Поп Ћира и поп Спира/20
У њој је описано једно јесење путовање са једном епизодом на чарди. У првој половини главе је забава, а у другој поука, тј. изнета је ужасна слика једног алкохолом руинисаног организма, за поуку многим читаоцима.
У среду, тако око десет сахати, баш кад се господин натарош кретао у амт, отворила се широм капија Пере Тоцилова, а на капију изађоше кола и коњи; на колима лепи арњеви, а под арњевима седи пера Тоцилов. Искривио се и испружио шију, па наређује из кола нешто својима тамо у авлији. А затим се прекрсти, па опсовав блато и кишу (која је тако свесрдно падала као да су бар недељу дана и додолама и литијама молили бога за њу) — ошину коње, и потера управо у попов сокак пред поп-Спирину кућу. Кад га узе на кола, прекрсти се још једаред онако махинално, видећи гђу Сиду како се крсти на вратима, па се крену поп-Ћириној кући и стаде пред капију.
»И бркове и браду,« чуло се још из авлије, »све, све обријај, све скини шалашару једном паорском, све, све! Нек’ иде свет на њега к’о на чудо, нек...«
И уједаред застаде и гђа Перса, која је говорила, и поп Ћира, који се ухватио за левчу и метнуо ногу на потегу да се попне у кола; обоје застадоше као окамењени, јер обоје спазише у колима поп-Спиру, огрнута госпоја-Сидином великом зимском марамом како се помаче улево, а (из почасти) оставља поп-Ћири да он седи »о деснују«.
— А-а-а — замуцкује пренеражени поп Ћира — а-а-а, а шта је оно тамо, а, Петре? А каква је опет то комендија?
— А каква би опет комендија била, молим лепо? — пита Пера Тоцилов, а начинио наивно и поштено лице како то већ паор уме.
— Па, Петре синко, је л’ то поштено од тебе; дед’ кажи сада ти сам? Јесам ли ја погодио кола и капару дао — ил’ неко други? А? — Пита га поп Ћира стојећи крај кола?
— Па, па, молим лепо, господин-попо, па и ви сте погодили, а други господин попа су погодили. Обојица сте погодили и поштено ми, што кажу, и капару дали, које ја вама, к’о један човек сиромашак, никад нећу заборавити, и за које вама фала! Оно кáсти, и нисте ви погађали, него ваш Аркадија погађ’о за ваш рачун. Него извол’те у кола; извол’те да не киснеду за банбадава и коњи и амови.
— Хе, Петре, синко, ма нећемо тако — пребацује му поп Ћира.
— Ал’ молим понизно, господин-попо, а зар ми нисте ви сами дозволили да још једнога могу примити на кола у предњи сиц нуз мене!? Па ето и господин су, на прилику, парок, к’о и ви што сте, па ди би ја њега метнуо до мене, а ето и он вам одаје почест, оставио вама удесно,... а зато вас и возим по пô. А за десет сребра, што кажу, не вреди ни презати на оваком белају од времена. А ваљда је право да и ја, што кажу, к’о сирома’ један човек, зарадим коју крајцару за порцију; јербо и коњи имаду душу, макар да су, што кажу, једна марва.
— Та умете ви паори, знамо ми већ вас и ваше политике! — умеша се гђа Перса. — Забога, Николајевичу, зашто ниси добро отворио очи кад погађаш кола; кад знаш добро паоре, гром их спалио и сас обешењацима!... Та ди би се ти, бог с тобом — продужује гђа Перса сва зелена од једа — возио с ким било! Тражи друга кола, та бар тога зеља има доста, фала богу.
— Има кола, ал’ нема арњева, милостива! — вели Пера Тоцилов. — Та гледајте само какво је то време! Та гријота би било и кéру истерати на сокак на оваку кишу и у овако блато!
— Та обешењаци сте ви сви, кол’ко вас је гођ! Немеши вама требају, немеши!
— Ех, та ман’те се, госпоја, комендије! Та какви немеши! Та сви смо ми немаши, па через тога се и свађамо. А да смо »немеши«, нит’ би ви били брез кола, нит’ би’ ја спао на то да другога возим. А и »немеши« баш, ал’ су и они прокопсали! Та ено Раде Карабашева, па он је бар немеш, па и он кочијаши! Па спао на Џиде перјаре и грошићаре, а бар господу пароке возим! Него, боље ви седајте, да мање киснемо и ми и коњи!
— Та како не би било кôлâ у толиком селу?! — праска гђа Перса.
— Та има кола, не велим ни ја, милостива, да и’ нема, ал то је ђаво што нема арњева. Знаду то и господа попе. Зар мислите, нису они к’о, на прилику, једни паметни и учевни људи, обишли све, па једва у зло доба нашли код Пере Тоцилова?
— Право каже обешењак један параснички! Ах, Аркадија, ти си ми све то направио! Морам! Шта је, ту је! — вели поп Ћира полако гђа Перси.
И она увиђа и пристаје, и даје савет поп-Ћири, и вели му полако:
— Па, немој да попушћаш, него држи срце. Пази, за живу главу, да се ниси упуштао саш-њим у разговор. Нит’ га питај, нит’ му одговарај што. Најбоље ће бити да се одмах умоташ у бунду. Увуцу главу, натуци капу на очи, па спавај. А ако баш не можеш да заспиш, а ти се учини к’о да спаваш, то је бар лако. До Темишвара немој да се шалиш да се покажеш будан! Држи срце, Ћиро, ако си пријатељ својој деци!
— Хе, лако је теби! Ал’ ја све слутим да ће се искобељати, знам ја њега!.. Е па збогом. Па паз’те на кућу. Ако дође Лоренц Чифутин, кажи му да ћу у суботу овде бити, па нек ме причека дотле. А ви затварајте рано капију, и одма’ пуштајте Трезора с ланца, па пазите да се какви вандрокаши не ушуњају у кућу.
— Терај већ једаред! — рече поп Спира, кад поп Ћира седе с десне до њега.
— Е, па збогом! — вели поп Ћира из кола.
— Срећан пут! — поздрављају га његови, гђа Перса, Пера, па и сама Меланија, која се опора вила од лаке несвестице, у коју је малочас пала кад је видела поп-Спиру у колима у којима ће јој се папа возити.
— ’Ајд’, у име божје! — вели Пера Тоцилов, и стаде тек сад пунити лулу.
— Тако вас волем, то је лепо! Шармант! Аусгецајхнет! Браво, господин-Ћиро, браво! Клањам се! Кис ти ханд! Тако, то је красно! А не да се мрзите и свађате! Даклем сте се измирили; нисте више »фашê«, даклем »алте фрајндшафт ростет ни«; даклем, опет вреди штагођ; па сад правите лустрајзе? Јел’те? Путујете заједно?.. Браво! Е, сад сам сретна, јербо сам видела шта сам давно и једнако желила. Моја гратулација и мајн грус! — виче фрау Габриела која је била завирила у кола и видела, на велико и њено чудо, оба попа како седе лепо један поред другог. Нашла се однекуд, не знаш ни сам како, онако улопана, пред поп-Ћирином кућом, док је Пера Тоцилов пунио лулу и кресао оцилом и псовао и труд и кремен и оцило и Чивутина.
— ’Ајде, терај већ једаред! — викнуше љутито у један глас оба попа.
И кола пођоше.
— Срећан пут! — виче за колима и маше белим рупцем фрау Габриела. — Е, то је баш лепо. Ко би то рек’о. Е, баш, баш... Сва сам онако, некако, како да вам кажем, срећна! Све ми нешто фалило док су били фашê, па сам била, нећете ми веровати, гнедиге, к’о убијена, ал’ формално к’о убијена! — продужује фрау Габриела с гђом Персом. — Е, е, ко би то и помислио! ! А ја, још кад сам устала, а ја сва дешператна, па још мислим: шта ће, боже, бити сас вашим господин-супругом, па сас вама, па сас вашима! А, оно, ето, шта сам видела! Ју, ју, ју! Неће ми веровати људи кад станем да им приповедам; а, формално, ни ја својим очима још не могу да верујем. Идем одмах да јавим то дешператним пријатељима вашега господина супруга!.. Милостива, кис ти ханд! Фрајлице,... господин-Перо... службеница! — вели фрау Габриела и одлази журно.
— Иди дођавола; врат скрјала! — вели, гледајући за њом, љутито гђа Перса. — Е, баш од ове хуцоше и торокуше швапске не можеш ама баш ништа сакрити! Свуд се она нађе, гром је спалио! Створи се к’о из земље! Гледај је само, молим те — вели гђа Перса гледајући за њом, — како се сва улопала од блата, к’о да су је бикови вијали. О, часни те, жено! — крсти се гђа Перса. — Каква је то само пасија: тумарати тако брез нужде по блату! Е, ово ти је баш права каштига божија за село! — вели гђа Перса гледајући расејано за њом. — ’Ајте, децо, озепшћете! А ти, Меланија, чедо, ти ћеш ноћас опет бунцати, ако назебеш сад тако у тој лакој хаљини.
И авлијска врата залупише за њима, а из авлије се и опет чуле оне страшне речи: »И браду, и бркове, и све, све... све обешењаку једном салашарском!«
Прођоше кола кроз село; оставише га и ударише преко вашаришта. Како пусто и жалосно изгледа то место сада, а како је весело и живо изгледало пре седам недеља, кад је ту био тродневни вашар, на коме је Рада Карабаш (са још некима чикошима из Бачке) шест дана остао под једном шатром, пио алдумаш с чикошима ради купљеног дивног ждрепца, који је коштао пет стотина сребра, и коштало га попијено вино и поразбијане флаше и главе на седамдесет и пет сребра њега само. Кога ту све није било и шта се све није продало и покрало за оно три дана док је вашар трајао, а сада ништа не чујеш! Тишина, ништа не чујеш; ни жагор, ни вриску и цику под шатрама, ни подврискивање и поскочице у колу, ни како пуца батина по леђима каквог Циганина лопова, ни правдање каквог Неце ни Проке пред комесаром да је продавани коњ, његов, а да пасоша нема зато што су му диндушмани његови украли најпре пасош, па ће после и коња, па зато га, вели, и продаје сад јевтиније.
Тера Пера Тоцилов преко вашаришта, па и њему дошло тешко; сетио се Пера прошлог вашара и једног вранца за кога се ценкао, па га испустио, а био је још из мартоношке или башахидске ергеле! Умреће и прежалити неће што га није ил’ купио ил’ украо. Зато је сада сетан, лула му се угасила, и поглед му блуди по пустом вашаришту. Позн’о је оно место где је вранац стајао, па пуно света око њега — а сада све пусто, нигде никога, само покисле вране и гаврани гракћу и прелећу са багрема на багрем. Прену се из мисли Пера Тоцилов, задену угашену лулу у чизму, навуче кабаницу, па ошину коње.
Остаде за њима за тили час и вашариште и гробље и дудара, и ухватише се главнога пута. Њиве и с једне и с друге стране. Пред сваком њивом два дуда, па се по њима зна докле је чија њива. Све је сада суморно, и њиве и дрвеће. По путу никога; по њивама никога, а дудови оголели, па им се црне покисле гране. Тек на неком видиш врану или парче репа од дечјег змаја, који је бог те пита с које стране пао и заллео се у грање са којега је лишће давно отпало, а реп ост’о ту да краси голо дрво, и стајаће ту све до друге године, до лета, кад дрво озелени листом, и кад се накити миријадама дудова плода. Тада ће га тек можда скинути какав гладан вандровкаш, који се попео на дуд (не бирајући је л’ црн, бео или мургаст) да се наједе и поткрепи своје силе за даље путовање пешке, и узицом му прекрпити свој »пинтл«, и продужити свој пут даље све поред дудова, овим истим путем којим данас не сретају наши путници ни живе душе.
Пера Тоцилов тера коње и разговара се с њима, јер оба попа ћуте и ни речи не чује иза себе. Поп Ћира ваљада спава, а поп Спира, колико му брига допушта, дремуца помало. Пера бадри коње, кара их и спомиње им оног Мартоношанина (вранца), и кори их и застиђује њиме, те они повуку боље. После три сахата путовања, зауставише се кола пред једном нахереном и чупавом чардом.
— ’Оћемо л’ мало да се одморимо? — запита Пера, који је нерадо пролазио поред чарде к’о поред турског гробља. Његов је принцип био исказан и надалеко познат, већ као популарна пословица: »Кад прођеш поред крста, ма чији био, прекрсти се; а кад прођеш поред биртије, ма каква била, заустави се!« — Ај! — запита јачим гласом оне унутри, — ’оћемо л’ мало да одморимо сироте коње?
— Па, не би згорег било! — одговори му поп Спира, жељан да мало побегне од силних свакојаких мисли које су га опхрвале онако седећег у колима, а и да се прихвати мало.
Кола стадоше. Поп Спира и Пера сиђоше. Пера покри коње ћебетом, а после их испреже, па уђе с поп-Спиром у чарду, а поп Ћира остаде у коли бајаги спавајући.
— Чарда — једна страћара, нахерена на једну страну — беше празна, само један подадуо бојтар седи за једним дугачким чамовим столом, па гледа из буџака као пацов из рупе. Пред њим стоји један фићок ракије. Пијуцка из њега и разговара се с бирташицом која је пеглала неке шлинговане сукње у биртији. Баш јој је приповедао нешто о прошлим златним временима, и о негдашњим великим и садашњим малим платама бојтарским. Приповеда јој — иако га она и не слуша, јер је већ сто пута то исто чула, па зна напамет — како је пре тридесет година, кад је он још момак био, вредно било бити бојтар и свињар; кад су газде и трговци терали свиње у Пешту на вашар, па су и бојтари онда прошли и видели света к’о мало ко.
— О, бирташу — лупа и виче Пера Тоцилов — зове те господин парок.
— ’Ајде, донеси штогођ Пери — вели поп Спира — а можеш и мени.
— Ракије, ракије мало! — вели Пера. — Биће баш добро на ову ’ладноћу.
— Одма’, таки! — вели једна још доста лепа жена са повезаним вилицама, па оставља посао, пољуби поп-Спиру у руку и доноси им ракију, попСпири у мањем, а Пери у већем стаклу.
— А ди ти је човек? — пита је Пера Тоцилов.
— Очо јуче у Темишвар послом, господине. Спремамо!.. Имаћемо у недељу мало калабалука, весеља! — вели задовољно бирташица.
— А каква калабалука? — пита је Пера.
— Та, ето... нисмо имали другога посла! — вели стидљиво бирташица излазећи.
— Сад... ви, на прилику — умеша се у разговор онај бојтар из буџака, један танких подужих бркова, права руина, кога сад први пут и приметише гости, — ’оћете к’о једни путници да знате шта ће то, бити у недељу код нас овдекана. Е, па ја ћу вам, молим лепо, моћи то јешплицирати. Јербо ја сам и неки род овом бирташу што је сада, то јест, у Темишвару. — Он ће, знате, да се жени; па у недељу ће да ту бидну сватови.
— Е, то је боме лепо — вели поп Ћира, прихвативши се шунке коју је донео из кола.
— ... А узеће ову овде што је сам ту пеглала па изишла тамо — продужи бојтар и показа камишем на врата на која је бирташица изашла. — Једна честита душа; та да је, што кажу, прико новина тражио — па не би такву потрефио, тако је то блâго једно од жене! — рече бојтар, па устаде и брзо суну себи ракије у фићок. — Ја сам овде знате, к’о неки род, па зато се и не циврам, него се и сам послужујем. То ми је балсум, и, касти, једна слâдост. Ал’ помажем им к’о својима, јербо има људи па ’оћеду да пиједу, а нећеду да платиду, а ја им не дам то, и пазим на њи’ к’о њихов род, и, на прилику, браним ово имаће к’о и моје да је.
— Е, то је лепо од тебе, лепо! — вели поп Спира, доручкујући и пружајући и Пери да једе.
— А она је Влаиња, а мој Миша је Србљин к’о гођ и сам што сам, а и сви у нашој вамилији, а имело јој се Тинкуца, касти: Тинка. Па држи се ш-њимекара већ неки’ једанаест година, још онда кад је ону Тотицу, што је пре ње ту била, отер’о. Па сад га салетили и поручили му из славне вармеђе; ил’ нек је узме, ил’ ћеду је пелшубовати у Лугош, одакле је и дошла...
— А тако? — вели поп Спира.
— А она удри у плач, а њему ондак дошло жао. Били, што кажу, толике године к’о да су и венчани, па ди би он то сада допустио, и какав би опет човек био! Па каже: »Е баш неће бити к’о што славна вармеђа каже, него, каже, к’о што ја оћу«. Па сад ће се к’о што вам отоич реко’, у ову недељу да венчаду. Ето, пегла за сватове. Спрема се, јадница, па радосна, па већ бог зна како... а и он је већ читаву недељу дана није тук’о, а све через венчања.
— И треба, и треба! — вели Пера Тоцилов, једући. — Људи су, треба да се венчаду; нису марва, на прилику, па да брез венчања живиду... Од чега би, на прилику, ето господа попе живили да немаду ето тако пониког да венчаду. Што кажу: Рука руку мије!.. За сваког је бог понешто оставио, и, што кажу, опредјелио. Ето на прилику, ти служиш госте, а ја кочијашим, а они се узимаду, а господа пароси — они венчаваду... Е, па тако; свак има своје једно пословање и, кáсти, зарађивање. Не може сваки све да ради.
— Само да ви’ш комендије и белаја — наставља бојтар, плашљиво наливајући себи опет један фићок ракије, — да ви’ш белаја, ако јој дотле не спласне образ! Отек’о јој, па је, к’о што видите, повезала вилицу. Боле је зуб, па к’о да је неко тук’о. А није је ове недеље, што кажу, ни малим прстом додирн’о. А то ја знам најбоље, јербо ја сам, што кажу, поваздан тунакан. Хе-е-е, — уздахну дубоко бојтар и натеже фићок и отпи добро, — нису више за бојтара она времена, па да иде у Пешту, да прође свет; него... ето тако, капам ту бреспослен, а баш ми то није мило, к’о човеку раднику. Та зар сам ја носио кадгођ ове пударске опанке?!... Нег’ чизме и лети и зими, па све потковане талирима! Хе-е-е, али сад, ето тако... Отрц’о сам се к’о неки стари швигар! — заврши бојтар, па натеже фићок, па испи онај остатак. — А моја су страданија велика; кад би’ ја поч’о.
— Е, па ’оћемо л’, Перо — рече поп Спира и диже се.
— Можемо, господин-попо — рече и скочи Пера и викну бирташицу, која уђе.
— Је л’ какав пут до Ченеја?
— Рђав, господин-попо... А зар би’ ја седио и злопатио се овде к’о у аришту, — вели бојтар.
— ’Ајде попи ово да не иде у штету! — рече поп Спира и даде му своју ракију, а и од Перине нешто остало. — А кад мислиш да ћемо стићи, кад је такав пут?
— Фала, господин-попо. Бог вам за то платио. Поред вас сиротиња може да живи! — рече бојтар и узе испред поп-Спире и Пере ракију и попи. — Па још за два сата пута стићете. Стићете комотно још за вида у Ченеј.
Платише бирташици ракију и вино. Бирташица и бојтар захваљују и љубе поп-Спиру у руку. Они одлазе, бирташица их стидљиво испраћа желећи им срећан пут!...
— А, ти, пештански трговче, ти си се канда опет почастио док сам ја била тамо напољу! — вели му бирташица кад одоше путници. — Ти си опет точио, а?
— Нисам точио... а што ја да точим! Ваљ’да је шљивовица! Него ника комадара и бећаруша!
— Јеси, точио си! Познајем ја! А велиш: »шљивовица«, а?... убила би те у врат.
— А што да точим, и коме да точим, кад сам једва и оно попио што ми је од добре воље дато?! »Точио«! ... гунђа бојтар. — Све ја крив, само ја точим и пијем! ’Тели би и да продате и да вам остане!!
— Ћути, ћути, знам ја тебе...
— Та шта ме, шта ме знате! Та једва сам и оно уз’о. Знате и сами кол’ко сам се нећк’о. Тек да вам, што кажу, не учиним нажао, уз’о сам и попио. А зар се нисам нећк’о?
— Е, нећк’о си се! Ти си се нећк’о?! И јеси мустра да се нећкаш!
— А ваљда ја баш то пијем од беса? Него, тако... пијем, па ми се ондак помало још и мили да живим. Јербо то је моја сладост једна!... Па велим: та добар је бог, па неће он своје бојтаре баш тако оставити. Па ондак имам нику надежду; јербо је то за мене један »балсум« кад мало гуцнем...
— »Балсум!«... Што гођ ти гребе ту твоју проклету гушу, све је то, знам ја, балсам са тебе; нек само гребе...
— Е, »гребе«! Откуд гребе, кад клизи к’о зејтин!... Све се тоциља! — вели бојтар.
— »Клизи«, дабоме да клизи. Зато ти и велим да си точио и пио, сунђеру један.
— Та нисам, сунца ми! Нисам бога ми! Нисам се ни мак’о а камол’ точио и пио. ’Ајде бар да је каква шљивовица, па да кажеш намамио сам се на њу, — него ника ординарна и комисна бећаруша!
— Пио би ти и »шајтвосера«!
— Та немојте грешити душу!... Та немојте ме, снаја, за банбадава цвелити! Та немојте ме бедити и ружити, — кад ме је доста и онај бог наружио! — ропће овај нови »Јов« са чарде.
— Изгорећеш, несрећо једна! Изгорећеш од те силне ракије.
— Е, изгорећу! А ко је још у мојој фамилији изгор’о од ракије!... Ет’, тако! Сад ми већ и фамилију не остављате на миру!
— Не знам ја за твоју фамилију, ал’ ти ћеш баш изгорети...
— Ех, да изгорем од ракије! — брани се и не да бојтар. — Е, ваљда сам неки фидибус, па да изгорем. Нећу се ни запалити, а камол’ изгорети! Она ме ’лади кад је пијем. Ваљда има у њој педесет грáди, па да изгорем! Ја нећу само прид туђином да кудим еспап, јербо смо род; а зар је То честита ракија?! Да је то честита ракија, ја би’ се бар стрес’о кад је пијем. Блага к’о божја росица... мо’ш је пити ко кеша бару, ништ не осећаш!... Та зар ја не знам; та заједно сам је с мојим Милошем кварио! — Ја му једнако вичем: »Та имаш ли ти душе... та немој више; доста је!« А он вели: »Још мало«, па још квари.
— Е, гледај ти само једне кéре неблагодарне! — рече бирташица изненађена, и оставља пеглајз у чуду. — Још он пробира!
— ... него ти тако; увек волиш да ме цвелиш... ја те још бог зна како фалим прид господин-попом како си вредна и добра...
— Та добра сам ја, него ти не ваљаш! — вели бирташица и наставља пеглање.
— Е, све ја не ваљам; никад ја не ваљам! А кад нисам добар, па ондак боље и да ме нема!
— Па откад сам ја то већ рекла! — вели бирташица, пеглајући једнако.
— Та шта ме и тај бог већ не узме једаред себикана и не курталише ме!
— Не бој се! Неће те скоро узети! Не треба ни њему што не ваља, него то оставља нама овде на врату...
— ... да се не мучим и злопатим на овом свету кад сам сваком на терету и на путу! — јада се бојтар, па се примаче и испи још оно мало што је остало у фићоку Пере Тоцилова, па уздахну тешко: — Хе-е-е! Још да ми није овог балсума... па дође ми поникад да нађем какву криву грану, па да...
— Да се обесиш, је л’...?
— Не — пресече је бојтар брзо, као да хтеде побећи од криве гране — него да скочим у воду, јербо ту ми је, знам, цигурна смрт.
— Ти да скочиш у воду! Гле га само како лаже! Та бежиш ти од воде далеко к’о бесна кéра...
— Хе, — уздахну опет бивши бојтар. — Диваните ет’ тако, па само грешите духу. А дабоме, кад не знате зашто је све то. Мени у Рожданику то пише да ћу ја страдати, и то баш ни од чега другога него баш од оте воде, па черес тога ја и данданас мало лијем воду.
— Е, кад ти у Рожданику пише — говори бирташица, а навлачи на даску другу шлинговану сукњу — онда је то твоја судбина... а ја нисам знала. Е, онда можеш скакати...
— Ех, знам ја да би вама било срце на месту тек ондак!... Еј, та што ме цвелите, снаја! Та шта се бог већ једаред не смилује на мене јадника! — јада се овај.
— ’Ајде немој ми се ту пренемагати и преврћати очима к’о шокачки поп — него узми клиповâ, па иди па накруни свињама и на’рани и’!
— ’Оћу! ’оћу, тàки! Само ме немојте, снаја, цвелити више...
— Па онда — даје му бирташица упутства — кад метнеш пред њи’ да једу, а ти ондак оног жутог фурт чеши руком по леђи све док једе, халав је па гура свуд њушку и отима од други’, а кад га тако почешеш мало, онда и они стидљивији добију реда и једеду...
— Та, знам ја то! Зар сам га једаред чеш’о по лећи!... Тргов’о толике године, што кажу, и био један па један; и сребрна пуцад, и ћурдија с токама, и чизме, и свилен чупав шешир носио... Еј, да сте ме нешто онда познавали, снаја, и да смо били своји к’о данас...
— ... а кад га к’о чеше по леђи — наставља бирташица и не слушајући га — а он је онда мало учтивији, па не отима од други’, а он је и онако понајдебљи...
— ... Какав сам ја био ондак, и ди треба да је сада мој крај... па ди сам само поглед’о, било је цигурно моје; и како сам се мого оженити!
— Знам, чула сам за твоја чуда и покоре! Чула сам шта су те коштале оне чизме и оне кацабајке оним Маџарицама у Кун-Сент-Мартону што су ти сву ноћ играле чардаш... Зато си ти сад и дотер’о до паса!
— Ал’ и јесам био ирош, ао, дука му! — рече и лупи о сто. — Нисам се, што кажу, бој’о ни једног бачког ироша, ни пушћ’о га испред себе!.. Еј, да ми је данас онај тâл а ова моја памет...!
— Е, па сад’ ајд’ иди! Па кад га закољемо, омастићеш и ти бркове! Биће кожурице у купусу, а добићеш и бешику за дуванкесу; а ја ћу ти је, кад узимам каде, опшити црвеном пантликом. ’Ајд’, ирошу мој!
— ’Оћу! Све ћу урадити к’о што ми кажете, само ми немојте прибацивати за оно мало ракији. це; јербо то је моја сладост, мој балсум! Ракија је једна моја сладост, кáсти. А је л’вама онако мало ’ладно, снаја!... Баш не би шкодило да се чимгођ мало угрејем изнутра...
— Па ти си пре рек’о да те ’лади, а сад опет кажеш да те греје?
— Е, па кад је човек добар, к’о ја што сам, па све му на добро излази...
— ’Ајд’ баш да ти дам — смеје се Тинкуца, и даје му фићок ракије и он га искапи намах. — Помози ми, видиш да сама ово дана не знам ни ди ми је глава од силна посла и пеглања сукања.
— Ехе — заустави се бојтар и уздахну — што кажу:
У суботу бић...
— Тáки напоље, да се истрезниш! — обрецну се Тинкуца. — Ви’ш ти то њега само!
— Хеј — уздахну бојтар излазећи, уздахом пуним меланхолије, који је тако обичан код свију страсних љубитеља ракије. — Прошло је, видим ја, бојтарско и свињарско време, нит’ има више они’ вашара ни они’ алдумаша, кад су ишли у Пешту и видили света; а сад им је лако брез нас, кад има ајзлибана... И ко га је измислио! Ознтрогере му швапске!...
»Ђи! Шарга, Пирош! ’Ајде, момци! Дед’, кицоши моји! ’Ајд’ још мало у блато!« чује се глас Пере Тоцилова и пуцањ бича, и кола оставише чарду.
Поп Спира се наместио поред поп-Ћире, који једнако као бајаги дрема увучен у бунду. И један и други поп се пипаше: поп Ћира да види је л’ му ту зуб, а поп Спира да није изгубио онај Аркадијин замотуљак. — »Обешењак паорски«, мислио је поп Ћира, »мене вози за десет, а њега за пет сребра.« А то је исто мислио и поп Спира: »Чивутин један, он се вози за пет, а ја за десет сребра. Увек се он тако јефтино вози.« — Тако мисле оба попа. А Пера Тоцилов пуши и преко камиша се разговара с коњима. Задовољан је, па обећава и Шарги и Пирошу нове чизме од ових зарађених двадесет сребра.