Поп Ћира и поп Спира/16
У којој је описано јесење бреме у селу. Ко је сит сплетака из прошлих глава, препоручује му се да прочита, одмора ради, ову главу која нема никакве јаче везе с главним догађајем, и која не би требала ни да дође, да се писац, као друга сретна браћа његова, обзирао на замерке критичара и држао строго правила »Поетике«.
Прођоше лепи летњи дани, дани несносне дневне жеге и врућине, али и пријатне вечерње и ноћне хладовине. Дан је за даном све краћи бивао. Најпре неосетно краћи, »за један кокошији корак«, што рекле искусне бабе, а после осетно краћи. »Прође лето«, рекла би тек вредна домаћица, »окраћ’о дан. Таман опереш судове, а оно се већ и смркло; таман си устао од ручка, ’ајде седај опет за вечеру. Не зна човек кад му прође дан, а оно се тек смркне!« Прошло и »сиротињско лето« и настаде позна, влажна и мочарна јесен. И Митровдан је ту, тек што није сван’о. Нестало оног ведрог и насмејаног плавог неба, покрили га сиви облаци који се поваздан гоне, стижу и престижу. Осећа се човек под њим као војник под прокислим и мокрим шатором. Ситна киша сипи, сипи поваздан, од јутра до мрака, и целу ноћ бије монотоно у прозоре, и ујутру опет осване облачно небо, киша и блато; и видиш само покисле кокоши пред кућом и чавке на грању, и врапце чујеш под стрехом како џакују. Сипи ситна киша, па пробија и сиротињски дороц и газдинску кабаницу; пада једнако и прави по путу блато преко чланака. Упадају кола до главчина и јунаку чизме до чланака, па чак и до штуфли. Треба да су, што кажу, »пасент« чизме и дебели фланерски обојци, па да се човек усуди преко сокака и његовог дебелог блата. Зато се на такав пут у ово доба и шаљу само старији и јачи, а малишани у то доба остају код кућâ, па се џавељају и претурају по ћилимцу у топлој соби, или се са дедом, који такођер чува запећак, боду и туцају главама к’о овнови и челиче своја темена на тај начин, да временом постану тврдоглави, и да се не даду свакој шуши пулгерској! Тако их спремају за доцнији живот, али их ипак не пуштају напоље преко сокака. Јер кад се један такав малишан крене преко таквог блата, деси му се то да се формално углиби у блату са батиним чизмама (на чије саре може комотно да седне кад год хоће), па не може да макне оданде, него га стане дрека и дерњава и запомагање оданде. Виче за помоћ, а на вику његову лете у помоћ усплахирени укућани; ухвате га за уши, па извуку најпре њега из чизама, а после чизме из блата. Стога чак и комшија комшији peђe долази, нарочито ако нису један уз другога, него преко пута један од другог.
Изгледа као да се успавао, као да изумире живот у селу; ућутало се све, по сокацима и свирке и песме и жагор и разговор. Лишће опало, и црни се оголићено и покисло грање на дрвећу; опао креч и лêп са кућа од силне кише, па ти изгледају куће издрпане као ред просјака пред црквом. Роде се селе и остављају гнезда празна на димњацима, а ноћу чујеш кроз мокар ваздух са далеке висине над тобом тужно кликтање ждралова, и они нас остављају као лажни пријатељи у несрећи, и бегају од ових суморних дана, и траже ведрије небо и блаже поднебље. Само ће несташни и безобразни врапци остати и после Митровадана у својим, летошњим, квартирима. Цвркутаће испод стрехе, гложиће се и кавџиће са корисним кокошкама ови незвани гости, кад онима вредна домаћица баци зрна пред кућу; и остаће и преко зиме, и дочекаће своје старе знанце, и роде и ласте.
Све је село заједно са сељацима променило физиономију своју. Не видиш више босе ноге, ни кратке рукаве, ни папучица, ни цицаних сукњица; све се то, и мушко и женско, и старо и младо, фатирало и убантурало добро. На глави шубаре јагњеће или астраганске, на плећи изврнут кожух или дороц и шарена кабаница, а на ногама не видиш више опанке — које какав гурман шаров или зељов хоће у сласт да поједе кад се раскиселе — него чизме до колена, намазане лојем или машћу, свињском или рибљом, која се преконоћ добро упила у кожу да не пропушта воду и да не убија ногу. После бáбе и свекра, никога, ваљда, не негују и не поштују тако зими у кући к’о чизме. Па и сама животиња и живина није она летошња. И шарови се повукли под амбар, па ређе лају. Поваздан спавају под амбарем, а лану тек у сну кад им, то јест, што непријатно и страшно дође у снивању. По авлији видиш дању само брбљаве и прождрљиве патке убрљаних кљунова како се, вечито гладне, устумарале по авлији и једнако брбљају и брљају кљуном по житком јесењем блату; видиш и глупе покисле кокошке и још глупље и мизерне ћурке (које ти изгледају као каква стара кокета сутрадан после бурнога бала), како су се скупиле и ћуте, ћућоре покаткад или пућну од времена на време. Све, све се променило; само домаћи пет’о посред њих остао још онај лепи, стари, летошњи петао. Покисао, истина, мало и он, и креста му, к’о рек’о би, помодрила, али је ипак поносит; не да познати да му је зима, отима се. Што ти је, боже, левента и старо господство! Тако мора сваки помислити кад га види и покисла и ипак поносита.
Укућани се повукли у кућу, па ретко и излазе у авлију. Кујна им је сад најмилије место. Ту се увелико спрема зимница. Дошло је доба »свињских даћа« (такозвани »диснотора«). Кољу се свиње, спрема се украс оџаку. Деца се радују бешикама од које ће гајде направити, а старији кожурици и свима већ оним ђаконијама које се обично добијају од једног тако угојеног а после закланог и спремљеног свинчета. Из авлије се диже густ дим и лиже пламен од запаљене сламе у висину. То се прљи заклано свинче, и греју задовољни укућани око ватре. Букти слама посута по свинчету које се прљи по свима правилима, а домаћин га струже кресачком којом се лети креше трава по баштенским стазама, а у исто време бодрим оком пази да ко од облапорне кућне чељади, или из комшилука ко, не одсече крадом свинчету опрљено ухо или реп, јер то и јесте највећа деликатеса на једном тако опрљеном свинчету, и стога ће са њом, по стародавном и лепом обичају, омастити брке сам домаћин. После ће свинче разýдити на триста делова, и од њих триста неких ствари начинити, од којих је све једна од друге боља за јело; а њима ће после прекраћивати укућани време у доба кратких дана и дугих ноћи. Домаћица ће једна другој слати по пун тањир од заклана свинчета, и кобасица и крвавица и кожурица, и причаће једна другој колико је која добила од заклана свинчета масти и чварака и сала. Читава чуда причаће једна другој, и слушаће пажљиво једна другу, али ниједна ниједној неће ни речи веровати. И све ће се то повешати у оџаку и по осталој кујни тако високо да домаћи мачак може само видети све то и зазубице добити, али се неће хаснити! Заболеће га врат гледајући поваздан тако у висину, али неће свога брка омастити. То је остављено за укућане, а понекад и за вертепаше који зими од Светог Николе па до Богојављења иду сваку ноћ по кућама, и који се — узгред буди речено — умеју већ и сами понудити. Јер док Ирод и Мелхиор и Валтазар и Кашпар представљају у соби с голим мачевима чудесно рођење Христово пред забленутим домаћима, и док их онај пети иза врата, стари Пера из Старога села Кера, забавља својим стародревним хумором и шалом, — дотле често онај шести и прекобројни, који обично није ни представљен домаћима, скида кобасице, суве језике, шваргле и друго јестиво из оџака, а у томе му иде на руку омирски смех укућана, изазван шалама и досеткама свуда омиљенога старога Пере из Старога села Кера.
И позна јесен има своје поезије и своје топлине, — бар око огњишта и око бáнка и зáпећка; јер сво ћеретање и кикотање концентрисало се око огњишта, а кашљање и зевање, гунђање и саветовање око зáпећка и бáнка. Омладина у кујни, а остарина на банку или иза запећка прича и сећа се лепших дана и друкчијега, бољега света. Поваздан стоји крај ватре лонац с кукурузом који се онако окруњен, у зрну, кува, и шакама га једу укућани целога дана, али зато и изгледа све по кући задовољно и округло и дебело, само што не грокће од дебљине. Већ се ноћу чешља перје, да се кол’ко тол’ко прекрати ноћ.
Поседају у топлој соби, па чешљају перје. Све сама женскадија, све од бáке иза запећка, па до мале унуке са курјуком од педља, дугачким као мишји реп — све се то дало на посао, ревносно ради и пажљиво слуша бабије приповетке. А бáка прича о старим временима кад су још солдати носили курјуке, кад је она била девојка, па је певали по шору тамо с неким који је давно умро (пре но што се од укућана ико и родио), и кад су се још перишани носили. Или приповеда још давније ствари, из времена кад није било порције ни егзекуције, ни трукованих новаца од папира, ни аренде, ни перзекутора, — него је свет живео срећно и цареви синови узимали паорске ’ћери. А млађа је женскадија пита: је су ли и њу спевали у шору са царевим сином, па се смеју, а баба се љути и кија, а перје лети чак под гредицу и по соби чак до бáбиних чизама које се, напуњене сламом и намазане машћу, суше на банку поред вруће пећи, а ова захватила пола собе, па изгледа као чивуцка арендаторска канцеларија. Иде смех и кикот. Баба се љути, а смех све јачи; једва се стиша кад се чује каква лупа из кујне.
Онда се тргну сви и ослушкују окренути кујни, а бáба вели:
— Иди, види да се опет није онај лопов мáчак дочеп’о жишка, па ће да полоче сву маст, к’о и одономадне што се почастио!
Али то није био мачак, који је на правди бога данас обеђен, него је то био познати нам Нића боктер. Чуо и он жагор и кикот и песму, па пролазећи каљавим сокаком и гацајући по блату, свратио је, као власт, да види шта је и како је у кући газда-Пере Тоцилова (јер о његовој кући и јесте реч у овој глави).
— Та гле Ниће! — викнуће сви весело, јер ча-Нићу је свак волео.
— А зар тако ви пазите на кућу! Ви се задиванили и узанђарили тунакара унутра, а да сам неки, к’о што ме беде, та мог’о сам вас до голе душе по’арати! — вели Нића улазећи.
Па и он се заједно са природом и селом променио. На ногама му чизме, на плећима дороц, а преко њега дуга кабаница, испод кабанице рог у који дува и оглашује сâте и буди село, и дуга дренова буџа коју вуче по земљи кад иде.
— Добро дош’о, Нићо, — дочекују радосно укућани и скидају му и кабаницу и дороц.
— Ала да пасје ноћи, тане му госино! — вели Нића. — Таман за лопове!
— Неће, неће, Нићо, — веле му они — а и ко би се усудио кад ти чуваш село.
— Ето, ја сврн’о мало! Видим свећу, па к’о велим, дај да к’о власт видим шта ти тамокана раде, да откуд не трукуједу и не правиду какве фаличне банке! — смеје се Нића. — Па ако ме добро подмажу и подмите, можда их нећу издати и приказати, како ми је и ’нако мала плáћа спрама велике бриге и главобоље и секирације моје!
— С драге воље, Нићо! Е, фала, фала. Па ’оће л’ ти доста бити тако једна ’иљадарка, а, Нићо? — пита га домаћин Пера Тоцилов с креветца.
— Ама не волем ти ништа што је фалично; а ти би ми, знам, дао! Него дад’ ти меникана мало оног твог вина, јербо то сам цигуран да ти није фалично, Ха, ха! Ај, шта велиш: је л’ добро диваним?! — заџакао Нића, па све јечи кућа, па се смеје и оставља буџу и рог у буџак. — Ај, је л’ добро диваним, тане му госино! Вина ти меникана дâј, да ча-Нића огреје мало своју беамтерску душицу, кад је овако пасја ноћ напољу.
— ’Оћу, ’оћу, Нићо! ’Оћу, роде, само кад не тражиш штогођ више као мито. ’Ајде, гуцни мало! — вели Пера Тоцилов, и пружа му пун бокал вина.
— Та... своји смо, — вели му Нића, па једном руком диже бокал, а другом капу с главе. — А, па, спас’ бог, газда Петре! — вели Нића, па отпи добро, а затим узе позитуру, па настави: — Е, па, засад нек ти се на овом прође; што си натруков’о банки — натруков’о, нек ђаво носи; нећу да се после каже и да ми се прибацује да сам ти ја напакостио и метнуо црн комад у торбу. И онако је велика повика од вас паора на нас »беамтере«! Ал’ други пут, бога ми, брез повећег комада сланине, ил’ печене кожурине, ил’ мало суви’ ребара свињски, неће ти се, бога ми, проћи. Па и мало сува језика свињећа из оџака не би Нићи шкодило. Знаш, кад ми се овај мој језик одузме и изда ме од пића, — нек ми се, велим, онај свињећи у торби нађе као цигурација! Ај, шта велиш, ха ха ха, — дере се Нића да га сви чују, — је л’ добро диваним!? Ај?
— А зар још ниси вечер’о, Нићо? — пита га домаћин.
— Та знаш, ми »беамтери«, к’о и сва господа, вечерамо много доцније нег’ ви павори... па поникад, што кажу, тако доцкан, да скоро и не вечерамо од силног беамтерског господства.
— Хе, хе — смеје се домаћин — па што онда пијеш вина, кад још ниси ни вечер’о!
— Па ја, знаш, ово толкујем — вели Нића — да је ово још к’о после ручка; а после ручка може вино, је л’, газда?
— А би л’ се при’ватио малко? — пита га домаћин.
— А има л’ штогођ? — пита Нића.
— Та биће, Нићо, к’о за тебе.
— И треба, и треба! — вели Нића. — Знаш што кажу: »Весело срце кудељу преде«. Е, па тако ти је и са мном садакана, кад ми је празна глава... овај... тедо’ рећи, празан трбу’, па и не мили ми се ондак ни да дувам у дужност... овај у рог.
— Па што се не »фатираш«, што кажу, изнутра, к’о ја? — пита га домаћин.
— Е, »лако је ђаволу, што кажу, у риту свирати«, па и теби, газди човеку, прдачити се са мном.
— Е, е, господи никад није доста. Све они мислиду да ми паори имамо бог зна колико.
— Та... кол’ко вам треба, и кол’ко вам је бог дао. Знамо ми то. Намирис’о је Нића још са сокака. Све му голица нос ова твоја силна саламура. Зар ја не знам, зар не знам — к’о једна власт — да си пре три недеље закл’о два, па к’о Енглези дебели. Да си и’ посл’о у Беч, добио би цигурно колајну к’о један, на прилику, добар, што каже Шваба, виршофтер.
— А зар си осетио, Нићо! — вели комплиментом задовољни домаћин. — Ала имаш фајн нос, тане му госино!
— Па зато га и негујем и тимарим к’о госпођа перзекуторовица оно њено маторо лице, — рече Нића, и приђе лојаној свећи, и стаде мазати нос врућим лојем од свеће која је горела. — Та како да не осетим! Та друго је ваш паворски, а друго наш беамтерски нос! А зашто нас и плаћаду нег’ да га свуд забодемо! Ај, је л’ добро диваним!! Та не могу да прођем сокаком од силна мириса.
— Е, кад је тако, а оно, Ђуко, иди па скини из оџака који пар кобасица, па их метни на ватру за нашег Нићу... И мало сланине можеш.
— Немој само много кицошко парче! — додаје Нића. — Открој ти, онако, једно парченце, кол’ко, кад остане кожурица, да може да изађе један пар паворски’ опанака од ње. Немој да те буни штогођ што је ча-Нића »беамтер«; прошло је то после »буне« и Клићана! Него одфикари ти онако по паворски комад један. Ко зна у ком ће сокаку ча-Нића осванути и фруштуковати! Па нека му се нађе у његовој беамтерској торби. Ај, шта велиш, — залармао Нића смејући се, — је л’ добро диваним?!
— И сланине донеси — наређује домаћин — и мало сува језика и једну окрајку ’леба.
И докле Ђука спрема за Нићу, овај се разговара с укућанима и домаћином. Њему се обраћа после насамо, и разговара с њим, а домаћи чешљају перје, кикоћу и певају.
— Нисам ти дош’о баш через јела и пића, газда-Петре, а за које ти опет фала — вели му Нића; — него сам ти дош’о через твоје асне, газда-Перо.
Па му онда тишим гласом приповеда све што је чуо од Аркадије, а и иначе по селу о поповима, о тужби поп-Ћириној, о скором путовању њиховом, и о оскудици кола с арњевима, сад баш кад оба г. г. пароха морају да путују.
— Дакле сад, газда-Перо — завршује Нића — ти знаш шта треба да радиш. Па к’о што сам те научио. Не попуштај што зацениш. Сад је твоја берба. Само..., — опомиње га Нића прстом, — ћуткац! Ником да се ниси шалио да кажеш да сам те ја научио. Знаш, оба господина су управо у мојој боктерској парокији, па... знаш... нисам рад да се зна.
Утом стиже и Ђýка с пуним тањиром, и метну га пред Нићу.
— Па, домаћине — вели Нића — зар да вечерам, а прид вечеру зар баш ни чашицу ракије, ај?! Макар оне бећаруше.
— Ама ти, Нићо, отоич рече да ти је »после ручка«? Зар после вина ракије?!
— То је беамтерска форма, домаћине. А ти ниси био беамтер, па и не знаш, па није ти баш ни замерити! — шали се Нића. — Тако беамтери мешаду; пиједу вино, па пресечеду ракијом, па онда опет вином.
— ’Ајде дај му и ракије — вели домаћин.
Донели му и ракије. Пије Нића ракије, па се прихвата јела и нуди домаћина.
— Ово ми је по трећи пут што вечерам вечерас! А како и не би’, кад те само гледам како умеш да једеш! — вели му домаћин, па се примиче и једу заједно, нуди један другог бољим залогајима, и заливају их из бокала који се и празни и пуни, и разговарају се о хитном путовању попова. А домаћин се једнако чуди Нићи како и откуд он све то зна.
— Е, мој Нићо, мој Нићо — вели му домаћин, — ко тебе има, тај зна шта има! Откуд само прокљувиш све то!?
— Е, мој газда-Перо! Не зоведу се бадава моји стари Цуњалови, и не зовем се ни ја забадава Нића Цуњалов! Утуби то, газда-Перо, — вели поносито Нића и отпи за пола бокала, — па настави — Ја ти, видиш, газда-Перо, све на свету боље знам и цигурније него и онај ветар што свуд завирује и забада свој нос, и нег’ онај месец што блене по сву ноћ по овим свету; ди ја стигнем, ту не може ни месец ни ветар! Што ја знам чуда по селу, — то мало ко зна! А да ми је рек’о бог да пишем књиге, к’о што дувам сад у рог, — па да напишем чуда и покоре сеоске, па три ђакона да читају три дана и три ноћи, па да им још претекне! Утуби то, газда-Перо — вели Нића, на ком се већ могло осетити дејство вина из Тоцилова подрума. — Што се Нића каплицира, он мора то и наћи... не сме фалити!
— Па како не можеш никако да нађеш себи жену? Што не нацуњаш себи жену? — пита га Ракила, једна лепушкаста млада удовица из комшилука. — Докле ћеш самовати, Нићо, тако к’о нико твој?
— Хе, шта ћеш!? Другу Пéлу не могу лако наћи! — вели Нића мало и тужно. — Откад ми она умрла, а ја ударио у никакав дешперат, па проп’о и ја и имáће. Од онаког газде, — ето на шта сам спао!
— А ди ти је, Нићо, она Маџарица из Сенте.., она Какаш-Верка — пита га Ракила ђаволасто.
— ... Па сам и пропао од дерта и од једне тешке жалости за Пелом — забашурује Нића и оглушује се према Ракилином питању — па... ето тако от’шло све, — рече Нића и ману руком. — Тако ми ваљда суђено, а зар сам ја крив?!
— Хе, Нићо, Нићо, крив си ти к’о ђаво — вели му Ракила, не пуштајући га. — ’Оћеш ти талирима да поткиваш Какаш-Веркине чизме!? А ди ти је сад?
— Хе, одонда и нисам више вид’о талира — вели тужно Нића.
— Одскитала — вели друга комшиница — за неким шкадруном — за неким тоцким уланерским филером.
— А ви то канда чешљате перје? — запита Нића, да би окренуо разговор на другу тéму. — Ај?
— Јесте — одговарају му — спремамо за сватове?
— А ко се то удаје?
— Та... не удаје се још нико... ал’ може бити — вели бáба. — Ето, фала богу, — две девојке.
— А шта ја опет и питам — вели окуражени Нића; — та ето и наше Ракиле...
— Па неће ме нико, Нићо, роде! — вели Ракила ђаволасто.
— Па ни за кога и не разбираш, нит’ кога тражиш — вели Нића. — А шта би ти к’о фалило, на прилику, за удовца?
— А ко ће, Нићо, удовицу са троје деце? — пита Ракила.
— Па, ето... ти удовица, а ја удовац; па шта би нам к’о фалило!? Та тек ми је четрдесет пета, а у рожданику ми пише да ћу доживити и читаву стотину и још три рáдош.
— Шалиш се, Нићо, — вели Ракила.
— Уз’о би’ те, Ракила, па не троје деце, него дâ и’ је к’о девет Југовића. Једноме да оставим мој »боктерај«, а друге ће бог извести, што кажу, на пут... ’Ајд, спас’ бог, укућани!
— Ама то, то ми само није мило, тај твој »боктерај!« Много скиташ ноћу, Нићо, па би’ венула за тобом, бојим се! Па те зато и нећу!
— Право велиш! Нећу те, боме, ни ја.
— А зашто, Нићо, роде?
— Та им’о би’ само бриге, а асне баш никакве кад би’ те уз’о. Ви’ш, мене једног плаћа славна општина за толике куће и сокаке што и’ чувам. А док ја чувам толике сокаке, колико би’ тек ондак ја треб’о да држим боктêрâ и из моје мале плаће да и’ плаћам да чувају мој сокак.., ај? Ди је ту асна? Ај, Ракила, је л’ добро диваним ај?! — вели Нића, задовољан што се одужио Ракили за Какаш-Верку и завршује и вечеру и разговор при ком је помало заплетао језиком.
Утом му унеше и сува језика и сланине добар комад.
— Ето ти, Нићо, сува језика, тај те твој већ издаје — вели му Ракила — већ заплећеш.
— Та није баш ни требало, само сте се забадава трудили — вели Нића, и трпа сув језик у рукав од кабанице, који је доле завезан и лепо служи и као торба. — Нећу ништа ни говорити; само ћу дувати у рог, а за то ми не треба ни Неце Муцкалова језик! А ово парче сланине ћу за ујутру да оставим, — вели Нића и меће сланину у онај завезани рукав од кабанице... — А код Бућкалови’ месе сутра ујутру ’леб, тамо ћу сврнути ујутру на врућу лепињу, а и да им кажем да сам нацуњ’о траг њи’овим вранцима, оним украђенима. А сад: лаку вам ноћ свима, па и теби, Ракила, диндушманине мој један.
— Лаку ноћ, чâ-Нићо.
— Ех, кад овако иде све лепо, па ондак ми се и мили да служим! Ал’, газда-Перо, — вели Нића и метнуо прст преко уста, — само: ћуткац! — А сад, лаку ноћ. И фала на дочеку. Ал’ баш је било све лепо! Та није да ћу дувати у рог, да већ нико неће знати кол’ко је сати!..
И тако одлази Нића, а неко од укућана га испрати до авлијских врата и затвара их за њим, по се журно врати у топлу собу.
— Једнако облачно, нема ни форме да ће се пролепшати! — вели и седа међу остале.
Још неко време седе и чешљају перје. Баба по неки пут зевне, затвори очи, па изгледа к’о да спава, али још једнако чешља и меће очешљано перје на једну, а патрљице на другу гомилу.
А девојке и младе комшинице шапућу. Чујеш понеку реч гласно изговорену, па онда опет смех, а перје лети на све стране, и јасан девојачки смех гаси изненада свећу, и буди и љути бабу.
— ’Ајде, доста већ једаред! Докле ћете? Кад почнете, а ви не знате шта је доста!... Добро, добро! До’ћете и ви у моје године... а сад вам је лако, вели баба, домишљајући се да се њој, и на њен рачун, смеју. — ’Ајде, куп’те перје, па да се полеже!
И мало после дижу се комшинице и одлазе праћене фењером. Остаје соба с укућанима само. А затим се гаси свећа у кући, престаје шапат и настаје тишина. И из топла перјана кревета слушају задовољни укућани тиктакање дуварског сахата, кишу како лапа у прозоре, и ветар како звижди, како тресе прозоре и тресне од времена на време таванска врата, која је домаћа чељад заборавила да затвори. Псује домаћин заборавне и несавесне млађе, и пита ко је био последњи данас на тавану, али не добија никаква одговора. А девојке завукле главу под топлу перјану дуњу, па тихо кикоћу, али им домаћин не чује кикота, па се и он ућути. Само се још чује тиха и монотона киша, она мокра јесења киша, коју је тако лепо слушати из топла кревета, чује се како лупкара у прозоре и чује се рог Ниће боктера који је духнуо дванаест пути, али Тоцилови укућани чуше само трипут; оно остало пута однео је ветар у друге сокаке, у другу »парокију« другога боктера.