Порушени идеали/VIII
VIII
Помрчина је густа; чини ти се рукама би је мешао. Снег сипа и веје густо, јако, као да хоће нарочито, на измаку зиме, да плаши сиротињу и да покаже своју невиђену силу. Ма узаман му је труд: брише топла југовина, па га топи и цеди још у падању.
Под ногама усамљена путника, што се лагано провлачи манастирском реком, шљенка се густо хладно блато и једва се назире црна пруга, што вијуга кроз бео снежни покров. Путник већ пао у очајање од зла времена, умора и глади. Свуд око њега, и десно и лево, склопила се огромна планина, којој, како изгледа, нема краја, а доле, поред сама пута шушти, ваља се и бруји манастирска река, низ коју уморни путник већ три часа корача. Прошао је давно свих девет манастирских воденица, и сад се љуто каје што не остаде у којој да ноћи. Дође му много тешко, хтеде кукати из свег гласа, неће ли га жива душа чути, кад се неко иза самих његових леђа продера:
— Ко је то!
Љубомир одскочи у страну од страха и изненађења, али угледа да је и онај непознати намерник, још пре њега, клиснуо на другу страну, баш у целац.
— Ко си? викну опет онај, али много мекше и присебније, јер се досети да су се обојица уплашили један од другог.
— Ја... ја сам... ђак, промуца Љубомир више од забуне но из страха. Идем у манастир, па сам, канда, залутао?
— Ниси, брате, ниси, одговори онај из мрака пријатељским гласом и приђе му. И ја сам ђак манастирски... хајдемо заједно.
Љубомира као да огреја сунце; пође весео за својим вођем, који нешто у себи мрмљаше.
— Ја знаш идем... поделио тамо ујам, па се нешто замислио.. Ђавоље ово време!... Кад пред самим мојим носом — човек! О, 'натеме!... У мал' не дрекнух...
Љубомир се насмеши, али му одмах, веома пријатељским гласом, одговори:
— И ја се, вала, уплаших жестоко. А било ме страх и од ове пустиње... све немо!...
— Зар се ти бојиш ноћу? запита манастирац с прекором, као да би хтео рећи: „Видиш како ја сам путујем, па се никог не бојим!“...
— Јок, море... Него сам се уморио од дуга пута, а запао у ову дубодолину, па мислим да сам залутао.
После неколико минута Љубомир се грејао и сушио поред топла „шпорета“ у манастирској кухињи, а око њега се окупили љубопитни манастирски ђаци и момци, па слушају, разјапљених уста, његова причања о путовању, па онда и даље о школовању, и тако редом све, док се неко не сети, те изнесе пред уморна приповедача хлеба и пасуља...
Зашло се дубоко у ноћ; ђаци се разиђоше по собама, момци се поређаше око шпорета, а Љубомир, добивши неку крпетину од момака, леже на једну клупу, покри се и заспа истог тренутка.
...Јасно и чисто звони најмање манастирско звоно, и његов танки и сребрни глас одјече кроз јутрењу влажну тишину, губећи се тамо у дубоким планинским склоповима. На први звук звона поустајаше момци, стадоше се облачити са журбом, и како се који спреми, одмах излази из кујне. А из дугачког ходника, који се пружа пред свима ћелијама, пред огромном трпезаријом и кухињом, чује се оштро заповедничко гунђање и незграпно лупање поткованих, по свој прилици веома великих цокула, о под постављен до половине циглом, а испред ћелија даскама.
То игуман чини своју обичну јутрењу шетњу, докле не види да су поизлазили напоље сви калуђери, ђаци и момци, потом се враћа у своју ћелију и наставља прекинуто спавање, уз пријатно брујање црквених јутрењих песама, што се разлева отуд из храма...
Љубомир још спава. Савладао га тешки умор, занео га топал загушљив ваздух, па нити чу звона ни журбе момачке; а ови се и не сетише да га пробуде: сваки се бринуо само о томе, како ће што пре шмугнути поред игумана... Кад се утиша све, отворише се лагано кухињска врата и кроз њих прође омлађа, чисто одевена, повезана великом вуненом марамом у накрст преко груди, лепушкаста жена. Приђе шпорету, у коме још тињаше ватра, постаче угарке, убаци још дрва, подиже се и угледа на клупи нешто смотуљано, згурено, чудновато.
— Шта је ово? рече она гласно, пришавши клупи и разгледајући увијеног успаваног ђака. Еј, море... ко си?... Устај, свануло!
Љубомир се пробуди, и опазивши жену уза се, скочи и стаде трљати очи песницама.
После кратког времена и Љубомир и жена дознаше све, што су хтели једно о другом знати. Љубомир сазнаде да се жена зове Марија, да је ту из оближњег села, да има мужа и двоје деце, да је, већ четири године, овде у манастиру „код господина и тако... рачуња се као куварица“, али признаје да није баш тако вешта куварском послу. Љубомир, и ако још чист и наиван, досети се да ће ова крупна развијена Рудничанка бити као нека домаћица у овој кући, па стаде још више пазити на себе и обарати очи.
У том утрчаше у кухињу калуђери и ђаци, па сваки стаде облетати око Марије, тапкати је по раменима и запиткивати.
— 'Број'тро, тетице!... хи-хи-хи... викну један ћосав млад калуђер, око својих дваеспет година. Дохвати „тетку“ за врат хладним као лед рукама, развуче своје широке, дебеле, ћосаве усне, од чега му цело лице постаде округло, збрчкано и усиљено весело, па се опет насмеја својим ситним загушеним смехом: хи-хи-хи...
— Нос' те ђаво данаске! викну Марија, смејући се и бранећи се. Каки си ка гуја...
— Тетко, роде... Да ли је готова вода за мој теј? рече, стењући, мрштећи се и превијајући се, старији од првога, калуђер. По његову целом држању и говору изгледа да су га спопале све болести овога света, и он се сам чуди, како може још да иде, једе, пије...
Има му тридесет година, висок је одвећ, сух, смежурана лица, које је обрасло густом, дугачком, жућкасто црном брадом.
— 'Оћеш сад? смеје се тетка, турајући му шипак под нос.
— Не, да га омрсиш сабаиле, док не пије лековиту ракију, викну први калуђер, отурајући теткину руку.
— Тето-о-о... Дедер нашу кајмаклију, отеже трећи, средовечан калуђер, смеђе, чупаве,
гргуљаве косе, груба, широка, простачка лица, на коме је утврђен исполински нос, љубичасте боје. Беше висок, крупан, развијен и силан као столетни грм; глас му наликоваше пролетњој грмљавини.
— Чекај, бре, Максиме: видиш ове ђаволе, одговара му тетка и осврће се око шпорета, тражећи судове за Арсенијев теј, за Максимову и њену кајмаклију, којој неће манисати ни онај ћосави Василијан. Али је сад окупише ђаци са поздравима. Обојица беху младићи, испод двадесет година, живи, окретни и весели.
Љубомир стајаше у свом куту, претурајући очи с једног лица на друго, шмркћући и чешући се испод десне мишице, не знајући шта би друго радио. Василијан га спази одмах, па као лопта одскочи од тетке и стаде пред њега, смејући се и лупајући длан о длан од чуда и смеха.
— Хи-хи-хи... Како 'но, како... он?... узвикну и пружи прст на синоћњег Љубомирова вођа. Како је дрекнуо Веља, кажи право... Хи-хи-хи... Ко се више уплашио? Хи-хи-хи...
Издвоји се од шпорета и Велимир, па се и он стаде смејати.
— Хо-хо-хо... Бруке људи!... Да чујете. Идем ја ноћаске из воденице, скоро глуво доба... Таман се нешто замислио, кад пред мојим носом мрда црно... Дрекнух, па што игда беше снаге ђиласнух у целац... Док ја летим у целац, а онај скаче на другу страну, бега од мене...
— Хи-хи-хи... ђаво од ђавола!... смеје се Василијан.
— То би било да сте се срели ти и отац Максим, одговара му Велимир.
— Уједај, дете-е-е... отеже Максим, мљацкајући великим незграпним устима и пуштајући затим из грла дубок отегнут глас, који личи на а-а...
— Е, роде, ја ћу за лекове, уф-ф... Нешто ми од ноћас сева десна страна, вели Арсеније, нагибајући се на десну страну и мрштећи се. А ти ми спреми, роде...
— Нађи ми, Василије, ђегођ татуле, да му искувам у теју, смеје се тетка и приставља ђезве.
— Са тим се не шали! викну болесник преплашено и побеже на поље.
— Хи-хи-хи... превија се од смеха Василијан и прилази Максиму, који се, после дуга премишљања, одлучио да извади и отвори дувањару.
— Гле, набавио тазе, па и не нуди. Нећемо тако, Максо! узвикује весељак, пружајући руку дувањари.
— Е, белаја!... Шта ће остати мене, оногај... Тако ви свакад. Навали, а Макса суши зубе! одговара Максим, кријући дувањару у хаљину. Суши зубе-е-е... понови он, савијајући цигару.
— А-а... тако ли је! викну Васа, севајући очима бесно. А ко попуши са мном оку дувана, што донех из Крагујевца, а?... Коме дадох три велике туре... оне што добих из јагодинске, а?... Онда је Васа био добар за ортака, а Максим пурњâ све цигару за цигаром... Чекни де, Максо, платићеш ти то! узвикну љутито, изиђе из кујне и лупи вратима.
— А-а... чује се онај громки звук из Максимова грла, а он се малко променио у лицу: неко би помислио да га је стид, али није; њему је само малко необично због ових Васиних напомена, које су све истините. Али нека га, мисли у себи Максим, одљутиће се, а мени ће остати доста цигара, што би их он попушио.
За то време је тетка распитивала ђаке, да ли су почишћене и намештене калуђерске собе.
— Да ми не вичу ту, па се после господин љути, заврши она.
Ђаци истрчаше на посао.
— Баш си и ти неки... Овде се тетки омаче такав придевак, какав се ретко чује и међу људима. Не даш му једну цигару, а попушио си му толики дуван! рече и разли кафе у шољице, па се намести на клупу до Максима, који ћутећи жудно ишчекиваше кајмаклију, не марећи сад ништа, ако би се наљутио на њега, баш и цео свет.
Уђе Василијан, са готовом неприпаљеном цигаром, а за њим Арсеније, са пет великих дуванских кеса литрењача, у којима су разне осушене лековите траве.
— Васо, ено ти ђезве па сипај, рече му тетка. А твоја је вода у том мањем лонцу, објасни она Арсенију, који бојажљиво изнесе лонче на светлост, разгледајући да ли је чиста вода у њему.
— Бацила сам татуле, смеје му се тетка. Много ћеш познати тако.
— Добро, роде, кад знам... Ако умрем, написаћу од чега је, па ће то наћи власт после...
— Јес', луди смо ми да чекамо власт! Кô да не умемо спалити твоје брљотине!
— Хи-хи-хи... одобровољи се Васа.
— УФ-Ф... стење Арсеније и сипа разне траве у лонац, мешајући вешто кашиком.
— Устао! узвикну значајним гласом један ђак, промоливши главу кроз врата.
Марија одмах устаде и оде на врата. Калуђери се значајно погледаше. Арсеније стаде сипати свој теј, не чекајући да се баш по правилу искува. Љубомир само гледа и трепће, чудећи се свему што се наслуша и нагледа од јутрос, не знајући још како да сматра ове људе: да ли као свете, или онако како се они сами сматрају.
После пола часа врати се Марија, и одмах стаде нешто око ватре намештати. Калуђери побацаше цигаре, избрисаше бркове — Василијан само лизну језиком обе усне — и стадоше сви тројица нешто ослушкивати. Кроз ходник залупаше потковане цокуле, зачу се познато им фркање кроз нос и кашаљ. Шкрипнуше врата од трпезарије и мало затим отвори се прозорче између кухиње и трпезарије и на њему се појави бледо, предругојачено лице Велимирово. Љубомир се пренерази, видећи га онакова, али погледавши калуђере, опази да су се и они уозбиљили и лица им дошла друкчија.
— Дај! зачу се отуд крупан заповеднички глас.
Велимир дохвати са прозорчета наслаган шећер и однесе кроз собу. Отуд се чује сипање воде у чашу, некакво цвркање и мало затим глас:
— Стакло!
Љубомир угледа, како Велимир пружи велико широко стакло пуно воде, како га нечија рука дохвати и наже. Зачу се клокотање воде, које потраја дуго, па онда некакав громки груби глас уз предисање, и онда замумла неко тамо:
— А-а... Ала ли сам загорео!...
У Велимировој руци опет се нађе оно стакло скоро празно.
— Хи-хи... И не загорео! прошапта Василијан, кријући се иза тетке.
— Сви! викну Велимир кроз прозорче и махну главом на калуђере.
Одједном се сва три калуђера исправише, стадоше гледати низа се и отресати руком ситне прашке дуванске, истресоше опет браде и један за другим, лагано и смерно, изиђоше на врата.
Љубомир се, гоњен љубопитством, приближи прозорчету. У великој пространој соби, тамо на другом крају, у врху дугачка стола, сеђаше крупан дебео просед калуђер, са великом шубаром на глави, испод које се просула густа разбацана коса. Лице му крупно, обрасло густом округлом брадом, која је била беља од косе. На лицу му нос, који је необично наликовао носу Максимову и величином и бојом. И најзад се веома истицаху крупне буљаве плаве очи, са јако надувеним капцима. Огрнуо се великим постављеним џубетом, подупро главу десном руком, па гледа некуд пред собом. Поглед му је празан, бесмислен, као 'но кад човек устане после дуга спавања, па само блене...
То је игуман Сава, старешина Покровског манастира, испод крајњих рудничких огранака.
Отворише се врата, и у трпезарију стадоше улазити, смерно и побожно, калуђери.
Боже, какви су ово људи!... Није могуће да су то они исти, што се сад овде у кухињи смејаше, свађаше!... Зар онај блêди, преврнутих очију, смирени и скромни калуђерак, што последњи, са страхом, приђе руци игумановој, зар то Василијан!... Па онај прави светац, што се бесилно пренемаже пред игуманом, то Арсеније! Па чак и Максим некако необично опружио свој гломазни нос, и ако не може никако да удеси, да личи на свеца, тек и он се много, много променио...
„Ово до сад што је било у кухињи, мисли Љубомир, гледајући три калуђера како сложно клањају пред игуманом, ово је било 'нако... као нека игра... И они су људи... А ово је баш оно прâво!“...
— Точи! викну игуман, мрднувши неосетно једном обрвом и гледајући кô и пре расејано.
Арсеније, лако као на крилима, искочи из реда и дохвати леп исцифран полокењак у коме се преливаше, жућкаста као дукат, стара препечена шљивовица. Насу ракију у чашу, из које бризнуше ситне искре, и послужи старешину. Игуман дохвати чашу гломазним великим прстима, принесе је отвореним устима и некако одједанпут, не наслањајући чашу на уста, само пљусну и врати натраг празну чашу.
— Максим у Прњавор... има опело, проговори он, гледајући кроз прозор према себи. Ти у Јаворце... водицу... Василијан у виноград, с радницима. Да надгледаш ђубрење: сваки чокот, сваки чокот!...
— Ја бих се усудио замолити, да Василијан обнесе водицу, а Велимир би могао надгледати раднике, протепа бојажљиво Арсеније. Нешто ми од јутрос сева...
— Сева, а!... прекиде га игуман. Кад треба што зарадити овој кући, онда њему све сева, а кад је за чанком, онда је вреднији од свију. Сева му!... Хе-хе... заврши он и махну руком, нашта сва три калуђера поседаше.
— Дај тог ђака... хм... госта.
— Улази овамо, шапну Велимир кроз прозорче преплашеном Љубомиру, па стаде разливати калуђерима ракију из другог стаклета.
Врата се лагано отворише и кроз њих се, блед и погурен, потуљен на свој начин, гологлав, провуче Љубомир. Игуман подиже главу и погледа га мекше, но што обично гледа ђаке и незване госте. По овоме погледу калуђери разумеше, да се тетка заузела за дошљака и да је већ примљен, само им беше љубопитно знати: да ли ће му се одредити посао „по реду“.
Кад Љубомир пољуби руку игуманову и стаде према њему смерно, овај га поче распитивати: ко је, одакле је итд., али све површно: видело се да му је све то већ познато. Пажљивије га стаде питати о бављењу у школи.
— Хе-хе... па ти си учевнији од свију мојих калуђера, насмеја се шаљиво игуман, који никад није пропустио прилику да не пецне своје калуђере, како нису ништа учили, и да им тим напомене своје богословско образовање. Истина, и то је образовање крње, јер му недостаје основно и гимназиско образовање, али то не мари... Главно је, да је он „свршени богослов“.
— Е, зар си одлазио тамо? запита игуман весело, кад чу да је Љубомир често одлазио у Богословију и зна сва лица и сав ред, као да је прави богослов.
— Знаш ли Амфилохија... држи ли се још старац?
— Здрав је. Предаје Свето Писмо.
— Ене де... од куд то знаш? И мене је то предавао... А ко предаје догматику?
— Синђел Прокопије.
— Мора да је млад?
— Јест.
— За то га ја не знам... Хм... тако важну науку давати деци! Да је бар игуман... А псикологију сигурно још држи чича-Срета?
— Ја.
— Хе-хе... узвикну игуман поносно и погледа она три неука према себи, међу којима је Максим био најучевнији, јер је сасвим уредно свршио три разреда основне школе. — Псикологија, мој брате... то је наука! Кад стане чича-Срета да прича о онима, што иду ноћу по крововима високих кућа... Хе-хе... месечари се зову!
Овако дугачак игуманов монолог запрепасти калуђере. Он није имао обичај да пред њима што прича, осим што неки пут, као мимогред, напомене, како му његово високопреосвештенство пише о томе и томе. Видело се, да је игуман, после добра сна, расположен сећањем на време, проведено у Богословији... Доиста, он стаде распитивати о свему, о многим ситницама интернатског живота, које је Љубомир добро уочио.
— Шта, цело Свето Писмо ирочитао?! узвикну игуман, кад Љубомир то уз реч помену.
— Ја, цело.
— Лажеш, бре... Нисам га ни ја ни половину прочитао!
— Јесам, господине, одговори Љубомир таким гласом, да се више није могло сумњати.
Игуман! заврти главом и ућута.
— Сипај! викну он изненада.
Арсеније га опет послужи ракијом. И калуђери се обредише још једном.
— На Николино место... сав његов посао!
Ово је значило да Љубомир предузме сав посао, који је до сад вршио Никола, најмлађи ђак.
— Никола за певницу!
У кухињи, уз прозорче, стајаше Никола, слушајући цео разговор. Кад саслуша последњу наредбу игуманову, отпучи се од прозора и стаде скакати по кухињи, смејући се радосно и лупајући се длановима по бутинама. Певница је последњи авансман ђачки...
— Идите! махну игуман очима и трпезарија се за тренут испразни.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светолик Ранковић, умро 1899, пре 125 година.
|