Pop Ćira i pop Spira/16
U kojoj je opisano jesenje breme u selu. Ko je sit spletaka iz prošlih glava, preporučuje mu se da pročita, odmora radi, ovu glavu koja nema nikakve jače veze s glavnim događajem, i koja ne bi trebala ni da dođe, da se pisac, kao druga sretna braća njegova, obzirao na zamerke kritičara i držao strogo pravila »Poetike«.
Prođoše lepi letnji dani, dani nesnosne dnevne žege i vrućine, ali i prijatne večernje i noćne hladovine. Dan je za danom sve kraći bivao. Najpre neosetno kraći, »za jedan kokošiji korak«, što rekle iskusne babe, a posle osetno kraći. »Prođe leto«, rekla bi tek vredna domaćica, »okrać’o dan. Taman opereš sudove, a ono se već i smrklo; taman si ustao od ručka, ’ajde sedaj opet za večeru. Ne zna čovek kad mu prođe dan, a ono se tek smrkne!« Prošlo i »sirotinjsko leto« i nastade pozna, vlažna i močarna jesen. I Mitrovdan je tu, tek što nije svan’o. Nestalo onog vedrog i nasmejanog plavog neba, pokrili ga sivi oblaci koji se povazdan gone, stižu i prestižu. Oseća se čovek pod njim kao vojnik pod prokislim i mokrim šatorom. Sitna kiša sipi, sipi povazdan, od jutra do mraka, i celu noć bije monotono u prozore, i ujutru opet osvane oblačno nebo, kiša i blato; i vidiš samo pokisle kokoši pred kućom i čavke na granju, i vrapce čuješ pod strehom kako džakuju. Sipi sitna kiša, pa probija i sirotinjski doroc i gazdinsku kabanicu; pada jednako i pravi po putu blato preko članaka. Upadaju kola do glavčina i junaku čizme do članaka, pa čak i do štufli. Treba da su, što kažu, »pasent« čizme i debeli flanerski obojci, pa da se čovek usudi preko sokaka i njegovog debelog blata. Zato se na takav put u ovo doba i šalju samo stariji i jači, a mališani u to doba ostaju kod kućâ, pa se džaveljaju i preturaju po ćilimcu u toploj sobi, ili se sa dedom, koji također čuva zapećak, bodu i tucaju glavama k’o ovnovi i čeliče svoja temena na taj način, da vremenom postanu tvrdoglavi, i da se ne dadu svakoj šuši pulgerskoj! Tako ih spremaju za docniji život, ali ih ipak ne puštaju napolje preko sokaka. Jer kad se jedan takav mališan krene preko takvog blata, desi mu se to da se formalno uglibi u blatu sa batinim čizmama (na čije sare može komotno da sedne kad god hoće), pa ne može da makne odande, nego ga stane dreka i dernjava i zapomaganje odande. Viče za pomoć, a na viku njegovu lete u pomoć usplahireni ukućani; uhvate ga za uši, pa izvuku najpre njega iz čizama, a posle čizme iz blata. Stoga čak i komšija komšiji peđe dolazi, naročito ako nisu jedan uz drugoga, nego preko puta jedan od drugog.
Izgleda kao da se uspavao, kao da izumire život u selu; ućutalo se sve, po sokacima i svirke i pesme i žagor i razgovor. Lišće opalo, i crni se ogolićeno i pokislo granje na drveću; opao kreč i lêp sa kuća od silne kiše, pa ti izgledaju kuće izdrpane kao red prosjaka pred crkvom. Rode se sele i ostavljaju gnezda prazna na dimnjacima, a noću čuješ kroz mokar vazduh sa daleke visine nad tobom tužno kliktanje ždralova, i oni nas ostavljaju kao lažni prijatelji u nesreći, i begaju od ovih sumornih dana, i traže vedrije nebo i blaže podneblje. Samo će nestašni i bezobrazni vrapci ostati i posle Mitrovadana u svojim, letošnjim, kvartirima. Cvrkutaće ispod strehe, gložiće se i kavdžiće sa korisnim kokoškama ovi nezvani gosti, kad onima vredna domaćica baci zrna pred kuću; i ostaće i preko zime, i dočekaće svoje stare znance, i rode i laste.
Sve je selo zajedno sa seljacima promenilo fizionomiju svoju. Ne vidiš više bose noge, ni kratke rukave, ni papučica, ni cicanih suknjica; sve se to, i muško i žensko, i staro i mlado, fatiralo i ubanturalo dobro. Na glavi šubare jagnjeće ili astraganske, na pleći izvrnut kožuh ili doroc i šarena kabanica, a na nogama ne vidiš više opanke — koje kakav gurman šarov ili zeljov hoće u slast da pojede kad se raskisele — nego čizme do kolena, namazane lojem ili mašću, svinjskom ili ribljom, koja se prekonoć dobro upila u kožu da ne propušta vodu i da ne ubija nogu. Posle bábe i svekra, nikoga, valjda, ne neguju i ne poštuju tako zimi u kući k’o čizme. Pa i sama životinja i živina nije ona letošnja. I šarovi se povukli pod ambar, pa ređe laju. Povazdan spavaju pod ambarem, a lanu tek u snu kad im, to jest, što neprijatno i strašno dođe u snivanju. Po avliji vidiš danju samo brbljave i proždrljive patke ubrljanih kljunova kako se, večito gladne, ustumarale po avliji i jednako brbljaju i brljaju kljunom po žitkom jesenjem blatu; vidiš i glupe pokisle kokoške i još gluplje i mizerne ćurke (koje ti izgledaju kao kakva stara koketa sutradan posle burnoga bala), kako su se skupile i ćute, ćućore pokatkad ili pućnu od vremena na vreme. Sve, sve se promenilo; samo domaći pet’o posred njih ostao još onaj lepi, stari, letošnji petao. Pokisao, istina, malo i on, i kresta mu, k’o rek’o bi, pomodrila, ali je ipak ponosit; ne da poznati da mu je zima, otima se. Što ti je, bože, leventa i staro gospodstvo! Tako mora svaki pomisliti kad ga vidi i pokisla i ipak ponosita.
Ukućani se povukli u kuću, pa retko i izlaze u avliju. Kujna im je sad najmilije mesto. Tu se uveliko sprema zimnica. Došlo je doba »svinjskih daća« (takozvani »disnotora«). Kolju se svinje, sprema se ukras odžaku. Deca se raduju bešikama od koje će gajde napraviti, a stariji kožurici i svima već onim đakonijama koje se obično dobijaju od jednog tako ugojenog a posle zaklanog i spremljenog svinčeta. Iz avlije se diže gust dim i liže plamen od zapaljene slame u visinu. To se prlji zaklano svinče, i greju zadovoljni ukućani oko vatre. Bukti slama posuta po svinčetu koje se prlji po svima pravilima, a domaćin ga struže kresačkom kojom se leti kreše trava po baštenskim stazama, a u isto vreme bodrim okom pazi da ko od oblaporne kućne čeljadi, ili iz komšiluka ko, ne odseče kradom svinčetu oprljeno uho ili rep, jer to i jeste najveća delikatesa na jednom tako oprljenom svinčetu, i stoga će sa njom, po starodavnom i lepom običaju, omastiti brke sam domaćin. Posle će svinče razýditi na trista delova, i od njih trista nekih stvari načiniti, od kojih je sve jedna od druge bolja za jelo; a njima će posle prekraćivati ukućani vreme u doba kratkih dana i dugih noći. Domaćica će jedna drugoj slati po pun tanjir od zaklana svinčeta, i kobasica i krvavica i kožurica, i pričaće jedna drugoj koliko je koja dobila od zaklana svinčeta masti i čvaraka i sala. Čitava čuda pričaće jedna drugoj, i slušaće pažljivo jedna drugu, ali nijedna nijednoj neće ni reči verovati. I sve će se to povešati u odžaku i po ostaloj kujni tako visoko da domaći mačak može samo videti sve to i zazubice dobiti, ali se neće hasniti! Zaboleće ga vrat gledajući povazdan tako u visinu, ali neće svoga brka omastiti. To je ostavljeno za ukućane, a ponekad i za vertepaše koji zimi od Svetog Nikole pa do Bogojavljenja idu svaku noć po kućama, i koji se — uzgred budi rečeno — umeju već i sami ponuditi. Jer dok Irod i Melhior i Valtazar i Kašpar predstavljaju u sobi s golim mačevima čudesno rođenje Hristovo pred zablenutim domaćima, i dok ih onaj peti iza vrata, stari Pera iz Staroga sela Kera, zabavlja svojim starodrevnim humorom i šalom, — dotle često onaj šesti i prekobrojni, koji obično nije ni predstavljen domaćima, skida kobasice, suve jezike, švargle i drugo jestivo iz odžaka, a u tome mu ide na ruku omirski smeh ukućana, izazvan šalama i dosetkama svuda omiljenoga staroga Pere iz Staroga sela Kera.
I pozna jesen ima svoje poezije i svoje topline, — bar oko ognjišta i oko bánka i zápećka; jer svo ćeretanje i kikotanje koncentrisalo se oko ognjišta, a kašljanje i zevanje, gunđanje i savetovanje oko zápećka i bánka. Omladina u kujni, a ostarina na banku ili iza zapećka priča i seća se lepših dana i drukčijega, boljega sveta. Povazdan stoji kraj vatre lonac s kukuruzom koji se onako okrunjen, u zrnu, kuva, i šakama ga jedu ukućani celoga dana, ali zato i izgleda sve po kući zadovoljno i okruglo i debelo, samo što ne grokće od debljine. Već se noću češlja perje, da se kol’ko tol’ko prekrati noć.
Posedaju u toploj sobi, pa češljaju perje. Sve sama ženskadija, sve od báke iza zapećka, pa do male unuke sa kurjukom od pedlja, dugačkim kao mišji rep — sve se to dalo na posao, revnosno radi i pažljivo sluša babije pripovetke. A báka priča o starim vremenima kad su još soldati nosili kurjuke, kad je ona bila devojka, pa je pevali po šoru tamo s nekim koji je davno umro (pre no što se od ukućana iko i rodio), i kad su se još perišani nosili. Ili pripoveda još davnije stvari, iz vremena kad nije bilo porcije ni egzekucije, ni trukovanih novaca od papira, ni arende, ni perzekutora, — nego je svet živeo srećno i carevi sinovi uzimali paorske ’ćeri. A mlađa je ženskadija pita: je su li i nju spevali u šoru sa carevim sinom, pa se smeju, a baba se ljuti i kija, a perje leti čak pod gredicu i po sobi čak do bábinih čizama koje se, napunjene slamom i namazane mašću, suše na banku pored vruće peći, a ova zahvatila pola sobe, pa izgleda kao čivucka arendatorska kancelarija. Ide smeh i kikot. Baba se ljuti, a smeh sve jači; jedva se stiša kad se čuje kakva lupa iz kujne.
Onda se trgnu svi i osluškuju okrenuti kujni, a bába veli:
— Idi, vidi da se opet nije onaj lopov máčak dočep’o žiška, pa će da poloče svu mast, k’o i odonomadne što se počastio!
Ali to nije bio mačak, koji je na pravdi boga danas obeđen, nego je to bio poznati nam Nića bokter. Čuo i on žagor i kikot i pesmu, pa prolazeći kaljavim sokakom i gacajući po blatu, svratio je, kao vlast, da vidi šta je i kako je u kući gazda-Pere Tocilova (jer o njegovoj kući i jeste reč u ovoj glavi).
— Ta gle Niće! — viknuće svi veselo, jer ča-Niću je svak voleo.
— A zar tako vi pazite na kuću! Vi se zadivanili i uzanđarili tunakara unutra, a da sam neki, k’o što me bede, ta mog’o sam vas do gole duše po’arati! — veli Nića ulazeći.
Pa i on se zajedno sa prirodom i selom promenio. Na nogama mu čizme, na plećima doroc, a preko njega duga kabanica, ispod kabanice rog u koji duva i oglašuje sâte i budi selo, i duga drenova budža koju vuče po zemlji kad ide.
— Dobro doš’o, Nićo, — dočekuju radosno ukućani i skidaju mu i kabanicu i doroc.
— Ala da pasje noći, tane mu gosino! — veli Nića. — Taman za lopove!
— Neće, neće, Nićo, — vele mu oni — a i ko bi se usudio kad ti čuvaš selo.
— Eto, ja svrn’o malo! Vidim sveću, pa k’o velim, daj da k’o vlast vidim šta ti tamokana rade, da otkud ne trukujedu i ne pravidu kakve falične banke! — smeje se Nića. — Pa ako me dobro podmažu i podmite, možda ih neću izdati i prikazati, kako mi je i ’nako mala pláća sprama velike brige i glavobolje i sekiracije moje!
— S drage volje, Nićo! E, fala, fala. Pa ’oće l’ ti dosta biti tako jedna ’iljadarka, a, Nićo? — pita ga domaćin Pera Tocilov s krevetca.
— Ama ne volem ti ništa što je falično; a ti bi mi, znam, dao! Nego dad’ ti menikana malo onog tvog vina, jerbo to sam ciguran da ti nije falično, Ha, ha! Aj, šta veliš: je l’ dobro divanim?! — zadžakao Nića, pa sve ječi kuća, pa se smeje i ostavlja budžu i rog u budžak. — Aj, je l’ dobro divanim, tane mu gosino! Vina ti menikana dâj, da ča-Nića ogreje malo svoju beamtersku dušicu, kad je ovako pasja noć napolju.
— ’Oću, ’oću, Nićo! ’Oću, rode, samo kad ne tražiš štogođ više kao mito. ’Ajde, gucni malo! — veli Pera Tocilov, i pruža mu pun bokal vina.
— Ta... svoji smo, — veli mu Nića, pa jednom rukom diže bokal, a drugom kapu s glave. — A, pa, spas’ bog, gazda Petre! — veli Nića, pa otpi dobro, a zatim uze pozituru, pa nastavi: — E, pa, zasad nek ti se na ovom prođe; što si natrukov’o banki — natrukov’o, nek đavo nosi; neću da se posle kaže i da mi se pribacuje da sam ti ja napakostio i metnuo crn komad u torbu. I onako je velika povika od vas paora na nas »beamtere«! Al’ drugi put, boga mi, brez povećeg komada slanine, il’ pečene kožurine, il’ malo suvi’ rebara svinjski, neće ti se, boga mi, proći. Pa i malo suva jezika svinjeća iz odžaka ne bi Nići škodilo. Znaš, kad mi se ovaj moj jezik oduzme i izda me od pića, — nek mi se, velim, onaj svinjeći u torbi nađe kao ciguracija! Aj, šta veliš, ha ha ha, — dere se Nića da ga svi čuju, — je l’ dobro divanim!? Aj?
— A zar još nisi večer’o, Nićo? — pita ga domaćin.
— Ta znaš, mi »beamteri«, k’o i sva gospoda, večeramo mnogo docnije neg’ vi pavori... pa ponikad, što kažu, tako dockan, da skoro i ne večeramo od silnog beamterskog gospodstva.
— He, he — smeje se domaćin — pa što onda piješ vina, kad još nisi ni večer’o!
— Pa ja, znaš, ovo tolkujem — veli Nića — da je ovo još k’o posle ručka; a posle ručka može vino, je l’, gazda?
— A bi l’ se pri’vatio malko? — pita ga domaćin.
— A ima l’ štogođ? — pita Nića.
— Ta biće, Nićo, k’o za tebe.
— I treba, i treba! — veli Nića. — Znaš što kažu: »Veselo srce kudelju prede«. E, pa tako ti je i sa mnom sadakana, kad mi je prazna glava... ovaj... tedo’ reći, prazan trbu’, pa i ne mili mi se ondak ni da duvam u dužnost... ovaj u rog.
— Pa što se ne »fatiraš«, što kažu, iznutra, k’o ja? — pita ga domaćin.
— E, »lako je đavolu, što kažu, u ritu svirati«, pa i tebi, gazdi čoveku, prdačiti se sa mnom.
— E, e, gospodi nikad nije dosta. Sve oni mislidu da mi paori imamo bog zna koliko.
— Ta... kol’ko vam treba, i kol’ko vam je bog dao. Znamo mi to. Namiris’o je Nića još sa sokaka. Sve mu golica nos ova tvoja silna salamura. Zar ja ne znam, zar ne znam — k’o jedna vlast — da si pre tri nedelje zakl’o dva, pa k’o Englezi debeli. Da si i’ posl’o u Beč, dobio bi cigurno kolajnu k’o jedan, na priliku, dobar, što kaže Švaba, viršofter.
— A zar si osetio, Nićo! — veli komplimentom zadovoljni domaćin. — Ala imaš fajn nos, tane mu gosino!
— Pa zato ga i negujem i timarim k’o gospođa perzekutorovica ono njeno matoro lice, — reče Nića, i priđe lojanoj sveći, i stade mazati nos vrućim lojem od sveće koja je gorela. — Ta kako da ne osetim! Ta drugo je vaš pavorski, a drugo naš beamterski nos! A zašto nas i plaćadu neg’ da ga svud zabodemo! Aj, je l’ dobro divanim!! Ta ne mogu da prođem sokakom od silna mirisa.
— E, kad je tako, a ono, Đuko, idi pa skini iz odžaka koji par kobasica, pa ih metni na vatru za našeg Niću... I malo slanine možeš.
— Nemoj samo mnogo kicoško parče! — dodaje Nića. — Otkroj ti, onako, jedno parčence, kol’ko, kad ostane kožurica, da može da izađe jedan par pavorski’ opanaka od nje. Nemoj da te buni štogođ što je ča-Nića »beamter«; prošlo je to posle »bune« i Klićana! Nego odfikari ti onako po pavorski komad jedan. Ko zna u kom će sokaku ča-Nića osvanuti i fruštukovati! Pa neka mu se nađe u njegovoj beamterskoj torbi. Aj, šta veliš, — zalarmao Nića smejući se, — je l’ dobro divanim?!
— I slanine donesi — naređuje domaćin — i malo suva jezika i jednu okrajku ’leba.
I dokle Đuka sprema za Niću, ovaj se razgovara s ukućanima i domaćinom. Njemu se obraća posle nasamo, i razgovara s njim, a domaći češljaju perje, kikoću i pevaju.
— Nisam ti doš’o baš čerez jela i pića, gazda-Petre, a za koje ti opet fala — veli mu Nića; — nego sam ti doš’o čerez tvoje asne, gazda-Pero.
Pa mu onda tišim glasom pripoveda sve što je čuo od Arkadije, a i inače po selu o popovima, o tužbi pop-Ćirinoj, o skorom putovanju njihovom, i o oskudici kola s arnjevima, sad baš kad oba g. g. paroha moraju da putuju.
— Dakle sad, gazda-Pero — završuje Nića — ti znaš šta treba da radiš. Pa k’o što sam te naučio. Ne popuštaj što zaceniš. Sad je tvoja berba. Samo..., — opominje ga Nića prstom, — ćutkac! Nikom da se nisi šalio da kažeš da sam te ja naučio. Znaš, oba gospodina su upravo u mojoj bokterskoj parokiji, pa... znaš... nisam rad da se zna.
Utom stiže i Đýka s punim tanjirom, i metnu ga pred Niću.
— Pa, domaćine — veli Nića — zar da večeram, a prid večeru zar baš ni čašicu rakije, aj?! Makar one bećaruše.
— Ama ti, Nićo, otoič reče da ti je »posle ručka«? Zar posle vina rakije?!
— To je beamterska forma, domaćine. A ti nisi bio beamter, pa i ne znaš, pa nije ti baš ni zameriti! — šali se Nića. — Tako beamteri mešadu; pijedu vino, pa presečedu rakijom, pa onda opet vinom.
— ’Ajde daj mu i rakije — veli domaćin.
Doneli mu i rakije. Pije Nića rakije, pa se prihvata jela i nudi domaćina.
— Ovo mi je po treći put što večeram večeras! A kako i ne bi’, kad te samo gledam kako umeš da jedeš! — veli mu domaćin, pa se primiče i jedu zajedno, nudi jedan drugog boljim zalogajima, i zalivaju ih iz bokala koji se i prazni i puni, i razgovaraju se o hitnom putovanju popova. A domaćin se jednako čudi Nići kako i otkud on sve to zna.
— E, moj Nićo, moj Nićo — veli mu domaćin, — ko tebe ima, taj zna šta ima! Otkud samo prokljuviš sve to!?
— E, moj gazda-Pero! Ne zovedu se badava moji stari Cunjalovi, i ne zovem se ni ja zabadava Nića Cunjalov! Utubi to, gazda-Pero, — veli ponosito Nića i otpi za pola bokala, — pa nastavi — Ja ti, vidiš, gazda-Pero, sve na svetu bolje znam i cigurnije nego i onaj vetar što svud zaviruje i zabada svoj nos, i neg’ onaj mesec što blene po svu noć po ovim svetu; di ja stignem, tu ne može ni mesec ni vetar! Što ja znam čuda po selu, — to malo ko zna! A da mi je rek’o bog da pišem knjige, k’o što duvam sad u rog, — pa da napišem čuda i pokore seoske, pa tri đakona da čitaju tri dana i tri noći, pa da im još pretekne! Utubi to, gazda-Pero — veli Nića, na kom se već moglo osetiti dejstvo vina iz Tocilova podruma. — Što se Nića kaplicira, on mora to i naći... ne sme faliti!
— Pa kako ne možeš nikako da nađeš sebi ženu? Što ne nacunjaš sebi ženu? — pita ga Rakila, jedna lepuškasta mlada udovica iz komšiluka. — Dokle ćeš samovati, Nićo, tako k’o niko tvoj?
— He, šta ćeš!? Drugu Pélu ne mogu lako naći! — veli Nića malo i tužno. — Otkad mi ona umrla, a ja udario u nikakav dešperat, pa prop’o i ja i imáće. Od onakog gazde, — eto na šta sam spao!
— A di ti je, Nićo, ona Madžarica iz Sente.., ona Kakaš-Verka — pita ga Rakila đavolasto.
— ... Pa sam i propao od derta i od jedne teške žalosti za Pelom — zabašuruje Nića i oglušuje se prema Rakilinom pitanju — pa... eto tako ot’šlo sve, — reče Nića i manu rukom. — Tako mi valjda suđeno, a zar sam ja kriv?!
— He, Nićo, Nićo, kriv si ti k’o đavo — veli mu Rakila, ne puštajući ga. — ’Oćeš ti talirima da potkivaš Kakaš-Verkine čizme!? A di ti je sad?
— He, odonda i nisam više vid’o talira — veli tužno Nića.
— Odskitala — veli druga komšinica — za nekim škadrunom — za nekim tockim ulanerskim filerom.
— A vi to kanda češljate perje? — zapita Nića, da bi okrenuo razgovor na drugu tému. — Aj?
— Jeste — odgovaraju mu — spremamo za svatove?
— A ko se to udaje?
— Ta... ne udaje se još niko... al’ može biti — veli bába. — Eto, fala bogu, — dve devojke.
— A šta ja opet i pitam — veli okuraženi Nića; — ta eto i naše Rakile...
— Pa neće me niko, Nićo, rode! — veli Rakila đavolasto.
— Pa ni za koga i ne razbiraš, nit’ koga tražiš — veli Nića. — A šta bi ti k’o falilo, na priliku, za udovca?
— A ko će, Nićo, udovicu sa troje dece? — pita Rakila.
— Pa, eto... ti udovica, a ja udovac; pa šta bi nam k’o falilo!? Ta tek mi je četrdeset peta, a u roždaniku mi piše da ću doživiti i čitavu stotinu i još tri rádoš.
— Šališ se, Nićo, — veli Rakila.
— Uz’o bi’ te, Rakila, pa ne troje dece, nego dâ i’ je k’o devet Jugovića. Jednome da ostavim moj »bokteraj«, a druge će bog izvesti, što kažu, na put... ’Ajd, spas’ bog, ukućani!
— Ama to, to mi samo nije milo, taj tvoj »bokteraj!« Mnogo skitaš noću, Nićo, pa bi’ venula za tobom, bojim se! Pa te zato i neću!
— Pravo veliš! Neću te, bome, ni ja.
— A zašto, Nićo, rode?
— Ta im’o bi’ samo brige, a asne baš nikakve kad bi’ te uz’o. Vi’š, mene jednog plaća slavna opština za tolike kuće i sokake što i’ čuvam. A dok ja čuvam tolike sokake, koliko bi’ tek ondak ja treb’o da držim boktêrâ i iz moje male plaće da i’ plaćam da čuvaju moj sokak.., aj? Di je tu asna? Aj, Rakila, je l’ dobro divanim aj?! — veli Nića, zadovoljan što se odužio Rakili za Kakaš-Verku i završuje i večeru i razgovor pri kom je pomalo zapletao jezikom.
Utom mu uneše i suva jezika i slanine dobar komad.
— Eto ti, Nićo, suva jezika, taj te tvoj već izdaje — veli mu Rakila — već zaplećeš.
— Ta nije baš ni trebalo, samo ste se zabadava trudili — veli Nića, i trpa suv jezik u rukav od kabanice, koji je dole zavezan i lepo služi i kao torba. — Neću ništa ni govoriti; samo ću duvati u rog, a za to mi ne treba ni Nece Muckalova jezik! A ovo parče slanine ću za ujutru da ostavim, — veli Nića i meće slaninu u onaj zavezani rukav od kabanice... — A kod Bućkalovi’ mese sutra ujutru ’leb, tamo ću svrnuti ujutru na vruću lepinju, a i da im kažem da sam nacunj’o trag nji’ovim vrancima, onim ukrađenima. A sad: laku vam noć svima, pa i tebi, Rakila, dindušmanine moj jedan.
— Laku noć, čâ-Nićo.
— Eh, kad ovako ide sve lepo, pa ondak mi se i mili da služim! Al’, gazda-Pero, — veli Nića i metnuo prst preko usta, — samo: ćutkac! — A sad, laku noć. I fala na dočeku. Al’ baš je bilo sve lepo! Ta nije da ću duvati u rog, da već niko neće znati kol’ko je sati!..
I tako odlazi Nića, a neko od ukućana ga isprati do avlijskih vrata i zatvara ih za njim, po se žurno vrati u toplu sobu.
— Jednako oblačno, nema ni forme da će se prolepšati! — veli i seda među ostale.
Još neko vreme sede i češljaju perje. Baba po neki put zevne, zatvori oči, pa izgleda k’o da spava, ali još jednako češlja i meće očešljano perje na jednu, a patrljice na drugu gomilu.
A devojke i mlade komšinice šapuću. Čuješ poneku reč glasno izgovorenu, pa onda opet smeh, a perje leti na sve strane, i jasan devojački smeh gasi iznenada sveću, i budi i ljuti babu.
— ’Ajde, dosta već jedared! Dokle ćete? Kad počnete, a vi ne znate šta je dosta!... Dobro, dobro! Do’ćete i vi u moje godine... a sad vam je lako, veli baba, domišljajući se da se njoj, i na njen račun, smeju. — ’Ajde, kup’te perje, pa da se poleže!
I malo posle dižu se komšinice i odlaze praćene fenjerom. Ostaje soba s ukućanima samo. A zatim se gasi sveća u kući, prestaje šapat i nastaje tišina. I iz topla perjana kreveta slušaju zadovoljni ukućani tiktakanje duvarskog sahata, kišu kako lapa u prozore, i vetar kako zviždi, kako trese prozore i tresne od vremena na vreme tavanska vrata, koja je domaća čeljad zaboravila da zatvori. Psuje domaćin zaboravne i nesavesne mlađe, i pita ko je bio poslednji danas na tavanu, ali ne dobija nikakva odgovora. A devojke zavukle glavu pod toplu perjanu dunju, pa tiho kikoću, ali im domaćin ne čuje kikota, pa se i on ućuti. Samo se još čuje tiha i monotona kiša, ona mokra jesenja kiša, koju je tako lepo slušati iz topla kreveta, čuje se kako lupkara u prozore i čuje se rog Niće boktera koji je duhnuo dvanaest puti, ali Tocilovi ukućani čuše samo triput; ono ostalo puta odneo je vetar u druge sokake, u drugu »parokiju« drugoga boktera.