Pop Ćira i pop Spira/21
Sadrži u sebi večeru i konak kod gostoljubnog paroha čenejskog, pop-Oluje nazvanog. U njoj je vrhunac zapleta, koji se razvijao u Čeneju i Temišvaru.
Opet poduži i dosadan put. Kiša prestala. Pera Tocilov je poterao malo bolje konje, koji su se u čardi dovoljno odmorili. Već se vidi čenejski toranj, al’ je daleko još do Čeneja. Putuju, al’ na putu još nikog da sretnu. Tako su išli dva i po sahata, i već počeše sretati najpre kola, a posle i pešake, neke Švabe u drvenim klompama, sa rukama ispod pazuva, pa idu jedan za drugim u redu ko guske.
Blizu je i Čenej.
Još malo, eto ih na vašarištu. Prođoše kraj groblja, ostaviše i veliki bunar na kraj sela, i veliki krst i uđoše u Veliki sokak. Prođoše i njega, i stadoše pred parohovu kuću, još za vida.
Pred popinom kućom puno kaljave dečurlije. Skupili se na meko utapkano blato, pa se igraju kolja. Jedno od njih čim opazi da se kola obrnuše i uputiše popinoj kapiji, ulete k’o bez duše u avliju, i razdera se koliko ga grlo donosi:
— Otvor’te kapiju, evo gostiju!
— Šta se dereš k’o magarac! — obrecnu se na nj iz avlije domaćin, koji je, kao svaki popa, radije išao u goste nego ih primao. — Ako su gosti, nisu valjda kurjaci!
Kapija se otvori i kola uđoše.
— O-o-o! Dobro došli! Dobro došli! — dočekuje ih i pozdravlja domaćin. — Kakva sreća, kakva čast!
— Bolje vas našli! — ču se pop-Ćirin glas duboko iz bunde, a kad se siđe na levu stranu iz kola, pojavi se i pop-Ćirina glava, koja se pušila k’o obarena šunka kad je izvadiš iz velikog lonca.
— O, kakva sreća, kakva sreća! Ta jeste l’ vi to, česnjejši?
— Usput, onako usput — veli pop Ćira — a sutra ćemo dalje.
— O, drago ni je, osobito drago, o, o, o!
— Sutra rano zorom ćemo dalje, — veli i pop Spira, silazeći i prilazeći domaćinu.
— O-o-o! Ta Spiro, — viknu radosno domaćin — ta je s’ ti to, Spiro? O-o-o! E baš, baš dobro! Ta je s’ ti to...
— E, nije nego si ti! — veli mu pop Spira, i poljubi se s njim nekoliko puta najsrdačnije.
— E, e, e! Pa izvol’te, izvol’te. Rokso! Glišo, ta di ste se zavukli vragu!? — razdera se domaćin, i ustumara po avliji.
Utom istrča i Gliša i Roksa, i počeše skidati s kola.
— E, e, baš mi je milo — veli domaćin. — Dakle tek sutra putujete. Bar ćemo se malo, onako, natenani prorazgovarati. Izvol’te, nzvol’te u sobu, raskomotite se.
Ulaze u kuću. Pera čisti točkove, i psuje blato i put; Gliša uvodi konje u štalu, A Roksa vija živinu po avliji.
I dok su se komšijska deca, čitavo jedno tuce, potrpala u kola i džakala, gurkala, preturala i plakala u kolima, a oni u kujni čupali živinu i spremali bogatu večeru, popovi su se razgovarali već o mnogim stvarima. Iz razgovora je mogao domaćin, pop Oluja, primetiti da ni jednom ni drugom gostu nisu sve koze na broju. Pa kako je bio intimniji sa pop-Spirom, on ga na posletku i zapita, kad ostaše jedno kratko vreme nasamo:
— Ama, Spiro, ja nešto primječavam!... Rek’o bi’ k’o da ti nisu sve koze na broju, i tebi, a i pop Ćiri! A? Koji je to vrag međ’ vama? Da se niste na putu posvađali! Ovo pogano vreme, pa nije ni čudo što je čovek ljut na svakoga, pa bi se samo svađ’o.
— He — uzdahnu pop Spira — posvađali smo se mi jednoga baš lepog dana, ali sad mi je sav crn, samo kad ga se setim.
— A kako zaboga?
— Ta... one naše žene... Žene k’o žene! Napravile trista čuda; pa sad obojica imamo pune šake posla i jednu glavobolju; al’ ja veću...
— Ništa od svega toga ne znam ti ja, Spiro!
— Nije valjda imala frau-Gabriela kola da plati, a znali bi i vi...
— Ta šta govoriš!
— Pa... ovaj... najbolje će biti da odemo u koju drugu sobu... ne bi’ rad bio, znaš, da nas ko prekida! A tamo ću ti sve natenani ispripovedati; jerbo to je dugačka istorija, a ti si mi, što rek’o Psalmopevac: jedino moje uzdanje i moj štit.
— O, o! Ta šta govoriš! Šta govoriš! — čudi se pop Oluja. — Ništa ti ja, kažem ti, od svega toga nisam čuo. O-o-o! Pa ’ajde, zdrage volje, kako ti ne bi’ pomog’o. Hehe — smeje se domaćin — kako ne bi’, kako ne bi’! Ta sećaš li se, Spiro, kad smo ono, k’o bogoslovci, vilovali; — pa ja dav’o serenadu plebanoševoj »viršofterki«! A? da nije bilo onda tebe, zlo i naopako po mene? Kako ti ne bi’ pomog’o. Samo kaži di te bole!
— A, znam; bila mu i neka rođaka, a?
— Tako nešto! Dakle ’ajde!
Odoše obojica u pobočnu sobu. Dok su se oni tamo zabavili, dotle se u kujni spremalo, sve u prisustvu Pere Tocilova, koji je sedeo kraj vatre i pijuckao komadaru u društvu sa čenejskim crkvenjakom. Razgovarali su se o ovogodišnjoj letini i jeli prženice namazane mašću i belim lukom, tek da se kol’ko tol’ko zabave do večere. Za to vreme pronađe se iz razgovora da su Pera Tocilov i crkvenjak i neki rod, ili bolje reći: biće rod dok se samo neki njihovi, koji nevenčano žive, venčaju.
Sto se postavi i jelo se donese.
Izađe i pop Spira s domaćinom iz sobe. Ovaj ga hrabri i veli mu:
— Nemaj ti brige! A kako te ne bi’ kurtalis’o. Ta sećaš li se kad si ti opet mene kurtalis’o belaja! Nego, ’ajde, ’lâdi se večera na astalu.
Dođe i pop Ćira.
Posedaše svi, a gđa popadija s crkvenjakom i Roksom poslužuje.
Oba gosta su izgladnela jako, i zato se do pola večere i nije razgovaralo, nego se svojski jelo. Tek kad su doneti na sto uštipci, naslagani povisoko na dva tanjira kao dve piramide, i bili pri osmoj ili devetoj čaši, otpoče življi razgovor. Razgovarali su se o svojim stvarima. O parohijama, o venčanju, krštavanju, i sahranjivanju; o episkopa i učiteljima, o starom vremenu, i o tom kako je danas.
— Pa kako parohijani, domaćine, kako; je l’ k’o u staro doba?
— Ta ja samo kažem: ne daj, bože, gore!
— Ta nije valj’da? — veli pop Ćira.
— Ta da vid’te, slabo nešto sad svet i umire... pamtim druge godine... a i ne rađa se k’o nekad — veli domaćin. — Slabo se rađa, pa valjda zato slabo i umire.
— Da, da, imate pravo, i ja sam to primjetio — potvrđuje pop Ćira.
— Nema ti staroga vremena — veli domaćin. Znam, bože, nekad, pa ti svaka kuća puna dece, sve po devet Jugovića! Pa je tu onda lako. Ima i ženidbe i udadbe. Pa je lako bilo i mililo se čoveku onda popovati! Nego popuj ti sad kad je sve taksirano i po nekoj tarifi, pa ’ajd’ živi ti sad ako možeš.
— Ne valja, ne valja! — veli pop Spira.
— Eto zađ’te sad iz kuće u kuću, pa nigde nećete naći, k’o pre u sretna vremena, punu kuću, nego il’ ima il’ nema po jedno u kući. Pa ako je devojka, a ona uskoči za momkom, pa ih posle jedva možeš da nateraš da se što pre venčaju po obredima našega blagočestija; a ako je momak, on ti se ženi iz drugog il’ trećeg sela, pa se tamo i venča, a ja ostanem tako praznih šaka... Pa ne znaš šta je gore.
— Rđava vremena, zaista! — veli pop Spira.
— Ja sve mislim — veli domaćin — da su krivi naši episkopi. Nema više onih starih popova, a starih popova nema jer nema više ni onih starih vladika. Pamtim ja, bože, u moje detinjstvo šta se pripovedalo i govorilo o mitropolitu Nenadoviću, pa o Stratimiroviću! Kakve su to sile bile! Pa kakav zapt i kakva strogost! Kakva glava, bože moj! E, pa onda su, naravno, drukčije i vladike i popovi, a drukčiji i parohijani! To je bio jedan grom, formalan grom za sveštenstvo, i mirsko i duhovno. Da on čuje da neko ima raspru s parohijanima; il’ da je pušio pred svetom; il’ da se veselio u društvu, — teško njemu! Teško njemu!... A da neko, k’o udovac na primer, ima domostroiteljku po primeru inovernih popova; ili da se paroh s parohom na sablazan stada svoga svađa, — no, toga bi’ vol’o videti ko bi mu smeo izići na oči! Za najmanju sitnicu kaštigovao je nemilice.
— Eh! Pa ne valja baš ni to kad je neko isuviše svirjep. E, bože, pa ljudi smo, slaba stvorenja, pa, pa onda i zgrešimo ponekad, jer »niktože bez grjeha tokmo jedin Gospod«, kaže se. Pa zar sad zato da me kaštiguje k’o bezbožnu Sodomu i Gomoru?! — veli pop Spira, kome se ni najmanje nisu dopadali razgovori o strogim episkopima i arhiepiskopima.
— ... A da paroh paroha tuži i tužaka episkopu, — nastavlja domaćin, — i da to još parohijani znaju!.. Taman posla! Ne znaš ko prođe gore: tužitelj ili tuženi...
— Ta, ta, ta manimo se ti’ razgovora! — veli pop Ćira. — Čitav se dan truckali u koli, pa sad sve takve neke stvari. Bolje kaž’te ukratko: ništa nije ko u starije doba; niti ima više starih episkopa, ni starih paroha, ni starih parohijana, ni starih učitelja...
— A, baš ste mi iz usta izvadili, počitajemi — prihvati domaćin. — A zar sad to valja što rade ovi noviji, današnji ovi učitelji?! Sve kod njih k’o ni kod koga! Ne puštaju đake da pomažu zvonaru; kaže: đaci su zato da uče. Jest istina da su đaci zato da uče, al’ su i sinovi naše svete crkve, — kažem ja učitelju, — pa zašto da ne služe crkvi i oltaru! A bar da ne znam da deca volu zvonaru; nego duša im je i srce da se vešaju o uže! Povazdan bi da su na zvonari. E baš onomad sam se baš slatko nasmejao. Pitam jedno dete: Šta ćeš ti biti, Pero, kad velik porasteš? On kaže »Ja ću zvonar biti«. — A ti Ivo? »I ja«, kaže on. — A ti, Živo? »Ja ću prvi tas da nosim« — A ti, Niko? »Ja ću crkvenjak«. A ti? »Ja ću da pirim kadionicu.« — A ti: »Ja zvonar«. »Ja u ripide« ... Kad pogledaš, svi hoće da služe samo crkvu. I oni mi tu još nešto pripovedaju! Puče im, već, misliš, srce za čitankom! A kako je to pre lepo bilo; deca na zvonari, a zvonar kod moje kuće, pa pomogne štogođ. A sad mora da drži još i, i, i i vice-zvonara!!... He, daleko smo doterali! Ne valja, ne valja ništa ova nova nauka. Kud će nas to odvesti, — sam bog će znati!
— Dede, spasi bog! — prekide ga pop Spira.
— Na spasenije! — odgovori mu domaćin, i kuca se i s njim a i s pop-Ćirom, i to još dvaput.
Piju i razgovaraju se, i opet piju. Pop Ćira se zarumenio, pa ne samo da on pije, nego i sam naliva i svoju i domaćinovu čašu, kao da je on domaćin. Razgovor je živo i neusiljeno tekao, čaše se svaki čas i punile i praznile. Domaćin navalio pa ih jednako nudi, češće pop-Ćiru, s kojim je manje poznat; kad se kuca, s pop-Spirom se kucne jedanput, a s pop-Ćirom uvek po dvaput. Poslužiše se i punčem, koji se u ono doba pio u svima boljim domaćinskim kućama.
Pop Spira izađe napolje da naredi Peri Tocilovu kad da ih probudi, i dok se on napolju bavio, a domaćica u kujni nešto cunjala, dotle se domaćin upustio s pop-Ćirom u drugi jedan razgovor.
— Pa, vi mi se i ne falite, česnjejši... vama se, k’o mislim, sme čestitati. Čuli smo da... Vi... ovaj, udajete gospođicu kćer, a?
— Ta, tako je! — veli pop Ćira. — Sad posle Božića.
— A, dakle istina je. E, taj će, bome, dobiti dobru domaćicu, i, što kažu, soputnicu u životu, — veli domaćin. — Gotovo, bolje da je on tu, pa da njemu čestitam, jer njemu se tek može čestitati! Šta mislite: dobiti devojku iz takve kuće!
— A — doda pop Ćira — pa i on je dobar! I ona će dobiti, što se kaže, dobroga druga! Ja sam sasvim zadovoljan, sasvim! — veli zadovoljno pop Ćira, i natoči zadovoljno i sebi i domaćinu. — Dakle: spasi bog!
— Na spasenije! — Iskapiše do dna. — Svršeni klirik, a, je l’ tako?
— Jeste; soveršeni klirik... s eminencijom. A ima glas, jedna divota, k’o car David uz harfu. Persona, ponašanje, sve! Sve!
— A traži l’ mnogo?
— Ni reči nije spomen’o!... Ni reč’ce...
— A dabome; pametan mladić, pa k’o misli: ono što je najskupocenije, — to je dobio, a? Dobio je vrednu i vospitanu devojku, primjernu punicu i česnoga tasta, pa k’o veli: ono drugo sve na čast vam! ’Ajde, dakle, u zdravlje zaručnika. Spasi bog.
Kucnuše se. Pop Ćira ispi svu i natoči još jednu sebi.
— E, pa da se kucnemo, — veli domaćin. — U zdravlje roditelja zaručnicina!
Kucaju se. Pop Ćira iskapi i sad do dna.
— A i on, i on je krasan... Sušta smernost! Da ga vidi njegova ekselencija, — no, bilo bi belaja. Ubgrabio bi ga odmah. Ne bi mu taj dao da se ženi, nego bi s njim u manastir; a bio bi, ta mal’ te ne bi bio drugi Rajić ili Mušicki!... A, sasvim, sasvim sam s njim zadovoljan! — reče razdragani pop Ćira, i ne primeti kad mu nali u čašu domaćin, s kojim se onako nesvesno kucnu. Domaćin ispi do pola, a pop Ćira svu čašu. — Njoj, njoj ima se više čestitati, moram priznati! — veli iskreno pop Ćira.
— Upravo, — veli domaćin, — sva zasluga ima se pripisati vašoj poštovanoj supruzi, gospoja-Persi, jer, što kažu: »Vidi mater, pa prosi ćer!«... Daklem, ako smem uzeti sebi slobodu... u zdravlje primjerne supruge, vaše gospoja-Perse!
Kucnuše se; pop Ćira naiskap, a domaćin iskapi onu ostalu polu do dna.
— Ta, ono, — nastavlja domaćin, — ako ćemo baš tako sve dalje, onako, znate — da oprostite što ću se tako izraziti — ako stanemo sve dalje tragati i njušiti, — pa nije tolika zasluga ni gospoja-Perse vaše supruge, kol’ko vaša, baš vaša, česnjejši gospodin-Ćiro, što ste, to jest, vi, u svoje vreme, izabrali gospođu Persu sebi za suprugu, a ona opet vaspitala gospođicu Melaniju! ...Dakle: suma-sumarum, — vi ste krajni vinovnik sve ove današnje sreće gospodin-Perine, a i gospođica-Melanijine (k’o što bar vi velite).
— Ta pomalo jeste i tako! — veli pop Pira.
— Eh, pa onda što smo i pili uzalud, i pre vas, drugima, manje dostojnima. Trebali smo prvo u vaše zdravlje, dragi moj i retki moj goste, česnjejši gospodin-Ćiro! Al’ neka, — možemo još sve i popraviti. Daklem, sve ovo brišemo, pa iznova! Ovo je daklem prva zdravica, i ona neka je u vaše zdravlje. Spasi bog.
Kucaju se i piju; domaćin pola, a pop Ćira ispi celu čašu. Razveseliše se popovi dobro.
— »Na rjekah vavilonskih, tamo sjedohom i plakahom,« — zapeva pop Ćira razdragan. Zaturio se malo u stolicu, pa pustio glas, a diže obrve, i veze i kiti sve lešpe i lešpe, na zadovoljstvo i divljenje domaćina, koji ga od vremena na vreme obodravaše reč’ma; »A, to, to! To mi se dopada!« Ispeva ceo psalam, svih devet stihova, a između svakog stiha namigne očima na domaćina kao trijumfujući, pa veli: »Aj, šta velite?!«
Vesele se popovi. Domaćin otpeva drugi jedan psalam: »Iz glubini vozzvah k tebje, gospodi,« a pop Ćira opet treći: »Gospodi, vozzvah k tebje, usliši mja; vonmi glasu molenija mojego.«
Raspoložili se i domaćin i pop Ćira, pa se naizmence kucaju i pevaju psalme, sve lepše od lepšega, i piju u zdravlje gospođe Perse i ostalih redom.
Zatim se opet produži razgovor o devojci, o mladoženji i parohiji: hoće l’ ostati u selu, ili će tražiti kakvu varoš. Tu pop Ćira nagovesti da je želja Melanijina da se presele u varoš. Još su se neko preme razgovarali, kucali i iskapljivali čaše, hvalili jedan drugoga glas i pjenije, dok se nije pop Spira vratio, i domaćica ih još po jedared poslužila punčem. Posle punča obrediše se opet vinom. Najrazgovorniji je pop Ćira; doliva i sebi i ostalima. Hvali sve svoje po kući.
— Kakva majka, takva i ćerka! — veli pop Ćira. — Moja Persida je jedan, tako da kažem, skup dobrodjetelji, pa je, naravno, i svoju kćer tako vospitala... a ko je uzme, biće srećan i zadovoljan, k’o i sam što sam u supružeskom životu svom.
— Ta kome vi govorite — veli domaćin — ta znamo mi već to odavno!
Piju, kucaju se, pa opet piju. Ali već nastaju pomalo pauze. I kad je govor počeo sustajati, a oči se krpiti, spomenu pop Ćira prvi da bi rad spavati, jer se sutra rânom zorom kreću. Domaćin nije ništa imao protiv toga, i gosti se digoše od stola i odoše na spavanje. Pop-Ćiri dadoše gostinsku sobu, a pop Spira, kao intimniji, dobi krevet u domaćinovoj spavaćoj sobi.
Malo posle yđe domaćica sa jednom dremljivom čupavom sluškinjom, i pokupiše posuđe sa stola, i pođoše.
— A što si uprtila tu saksiju s tim kaktusom, kud ćeš s njom? — zapita je domaćica koja je zastala, pa je gleda, a Roksa se klanja dremljivo. — Ej, nesrećo čupava, ta ti si na nogama zaspala. Samo da ti je da čmavaš, ne načmavala se, lenjštino vlaška. Ostavi tu saksiju, pa pokupi taj escejg, pa idi pa spavaj; a u zoru da si mi rano na nogama, pa operi sve to kad večeras nisi ni za šta! Dok mi sve ne opereš, ne nadaj se bome fruštuku. A, moram ja, vidim, drugi red otpočeti s tobom. Ta, daj taj kaktus ovamo, što ga držiš jednako, — pa sad ’ajd’ tornjaj se, pa čmavaj. Ej, blago onom ko se na tebe osloni!
Izađoše napolje.
Nastade tišina, a malo posle ču se neko šaputanje.
— A di ga drži? — pita domaćin.
— Pa valj’da je u džepu? — šapće opet Spira.
— ’Ajd’ da vidim! Al’ najpre da vidim spava li?
Nastade opet tišina. Osluškuju obojica, okrenuti pop-Ćirinoj sobi.
— Oče Ćiro — viknu malo jače domaćin s vrata. — Česnjejši... O, oče Kirilo! — viknu još jačim glasom. — Zaboravili ste da mi kažete kad da vas probudim.
Tišina. Nikakva odgovora.
— Oče Ćiro — viknu još jače domaćin. — Spavate l’, a?
Opet nikakva odgovora. Tišina. Iz sobe se čuje samo snažno hrkanje, pomešano s nekim zviždanjem.
— Dabome da spava! — veli domaćin. — A, koga moje vino obori, taj se ne diže šâle.
— A, a! Taj baš junački struže čuture, — šapće pop Spira, sav zadovoljan. — Dobro je! Sad možeš slobodno. Znam ja njega k’o i sebe. Kad taj jedared zaspi i zahrče, može mu slobodno pored kreveta sto i jedan top ispaliti, — ne probudi se taj lako. ’Ajde, dakle, idi...
Domaćina nestade u gostinskoj sobi.
— Nema po džepovima — veli domaćin s vrata — tražio sam, pa nema... Sve neke mustre; mustre od kukuruza, i neke mustre od vunice, valjda za ćerku, treba nešto udavači...
— Pa di je, vragu, metnuo! — reče zamišljeno pop Spira. — Vidi da nije u ćoršu od pojasa? Ima on jedan kao džepić u pojasu samom.
— Ama nema pojasa međ’ aljinama! — veli domaćin malo posle. — Možda ga nije ni pon’o.
— A kako da ga ne ponese! Ta di bi on pred vladiku bez pojasa!? Tu će negde biti da je i pojas. Vidi da ga nije otkud metnuo pod glavu, pod jastuk... Stari je to kurjak... Kajafa je to!
Domaćin se opet vrati, i malo posle ga iznese sav radostan.
— Pravo si kaz’o... metnuo ga pod glavu, bio mu pod jastukom...
— Dad’ ga brže ovamo! — veli pop Spira, pa grozničavo dočepa pojas. — Ha, evo ga, evo! Ovde u ćošku, ne reko’ l’ ja?! Evo ga, tu je! Sad brže njega napolje, a da metnemo ovo na njegovo mesto! — I pop Spira izvadi brže onaj zub iz zamotuljka, i metnu ga sebi u džep, a iz džepa izvadi onaj zamotuljak što mu ga dade Arkadija, i zavi ga u zavoj pa metnu u pojas pop-Ćirin.
— E, je l’ gotovo?
— Sve je u redu; svakom svoje. Brže ostavi odakle si i uz’o. Zamotaj k’o što je i bilo.
Domaćin uze pojas, ostavi ga na svoje mesto, i vrati se natrag.
— I jednako spava i hrče isto onako! — čudi se domaćin!
— Spava taj k’o zaklan. Da smo kakvi rđavi ljudi i dušmani, mogli smo mu komotno izvaditi još dva zdrava zuba, — taj ti se ne bi lako probudio! — veli pop Spira, ohrabren uspehom. — A, veliš, vino jako bilo, a?
— K’o grom, k’o grom; oborilo bi i samog Golijata!
— Dokaz je pop Ćira! Al’ je i povuk’o, ha-ha-ha!
— No, fala bogu! Jesam li ti kaz’o: ostavi ti to samo meni.
— E, e, baš ti fala. E, kad baš spomenu otoič ti Golijata, onda posle ovakog srećno okončanog djela mogu i ja kazati sa carem Davidom: »Da postidjatsja i smjatutsja vsi vrazi moji; da vozvratjatsja i ustidjatsja zjelo vskorje.« Ha, ha, ha.
— Ha, ha, ha! — smeje se pop-Oluja.
— E, pa sad laku noć. Bar ću jedared mirno spavati posle toliko nedelja! E, fala, laku noć! E, ti si me sad, tako reći, po drugi put zapopio. Laku noć. Čekaj samo da uništim ovaj prokleti korpus delikti. Ako mi ostane u džepu, opet neću imati mirna sna, dok ga se ne kurtališem! — reče pop Spira i izađe u avliju.
Ujutru rano krenuše se kola, i oko podne stigoše u Temišvar.
Sutradan pre podne, i jedan i drugi pop odoše pred njegovo preosveštenstvo, jer je ovaj hteo da ih pre svega posavetuje, i da, kako se to kaže, utiša stvar pre no što bi došla pred nadležni sud i formalno suđenje. Nisu nam nikad ni bila pri ruci akta iz episkopske arhive, pa zato i ne možemo ulaziti u detalje u pripovedanju, jer bi ova inače poduža pripovetka izašla još za jednu glavu duža. Toliko samo kažemo na završetku ove glave: da su oba paroha otišla ka njegovom preosveštenstvu. Zadržala se tamo poduže, i posle pódrug sahata ostavili episkopski dvor. Čudo je bilo to što je pop Ćira izašao (iako kao tužitelj ušao) prilično pokunjena nosa i crvenih jagodica, a pop Spira naprotiv — iako optuženi — sasvim veseo, onako veseo baš kao što je bio i onda kad je ono odlikovan crvenim pojasem. Još je čudnije što su obojica odgovorila jednom svom poznaniku koji ih je sreo baš kad su izlazili iz episkopije. »Šta je, kako se svršilo?« zapita ih poznanik. »Je l’ se svršilo?« — »Jeste, jedva jedared!« odgovori mu pop Ćira. — »Fala bogu, sve je dobro!« dodao je pop Spira zadovoljno. Ali što je najčudnije, oba se popa ne rastadoše na izlazu iz episkopije, nego zajedno produžiše put u razgovoru i objašnjavanju nekom...
Dakle su se pomirili! — kliknuće čitaoci. Ali zašto je pop Ćira malo pokunjen i uzbuđen, a pop Spira veseo i zadovoljan, to će već čitaoci iz sledeće dve glave doznati.