Porušeni ideali/IX
IX
Ljubomiru se pred vratima pridružiše oba druga, i on odmah, po njihovim radosnim licima, opazi, da se obojica raduju njegovu dolasku. Prvi mu pristupi Nikola, s tako uslužnom ljubaznošću, da se i sam Ljubomir zbuni.
— Sve hoću da vam priđem od jutros, veli on, trljajući ruke i nagibajući glavu pred došljakom, kao da je ovaj kakav jeromonah, ali vidite sami...
— E što su ti ovi Prečani! prekide ga Velimir, uhvativši ga za obe mišice, pa ga previ preko kolena, smejući se... fini, uglađeni ljudi: uza svaku reč »vi«... A mi ercepuraći 'vako... uzviknu on i htede učiniti nekakvu gimnastičku veštinu sa Nikolom, ali ga ovaj uzdrža:
— Čuješ li... kašlje!
Ovo se odnosilo na igumana, koji je mogao čuti njihov smeh, pa se svi trojica povukoše pod zvonaru, gde su se mogli slobodno razgovarati. Iguman neće nikoga zvati, dok ne istrese ceo polokenjak.
— Vidiš kako mi lepo, reče Velimir; ne svađamo se i ne mrzimo se kao kaluđeri. I ti treba sa nama lepo... kao braća. Znaš, ovde su svi od nas stariji, i svakog moraš poslušati, što god ti zapovedi. Iguman ti je odredio redovan posao, ali pored toga moraš ceo dan trčati i raditi što ti zapovedi on, i tetka, i sva tri kaluđera. Pa dođe čas kad ne znaš koga ćeš pre poslušati... A mi ovako složno, lepo, pa...
— Jest, jest... treba... kao braća! prozbori Ljubomir iskreno i živo.
— A vi ste... ti si dosta učio, popravi se Nikola, gledajući Ljubomira vlažnim očima. Ta i mi smo... onako manastirski, ali to tek nije, recimo, što je gimnazija. Ho, maj... karlovačka gimnazija!... da to čudo vidite!... I sve me vuklo srce u nju, ali me ćaća ne dade ni u seosku školu.
— Eh, mi... šta mi! Ovaj će pokazati igumanu, čekni samo, uzviknu Velimir. Istina, i on je žestok u liturgici: što je zna? mahni se... I veliki i mali »vhod« šta znače? i zaamvona, i ekvaristija, i svako parče odežde, i sve, sve...
— Ho, jaki je on i u dogmatici, moj brate, dodaje Nikola. Znaš ono o Trojici... kao ciglja!
— Šta si ti do sad radio? prekide ga Ljubomir, koga je ovog trenutka više interesovalo to pitanje, nego dogmatika.
— Klisar, brate! uzviknu Velimir. Znaš ono, što se kaže crkvenjak.
— E, tu se imaš mnogo polirati. Moramo te mnogo učiti i tolkovati.
— Jest, dela, slave ti!
— Znaš, prvo... a to je baš teško, započe Nikola, i na usnama mu zaigra blažei osmeh, što će se od te dužnosti osloboditi. Da zvoniš! Danju već nije ništa, ali jutrom moraš ustati pre sviju, pre samih momaka, pa ovde pod zvonaru.
— Lako ću ja to, reče Ljubomir.
— Iznajpre ćeš samnom, dok se ne naučiš zvoniti. Ali ja mislim ti ćeš to brzo? zapita Nikola, gledajući ga bojažljivo; ko veli: Valjada vidiš koliko mi je stalo do toga, da se te bede oprostim.
— Znam, znam... lako je to. A posle?
— Crkva ti mora biti svakad čista; znaš što se kaže: čisto kô u crkvi. Već to ću ti pokazati... Pa onda kadionice, čirake... more to ću ti sve pokazati: ne vredi tu govoriti, dok ne vidiš sve očima.
— Dobro i to... a još?
— Sad ti uzimaš Maksimovu sobu... je li, Veljo?... A ja ću Arsenijevu.
— Dobro, nasmeja se Velja; onda meni ostaje onaj naš vilenjak.
— E, lako je slušati oca Vasu, uzdahnu Nikola sa zavišću: on dohvati metlu, pa sam počisti sobu.
— A kaki su vi kaluđeri? zapita Ljubomir.
— Video si, brate, odgovori Velja. Svaki za se... Samo je Vasilijan opet čovek i... drug... i ako je 'naki.
— Samo gledaj, prekide ga Nikola, da se pred igumanom svakad načiniš kao da si se žestoko od njega prepanuo. On to vole.
— Mene je odista stra.
— Čekaj, naučićeš se...
I kakva ti još upustva i objašnjenja nije dobio Ljubomir, tu pod zvonarom, grčeći se uz svoje nove drugove...
Ali čudo: koliko ga meseci muči ta stalna, grozničava misao; koliko je noći proveo maštajući o ovom danu, kad će se naći u zidinama čudna, do sad nepoznata manastira, koji ga je, tako udaljen i tajanstven, snažno k sebi privlačio; i evo, sad je učinio sve, što mu je odavno tajanstveni glas u njemu samom šaputao: ostavio svoj prvi mladački ideal, lepo đakovanje, ostavio rodbinu, selo, sve... — i gle, sad ne oseća ništa, ama baš ništa od svega onoga, što mu je zauzimalo misao toliko vreme.
Sinoć je došao umoran, pa nije ni mislio o čemu drugom, do o odmoru. Kad je ulazio s Velimirom kroz veliku usvođenu kapiju, samo mu proleteše kroz glavu pređašnje misli: »A, to je ono!... ali neka, posle!«... i već meraše okom, koliko mu koraka ostaje do onog mračnog ugla, iz koga bije jaka svetlost kroz prozor. Tu je pretpostavljao da ga očekuje odmor, a one misli sam oturuje od sebe, za posle, tamo dok se odmori.
Izjutra je sve, što je gledao i slušao, bilo za njega u tolikoj meri novo i važno, da se nije ni setio nikakvih misli. Stoji tako, i zna gde je i šta je, ali ga više zanima klisarski posao...
I beše mu čudno, što ga iguman ne zapita: dokle će ostati u manastiru, što je došao, radi čega... Istina pitala ga je tetka, hoće li sasvim ostati kod njih, i onako po izdalje napominjala kaluđerstvo. A on je skromno i pametno odgovorio: »Da vidim... još nisam nikad bio u manastiru«.
Odvedoše ga u svoje đačko skrovište: uđoše u veliku, prostranu toplu sobu, koja je od jutros provetrena i okađena izmirnom. Uz duvarove stajahu samo tri postelje, jedan glomazan, mastan lipov sto i nekoliko krivih polomljenih stolica.
— Ene, tri kreveta! začudi se Ljubomir.
— To mi po jedan za naše goste: dođe nam rodbina ili tako... Sad će ovaj biti tvoj, pokaza mu Velimir postelju u uglu, na drugom kraju od peći, dok druge dve behu okolo peći. — A mi ćemo odmah namestiti onde četvrti.
Lagano, bojažljivo, skoro nečujno lupnu momačko zvonce, koje visi ispred kuhinje... Oba đaka istrčaše na polje, a Ljubomir, ne znajući šta će ovako sam, pođe i on za njima.
Tetka im u kuhinji spremila posnu poparu i čak, što je neobično i retko, prelila je unakrst zejtinom. Dade im da jedu, pa zatim ode u trpezariju. Dok se isprazni čanak, tetka se vrati s novim nalogom:
— Odvedi ovoga kod Radojice, nek' mu pomogne tamo u štali, reče ona Nikoli. Gospodin veli: nek'se nauči i oko konja... Pa onda idi gore u planinu, reci Đoku da ne obara one bukve, što su zakršćene crvenom, nego samo zelenom varbom. A ti pokupi ujam, pa doteraj, obrte se najzad Velimiru.
— Neće, brate, onaj pogani vodeničar da mi pomaže: čim me opazi s kolima, on bega u gornje vodenice... A ja ne mogu sam tovariti vreće.
— Idi, pa to kaži njemu, odgovori mu tetka.
— E jest!... mahnu Velimir glavom s takvim izrazom, koji je govorio: »Volim ti ceo dan tovariti džakove, nego ići k njemu na tužbu«.
Raziđoše se. Ljubomir uđe u dnevne manastirske poslove i, zauzet radom i zanimljivim pričanjem konjušarevim, ne oseti kako vreme prolazi...
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Svetolik Ranković, umro 1899, pre 125 godina.
|