаљен и тајанствен, снажно к себи привлачио; и ево, сад је учинио све, што му је одавно тајанствени глас у њему самом шапутао: оставио свој први младачки идеал, лепо ђаковање, оставио родбину, село, све... — и гле, сад не осећа ништа, ама баш ништа од свега онога, што му је заузимало мисао толико време.
Синоћ је дошао уморан, па није ни мислио о чему другом, до о одмору. Кад је улазио с Велимиром кроз велику усвођену капију, само му пролетеше кроз главу пређашње мисли: »А, то је оно!... али нека, после!«... и већ мераше оком, колико му корака остаје до оног мрачног угла, из кога бије јака светлост кроз прозор. Ту је претпостављао да га очекује одмор, а оне мисли сам отурује од себе, за после, тамо док се одмори.
Изјутра је све, што је гледао и слушао, било за њега у толикој мери ново и важно, да се није ни сетио никаквих мисли. Стоји тако, и зна где је и шта је, али га више занима клисарски посао...
И беше му чудно, што га игуман не запита: докле ће остати у манастиру, што је дошао, ради чега... Истина питала га је тетка, хоће ли сасвим остати код њих, и онако по издаље напомињала калуђерство. А он је скромно и паметно одговорио: »Да видим... још нисам никад био у манастиру«.
Одведоше га у своје ђачко скровиште: уђоше у велику, пространу топлу собу, која је од јутрос проветрена и окађена измирном. Уз дуварове стајаху само три постеље, један гломазан, мастан липов сто и неколико кривих поломљених столица.
— Ене, три кревета! зачуди се Љубомир.
— То ми по један за наше госте: дође нам родбина или тако... Сад ће овај бити твој, показа му Велимир постељу у углу, на другом крају од пећи, док друге две беху около пећи. — А ми ћемо одмах наместити онде четврти.
Лагано, бојажљиво, скоро нечујно лупну момачко звонце, које виси испред кухиње... Оба ђака истрчаше на поље, а Љубомир, не знајући шта ће овако сам, пође и он за њима.
Тетка им у кухињи спремила посну попару и чак, што је необично и ретко, прелила је унакрст зејтином. Даде им да једу, па затим оде у трпезарију. Док се испразни чанак, тетка се врати с новим налогом:
— Одведи овога код Радојице, нек' му помогне тамо у штали, рече она Николи. Господин вели: нек'се научи и око коња... Па онда иди горе у планину, реци Ђоку да не обара оне букве, што су закршћене црвеном, него само зеленом варбом. А ти покупи ујам, па дотерај, обрте се најзад Велимиру.
— Неће, брате, онај погани воденичар да ми помаже: чим ме опази с колима, он бега у горње воденице... А ја не могу сам товарити вреће.
— Иди, па то кажи њему, одговори му тетка.
— Е јест!... махну Велимир главом с таквим изразом, који је говорио: »Волим ти цео дан товарити џакове, него ићи к њему на тужбу«.
Разиђоше се. Љубомир уђе у дневне манастирске послове и, заузет радом и занимљивим причањем коњушаревим, не осети како време пролази...
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светолик Ранковић, умро 1899, пре 125 година.
|