Поп Ћира и поп Спира/21
Садржи у себи вечеру и конак код гостољубног пароха ченејског, поп-Олује названог. У њој је врхунац заплета, који се развијао у Ченеју и Темишвару.
Опет подужи и досадан пут. Киша престала. Пера Тоцилов је потерао мало боље коње, који су се у чарди довољно одморили. Већ се види ченејски торањ, ал’ је далеко још до Ченеја. Путују, ал’ на путу још никог да сретну. Тако су ишли два и по сахата, и већ почеше сретати најпре кола, а после и пешаке, неке Швабе у дрвеним кломпама, са рукама испод пазува, па иду један за другим у реду ко гуске.
Близу је и Ченеј.
Још мало, ето их на вашаришту. Прођоше крај гробља, оставише и велики бунар на крај села, и велики крст и уђоше у Велики сокак. Прођоше и њега, и стадоше пред парохову кућу, још за вида.
Пред попином кућом пуно каљаве дечурлије. Скупили се на меко утапкано блато, па се играју коља. Једно од њих чим опази да се кола обрнуше и упутише попиној капији, улете к’о без душе у авлију, и раздера се колико га грло доноси:
— Отвор’те капију, ево гостију!
— Шта се дереш к’о магарац! — обрецну се на њ из авлије домаћин, који је, као сваки попа, радије ишао у госте него их примао. — Ако су гости, нису ваљда курјаци!
Капија се отвори и кола уђоше.
— О-о-о! Добро дошли! Добро дошли! — дочекује их и поздравља домаћин. — Каква срећа, каква част!
— Боље вас нашли! — чу се поп-Ћирин глас дубоко из бунде, а кад се сиђе на леву страну из кола, појави се и поп-Ћирина глава, која се пушила к’о обарена шунка кад је извадиш из великог лонца.
— О, каква срећа, каква срећа! Та јесте л’ ви то, чесњејши?
— Успут, онако успут — вели поп Ћира — а сутра ћемо даље.
— О, драго ни је, особито драго, о, о, о!
— Сутра рано зором ћемо даље, — вели и поп Спира, силазећи и прилазећи домаћину.
— О-о-о! Та Спиро, — викну радосно домаћин — та је с’ ти то, Спиро? О-о-о! Е баш, баш добро! Та је с’ ти то...
— Е, није него си ти! — вели му поп Спира, и пољуби се с њим неколико пута најсрдачније.
— Е, е, е! Па извол’те, извол’те. Роксо! Глишо, та ди сте се завукли врагу!? — раздера се домаћин, и устумара по авлији.
Утом истрча и Глиша и Рокса, и почеше скидати с кола.
— Е, е, баш ми је мило — вели домаћин. — Дакле тек сутра путујете. Бар ћемо се мало, онако, натенани проразговарати. Извол’те, нзвол’те у собу, раскомотите се.
Улазе у кућу. Пера чисти точкове, и псује блато и пут; Глиша уводи коње у шталу, А Рокса вија живину по авлији.
И док су се комшијска деца, читаво једно туце, потрпала у кола и џакала, гуркала, претурала и плакала у колима, а они у кујни чупали живину и спремали богату вечеру, попови су се разговарали већ о многим стварима. Из разговора је могао домаћин, поп Олуја, приметити да ни једном ни другом госту нису све козе на броју. Па како је био интимнији са поп-Спиром, он га на послетку и запита, кад осташе једно кратко време насамо:
— Ама, Спиро, ја нешто примјечавам!... Рек’о би’ к’о да ти нису све козе на броју, и теби, а и поп Ћири! А? Који је то враг међ’ вама? Да се нисте на путу посвађали! Ово погано време, па није ни чудо што је човек љут на свакога, па би се само свађ’о.
— Хе — уздахну поп Спира — посвађали смо се ми једнога баш лепог дана, али сад ми је сав црн, само кад га се сетим.
— А како забога?
— Та... оне наше жене... Жене к’о жене! Направиле триста чуда; па сад обојица имамо пуне шаке посла и једну главобољу; ал’ ја већу...
— Ништа од свега тога не знам ти ја, Спиро!
— Није ваљда имала фрау-Габриела кола да плати, а знали би и ви...
— Та шта говориш!
— Па... овај... најбоље ће бити да одемо у коју другу собу... не би’ рад био, знаш, да нас ко прекида! А тамо ћу ти све натенани исприповедати; јербо то је дугачка историја, а ти си ми, што рек’о Псалмопевац: једино моје уздање и мој штит.
— О, о! Та шта говориш! Шта говориш! — чуди се поп Олуја. — Ништа ти ја, кажем ти, од свега тога нисам чуо. О-о-о! Па ’ајде, здраге воље, како ти не би’ помог’о. Хехе — смеје се домаћин — како не би’, како не би’! Та сећаш ли се, Спиро, кад смо оно, к’о богословци, виловали; — па ја дав’о серенаду плебаношевој »виршофтерки«! А? да није било онда тебе, зло и наопако по мене? Како ти не би’ помог’о. Само кажи ди те боле!
— А, знам; била му и нека рођака, а?
— Тако нешто! Дакле ’ајде!
Одоше обојица у побочну собу. Док су се они тамо забавили, дотле се у кујни спремало, све у присуству Пере Тоцилова, који је седео крај ватре и пијуцкао комадару у друштву са ченејским црквењаком. Разговарали су се о овогодишњој летини и јели прженице намазане машћу и белим луком, тек да се кол’ко тол’ко забаве до вечере. За то време пронађе се из разговора да су Пера Тоцилов и црквењак и неки род, или боље рећи: биће род док се само неки њихови, који невенчано живе, венчају.
Сто се постави и јело се донесе.
Изађе и поп Спира с домаћином из собе. Овај га храбри и вели му:
— Немај ти бриге! А како те не би’ курталис’о. Та сећаш ли се кад си ти опет мене курталис’о белаја! Него, ’ајде, ’лâди се вечера на асталу.
Дође и поп Ћира.
Поседаше сви, а гђа попадија с црквењаком и Роксом послужује.
Оба госта су изгладнела јако, и зато се до пола вечере и није разговарало, него се својски јело. Тек кад су донети на сто уштипци, наслагани повисоко на два тањира као две пирамиде, и били при осмој или деветој чаши, отпоче живљи разговор. Разговарали су се о својим стварима. О парохијама, о венчању, крштавању, и сахрањивању; о епископа и учитељима, о старом времену, и о том како је данас.
— Па како парохијани, домаћине, како; је л’ к’о у старо доба?
— Та ја само кажем: не дај, боже, горе!
— Та није ваљ’да? — вели поп Ћира.
— Та да вид’те, слабо нешто сад свет и умире... памтим друге године... а и не рађа се к’о некад — вели домаћин. — Слабо се рађа, па ваљда зато слабо и умире.
— Да, да, имате право, и ја сам то примјетио — потврђује поп Ћира.
— Нема ти старога времена — вели домаћин. Знам, боже, некад, па ти свака кућа пуна деце, све по девет Југовића! Па је ту онда лако. Има и женидбе и удадбе. Па је лако било и милило се човеку онда поповати! Него попуј ти сад кад је све таксирано и по некој тарифи, па ’ајд’ живи ти сад ако можеш.
— Не ваља, не ваља! — вели поп Спира.
— Ето зађ’те сад из куће у кућу, па нигде нећете наћи, к’о пре у сретна времена, пуну кућу, него ил’ има ил’ нема по једно у кући. Па ако је девојка, а она ускочи за момком, па их после једва можеш да натераш да се што пре венчају по обредима нашега благочестија; а ако је момак, он ти се жени из другог ил’ трећег села, па се тамо и венча, а ја останем тако празних шака... Па не знаш шта је горе.
— Рђава времена, заиста! — вели поп Спира.
— Ја све мислим — вели домаћин — да су криви наши епископи. Нема више оних старих попова, а старих попова нема јер нема више ни оних старих владика. Памтим ја, боже, у моје детињство шта се приповедало и говорило о митрополиту Ненадовићу, па о Стратимировићу! Какве су то силе биле! Па какав запт и каква строгост! Каква глава, боже мој! Е, па онда су, наравно, друкчије и владике и попови, а друкчији и парохијани! То је био један гром, формалан гром за свештенство, и мирско и духовно. Да он чује да неко има распру с парохијанима; ил’ да је пушио пред светом; ил’ да се веселио у друштву, — тешко њему! Тешко њему!... А да неко, к’о удовац на пример, има домостроитељку по примеру иноверних попова; или да се парох с парохом на саблазан стада свога свађа, — но, тога би’ вол’о видети ко би му смео изићи на очи! За најмању ситницу каштиговао је немилице.
— Ех! Па не ваља баш ни то кад је неко исувише свирјеп. Е, боже, па људи смо, слаба створења, па, па онда и згрешимо понекад, јер »никтоже без грјеха токмо једин Господ«, каже се. Па зар сад зато да ме каштигује к’о безбожну Содому и Гомору?! — вели поп Спира, коме се ни најмање нису допадали разговори о строгим епископима и архиепископима.
— ... А да парох пароха тужи и тужака епископу, — наставља домаћин, — и да то још парохијани знају!.. Таман посла! Не знаш ко прође горе: тужитељ или тужени...
— Та, та, та манимо се ти’ разговора! — вели поп Ћира. — Читав се дан труцкали у коли, па сад све такве неке ствари. Боље каж’те укратко: ништа није ко у старије доба; нити има више старих епископа, ни старих пароха, ни старих парохијана, ни старих учитеља...
— А, баш сте ми из уста извадили, почитајеми — прихвати домаћин. — А зар сад то ваља што раде ови новији, данашњи ови учитељи?! Све код њих к’о ни код кога! Не пуштају ђаке да помажу звонару; каже: ђаци су зато да уче. Јест истина да су ђаци зато да уче, ал’ су и синови наше свете цркве, — кажем ја учитељу, — па зашто да не служе цркви и олтару! А бар да не знам да деца волу звонару; него душа им је и срце да се вешају о уже! Поваздан би да су на звонари. Е баш ономад сам се баш слатко насмејао. Питам једно дете: Шта ћеш ти бити, Перо, кад велик порастеш? Он каже »Ја ћу звонар бити«. — А ти Иво? »И ја«, каже он. — А ти, Живо? »Ја ћу први тас да носим« — А ти, Нико? »Ја ћу црквењак«. А ти? »Ја ћу да пирим кадионицу.« — А ти: »Ја звонар«. »Ја у рипиде« ... Кад погледаш, сви хоће да служе само цркву. И они ми ту још нешто приповедају! Пуче им, већ, мислиш, срце за читанком! А како је то пре лепо било; деца на звонари, а звонар код моје куће, па помогне штогођ. А сад мора да држи још и, и, и и вице-звонара!!... Хе, далеко смо дотерали! Не ваља, не ваља ништа ова нова наука. Куд ће нас то одвести, — сам бог ће знати!
— Деде, спаси бог! — прекиде га поп Спира.
— На спасеније! — одговори му домаћин, и куца се и с њим а и с поп-Ћиром, и то још двапут.
Пију и разговарају се, и опет пију. Поп Ћира се заруменио, па не само да он пије, него и сам налива и своју и домаћинову чашу, као да је он домаћин. Разговор је живо и неусиљено текао, чаше се сваки час и пуниле и празниле. Домаћин навалио па их једнако нуди, чешће поп-Ћиру, с којим је мање познат; кад се куца, с поп-Спиром се куцне једанпут, а с поп-Ћиром увек по двапут. Послужише се и пунчем, који се у оно доба пио у свима бољим домаћинским кућама.
Поп Спира изађе напоље да нареди Пери Тоцилову кад да их пробуди, и док се он напољу бавио, а домаћица у кујни нешто цуњала, дотле се домаћин упустио с поп-Ћиром у други један разговор.
— Па, ви ми се и не фалите, чесњејши... вама се, к’о мислим, сме честитати. Чули смо да... Ви... овај, удајете госпођицу кћер, а?
— Та, тако је! — вели поп Ћира. — Сад после Божића.
— А, дакле истина је. Е, тај ће, боме, добити добру домаћицу, и, што кажу, сопутницу у животу, — вели домаћин. — Готово, боље да је он ту, па да њему честитам, јер њему се тек може честитати! Шта мислите: добити девојку из такве куће!
— А — дода поп Ћира — па и он је добар! И она ће добити, што се каже, доброга друга! Ја сам сасвим задовољан, сасвим! — вели задовољно поп Ћира, и наточи задовољно и себи и домаћину. — Дакле: спаси бог!
— На спасеније! — Искапише до дна. — Свршени клирик, а, је л’ тако?
— Јесте; совершени клирик... с еминенцијом. А има глас, једна дивота, к’о цар Давид уз харфу. Персона, понашање, све! Све!
— А тражи л’ много?
— Ни речи није спомен’о!... Ни реч’це...
— А дабоме; паметан младић, па к’о мисли: оно што је најскупоценије, — то је добио, а? Добио је вредну и воспитану девојку, примјерну пуницу и чеснога таста, па к’о вели: оно друго све на част вам! ’Ајде, дакле, у здравље заручника. Спаси бог.
Куцнуше се. Поп Ћира испи сву и наточи још једну себи.
— Е, па да се куцнемо, — вели домаћин. — У здравље родитеља заручницина!
Куцају се. Поп Ћира искапи и сад до дна.
— А и он, и он је красан... Сушта смерност! Да га види његова екселенција, — но, било би белаја. Убграбио би га одмах. Не би му тај дао да се жени, него би с њим у манастир; а био би, та мал’ те не би био други Рајић или Мушицки!... А, сасвим, сасвим сам с њим задовољан! — рече раздрагани поп Ћира, и не примети кад му нали у чашу домаћин, с којим се онако несвесно куцну. Домаћин испи до пола, а поп Ћира сву чашу. — Њој, њој има се више честитати, морам признати! — вели искрено поп Ћира.
— Управо, — вели домаћин, — сва заслуга има се приписати вашој поштованој супрузи, госпоја-Перси, јер, што кажу: »Види матер, па проси ћер!«... Даклем, ако смем узети себи слободу... у здравље примјерне супруге, ваше госпоја-Персе!
Куцнуше се; поп Ћира наискап, а домаћин искапи ону осталу полу до дна.
— Та, оно, — наставља домаћин, — ако ћемо баш тако све даље, онако, знате — да опростите што ћу се тако изразити — ако станемо све даље трагати и њушити, — па није толика заслуга ни госпоја-Персе ваше супруге, кол’ко ваша, баш ваша, чесњејши господин-Ћиро, што сте, то јест, ви, у своје време, изабрали госпођу Персу себи за супругу, а она опет васпитала госпођицу Меланију! ...Дакле: сума-сумарум, — ви сте крајни виновник све ове данашње среће господин-Перине, а и госпођица-Меланијине (к’о што бар ви велите).
— Та помало јесте и тако! — вели поп Пира.
— Ех, па онда што смо и пили узалуд, и пре вас, другима, мање достојнима. Требали смо прво у ваше здравље, драги мој и ретки мој госте, чесњејши господин-Ћиро! Ал’ нека, — можемо још све и поправити. Даклем, све ово бришемо, па изнова! Ово је даклем прва здравица, и она нека је у ваше здравље. Спаси бог.
Куцају се и пију; домаћин пола, а поп Ћира испи целу чашу. Развеселише се попови добро.
— »На рјеках вавилонских, тамо сједохом и плакахом,« — запева поп Ћира раздраган. Затурио се мало у столицу, па пустио глас, а диже обрве, и везе и кити све лешпе и лешпе, на задовољство и дивљење домаћина, који га од времена на време ободраваше реч’ма; »А, то, то! То ми се допада!« Испева цео псалам, свих девет стихова, а између сваког стиха намигне очима на домаћина као тријумфујући, па вели: »Ај, шта велите?!«
Веселе се попови. Домаћин отпева други један псалам: »Из глубини воззвах к тебје, господи,« а поп Ћира опет трећи: »Господи, воззвах к тебје, услиши мја; вонми гласу моленија мојего.«
Расположили се и домаћин и поп Ћира, па се наизменце куцају и певају псалме, све лепше од лепшега, и пију у здравље госпође Персе и осталих редом.
Затим се опет продужи разговор о девојци, о младожењи и парохији: хоће л’ остати у селу, или ће тражити какву варош. Ту поп Ћира наговести да је жеља Меланијина да се преселе у варош. Још су се неко преме разговарали, куцали и искапљивали чаше, хвалили један другога глас и пјеније, док се није поп Спира вратио, и домаћица их још по једаред послужила пунчем. После пунча обредише се опет вином. Најразговорнији је поп Ћира; долива и себи и осталима. Хвали све своје по кући.
— Каква мајка, таква и ћерка! — вели поп Ћира. — Моја Персида је један, тако да кажем, скуп добродјетељи, па је, наравно, и своју кћер тако воспитала... а ко је узме, биће срећан и задовољан, к’о и сам што сам у супружеском животу свом.
— Та коме ви говорите — вели домаћин — та знамо ми већ то одавно!
Пију, куцају се, па опет пију. Али већ настају помало паузе. И кад је говор почео сустајати, а очи се крпити, спомену поп Ћира први да би рад спавати, јер се сутра рâном зором крећу. Домаћин није ништа имао против тога, и гости се дигоше од стола и одоше на спавање. Поп-Ћири дадоше гостинску собу, а поп Спира, као интимнији, доби кревет у домаћиновој спаваћој соби.
Мало после yђe домаћица са једном дремљивом чупавом слушкињом, и покупише посуђе са стола, и пођоше.
— А што си упртила ту саксију с тим кактусом, куд ћеш с њом? — запита је домаћица која је застала, па је гледа, а Рокса се клања дремљиво. — Еј, несрећо чупава, та ти си на ногама заспала. Само да ти је да чмаваш, не начмавала се, лењштино влашка. Остави ту саксију, па покупи тај есцејг, па иди па спавај; а у зору да си ми рано на ногама, па опери све то кад вечерас ниси ни за шта! Док ми све не опереш, не надај се боме фруштуку. А, морам ја, видим, други ред отпочети с тобом. Та, дај тај кактус овамо, што га држиш једнако, — па сад ’ајд’ торњај се, па чмавај. Еј, благо оном ко се на тебе ослони!
Изађоше напоље.
Настаде тишина, а мало после чу се неко шапутање.
— А ди га држи? — пита домаћин.
— Па ваљ’да је у џепу? — шапће опет Спира.
— ’Ајд’ да видим! Ал’ најпре да видим спава ли?
Настаде опет тишина. Ослушкују обојица, окренути поп-Ћириној соби.
— Оче Ћиро — викну мало јаче домаћин с врата. — Чесњејши... О, оче Кирило! — викну још јачим гласом. — Заборавили сте да ми кажете кад да вас пробудим.
Тишина. Никаква одговора.
— Оче Ћиро — викну још јаче домаћин. — Спавате л’, а?
Опет никаква одговора. Тишина. Из собе се чује само снажно хркање, помешано с неким звиждањем.
— Дабоме да спава! — вели домаћин. — А, кога моје вино обори, тај се не диже шâле.
— А, а! Тај баш јуначки струже чутуре, — шапће поп Спира, сав задовољан. — Добро је! Сад можеш слободно. Знам ја њега к’о и себе. Кад тај једаред заспи и захрче, може му слободно поред кревета сто и један топ испалити, — не пробуди се тај лако. ’Ајде, дакле, иди...
Домаћина нестаде у гостинској соби.
— Нема по џеповима — вели домаћин с врата — тражио сам, па нема... Све неке мустре; мустре од кукуруза, и неке мустре од вунице, ваљда за ћерку, треба нешто удавачи...
— Па ди је, врагу, метнуо! — рече замишљено поп Спира. — Види да није у ћоршу од појаса? Има он један као џепић у појасу самом.
— Ама нема појаса међ’ аљинама! — вели домаћин мало после. — Можда га није ни пон’о.
— А како да га не понесе! Та ди би он пред владику без појаса!? Ту ће негде бити да је и појас. Види да га није откуд метнуо под главу, под јастук... Стари је то курјак... Кајафа је то!
Домаћин се опет врати, и мало после га изнесе сав радостан.
— Право си каз’о... метнуо га под главу, био му под јастуком...
— Дад’ га брже овамо! — вели поп Спира, па грозничаво дочепа појас. — Ха, ево га, ево! Овде у ћошку, не реко’ л’ ја?! Ево га, ту је! Сад брже њега напоље, а да метнемо ово на његово место! — И поп Спира извади брже онај зуб из замотуљка, и метну га себи у џеп, а из џепа извади онај замотуљак што му га даде Аркадија, и зави га у завој па метну у појас поп-Ћирин.
— Е, је л’ готово?
— Све је у реду; сваком своје. Брже остави одакле си и уз’о. Замотај к’о што је и било.
Домаћин узе појас, остави га на своје место, и врати се натраг.
— И једнако спава и хрче исто онако! — чуди се домаћин!
— Спава тај к’о заклан. Да смо какви рђави људи и душмани, могли смо му комотно извадити још два здрава зуба, — тај ти се не би лако пробудио! — вели поп Спира, охрабрен успехом. — А, велиш, вино јако било, а?
— К’о гром, к’о гром; оборило би и самог Голијата!
— Доказ је поп Ћира! Ал’ је и повук’о, ха-ха-ха!
— Но, фала богу! Јесам ли ти каз’о: остави ти то само мени.
— Е, е, баш ти фала. Е, кад баш спомену отоич ти Голијата, онда после оваког срећно окончаног дјела могу и ја казати са царем Давидом: »Да постидјатсја и смјатутсја вси врази моји; да возвратјатсја и устидјатсја зјело вскорје.« Ха, ха, ха.
— Ха, ха, ха! — смеје се поп-Олуја.
— Е, па сад лаку ноћ. Бар ћу једаред мирно спавати после толико недеља! Е, фала, лаку ноћ! Е, ти си ме сад, тако рећи, по други пут запопио. Лаку ноћ. Чекај само да уништим овај проклети корпус деликти. Ако ми остане у џепу, опет нећу имати мирна сна, док га се не курталишем! — рече поп Спира и изађе у авлију.
Ујутру рано кренуше се кола, и око подне стигоше у Темишвар.
Сутрадан пре подне, и један и други поп одоше пред његово преосвештенство, јер је овај хтео да их пре свега посаветује, и да, како се то каже, утиша ствар пре но што би дошла пред надлежни суд и формално суђење. Нису нам никад ни била при руци акта из епископске архиве, па зато и не можемо улазити у детаље у приповедању, јер би ова иначе подужа приповетка изашла још за једну главу дужа. Толико само кажемо на завршетку ове главе: да су оба пароха отишла ка његовом преосвештенству. Задржала се тамо подуже, и после пóдруг сахата оставили епископски двор. Чудо је било то што је поп Ћира изашао (иако као тужитељ ушао) прилично покуњена носа и црвених јагодица, а поп Спира напротив — иако оптужени — сасвим весео, онако весео баш као што је био и онда кад је оно одликован црвеним појасем. Још је чудније што су обојица одговорила једном свом познанику који их је срео баш кад су излазили из епископије. »Шта је, како се свршило?« запита их познаник. »Је л’ се свршило?« — »Јесте, једва једаред!« одговори му поп Ћира. — »Фала богу, све је добро!« додао је поп Спира задовољно. Али што је најчудније, оба се попа не растадоше на излазу из епископије, него заједно продужише пут у разговору и објашњавању неком...
Дакле су се помирили! — кликнуће читаоци. Али зашто је поп Ћира мало покуњен и узбуђен, а поп Спира весео и задовољан, то ће већ читаоци из следеће две главе дознати.