Поп Ћира и поп Спира/15
Из које ће читаоци видети да је и у овој прилици потврђена она стара пословица која вели: »Где има ватре, мора и дима бити«; дакле, да ту ипак има неког ђавола где се толико много приповеда. Сем тога, видеће шта је било и у једној и у другој кући после оног догађаја.
»Свако чудо за три дана«, вели наша пословица; па тако је било и са овим догађајем. Село је два-три дана говорило, па се и уморило, жељно, наравно, новијих новости. Знало је да је поп Ћира у завади са поп-Спиром, па је то нотирало, и почело сматрати као стару и већ обичну ствар. Али је село к’о свако село: свој хлеб једе, а туђу бригу води. Није тако стајала ствар с поповима. Код њих није важило то правило да свако чудо за три дана траје. Они су тек отпочели право непријатељство. Поп Ћира се одмах сутрадан посаветовао са својим пријатељима о томе какве кораке ваља да предузме. Сви су били сагласни да треба да тужи поп-Спиру, не проти или коме другом, него самом његовом преосвештенству владици.
И он седе и написа тужбу.
Нећемо је наводити целу, него само понеко место из ње испричаћемо. У тужби се поп Ћира бави прво самим собом. Спомиње неких тридесет година беспрекорне службе цркви и олтару; тридесет година трудног апостолског рада у вртограду господњем, гајећи и усађујући у срца поверене му пастве разне добродетељи. Спомиње колико је њих »супруженски али невјенчано живећих« приволео да приме св. тајну брака; колико је Швабица и Мађарица извео из јеретичких заблуда и привео (заједно с безлобивом им дечицом) у крило православља и привенчао за православне Србе; спомиње низ придика које је држао, и њима истребио силан кукољ и коров, и раздувао плеву греха и злих навика међу својим парохијанима... И тек затим прелази на сукоб који је имао са поп-Спиром и увреду коју је претрпео од истога. Тужи поп-Спиру, а додаје да доказе о свему што се односи на сукоб и следеће, чува при себи, и да ће исте на суду показати. — Тужба је била концептована, и руком самога поп-Ћире, који је имао врло леп рукопис, написана. Тога дана кад је препивао начисто тужбу, послао је све од куће да му не сметају, а он остао сам код куће и преписао је и поштом послао.
После овога, после послате тужбе, отворила се грдна провала између једнога и другога попа. Никад више од то доба нису заједно били. Ако је једнога »чреда« била, други није ни привирио у цркву, ни он ни његова породица. А како код велике господе иде све полако, то се и са том тужбом није хитало. Стајала је подуже без икаква поступка по њој, а за то време хладноћа и мрзост између њих расле су све више и падале сваком све више у очи. Ако је, на пример, какав богатији умро, и породица му захтевала да га огласе сва звона и опоје оба попа: то су га, истина, огласила сва звона, али оба попа нису хтела да буду заједно; једнога је од њих обично увек замењивао поп из суседна села.
А шта су радили њихови укућани; шта попадије и ћерке им, шта г. Пера и Шаца — запитаћете, радознали читаоци.
Г. Пера се одмах други трећи дан по доласку у село нашао у чуду, па не уме младић да се нађе никако. Нема он ништа ни против кога. Мила му и Јула и Меланија, добар му и поп Ћира и поп Спира подједнако био до овог немилог случаја. Допала му се била и Јула доста; нашао је на њој доста чега за вољење. Њено здравље, па бујна плава коса, па њени румени образи, румени као брескве дуранцлије (и доцније кад год су га послужили код поп-Ћириних бресквама дуранцлијама, њему одмах падну на ум Јулини црвени образи); па њен миран и доброћудан, њен детињаст поглед, — све му се то допало, и падало на памет како би то лепо било кад би свега тога било и код Меланије, коју је, наравно, јако волео. Јест, тако је осећао и мислио г. Пера до овога несретног случаја. Али сада, као частан човек, пређе сасвим на страну поп-Ћирину, и одсудно и скоро отворено стане против поп-Спире. А није ни чудо. Та већ су га у поп-Ћириној кући звали просто: »сине Перо« или »синко«, а он њих »отац«, »мати«, или »родитељи«. Исповедио је већ и он Меланији и ова њему најпре симпатије и напослетку и саму љубав; а то су исто и обоје признали пред родитељима, и већ онако приватно, и као кришом, измењали и прстење. И сад, као будући зет те куће, наравно да је узео доста учешћа и у непријатељству које је тако озбиљан вид узело.
А Шаца и Јула?... и њихова је ствар напредовала, онако у потаји. Састајали су се и даље у башти, наравно мало ређе, јер је било скопчано с опасностима откако је настала јесен. Башта се проредила. Нема више оног густог зеленила које је ишло на руку заљубљенима, и крило их од оне несносне контроле коју је бог сваком младом заљубљеном створу, у лицу његових родитеља, натоварио на врат. Лишће винове лозе опада, па се проредило, макова цвећа давно нема, само штрче у висину сухе главе пуне мака, и дају повода Шаци да се баца у сањарије и да ствара слатке слике како ће му скорим, ако бог да, као зету у тој кући, говети и чинити по вољи од сваке руке, па између осталога почешће месити савијачу с маком, коју он, као сваки Бачванин, од свију теста најрадије и једе. Метла давно почупана и повезана и у шупу однета, и дуж тарабе, која се пређе у лето сва зеленила и шаренила од ладолежа и вреже која се уз њу пузала, и од зелене метле сунцокрета и родина кљуна, — дуж те тарабе не види се више ништа од свега тога до гола тараба, са овде онде осушеном врежом, која сад не може никога да прикрије и да тако помаже безазленом ашиковању. Зато су сада и састанци били у присуству тетка-Макре, што кажу: »под видом честности«, тако да би им то увек био згодан изговор да су се »случајно« ту нашли. За те, дакле, симпатије између двоје младих није задуго нико више знао до њих двоје и још бог на небу и баба Макра на земљи, с том само разликом што је бог све и видео и чуо, а баба Макра по мало видела, а слабо што чула од свега разговора њиховог. И тако је то трајало све до оног фаталног и немилог догађаја. Али после тога, почело се из куће поп-Ћирине строжије мотрити на све што се у поп-Спириној кући догађа. И напослетку се и прокљуви. Није неоснована сумња коју су изражавали поп-Спирини: да ту има и фрау-Габриелина масла. И тако, иако су Шаца и Јула, као сви заљубљени, најрадије волели самоћу, — ипак су били те худе среће да буду не само опажени, него чак и спевани.
Ко их је спевао, то се никад није могло дознати, али је врло јака сумња остала на Тими »шрајберу« (управо »шлајберу«, како су га паори називали), који је са Шацом — као што вам је већ познато — врло рђаво живео, као, што казали, два петла на буњишту. Још од оне песме, ако је се сећају читаоци, у којој се спомињу неки пулгери и паорски момци, и неке виле и неко дрекање, а за коју се (песму) држало да ју је спевао и послао у календар (велико-бечкеречки) Шаца брица, а да је, кад ју је спевао, мислио на Тиму »шлајбера«, — још од тога доба мрзили су се њих двојица. И сада кад се почело зуцкати по селу да се Јула попина и Шаца радо гледају, — омрзнуо га је Тима још страшније, јер се и њему јако допадала Јула попина. И док је он њу сматрао као недостижни идеал, којега је само издалека смео посматрати и мислио да је и самим тим већ срећан и пресрећан, — дотле се, као што се већ увелико приповедало, он, Шаца, с њом чак и састајао у башти и курисао кроз тарабу, и »ероберунг« направио, па чак и дотле дотерао да се дрзнуо понадати да ће му женом постати!! Па кога то не би наљутило, рец’те, по души, драги читаоци! Јер ако ћемо право и објективно, у чему је Шаца умакао Тими? Обојица су били школски другови, обојица учили латинску школу, обојица истерани из школе: Шаца из четврте, а Тима из пете латинске. Шацу је истерао катихета, а Тиму професор латинског језика кад га је овај (Тима) једном у врло учтивој форми запитао како се латински каже »шалај!« И врло је природно да је Тима сматрао себе за бољег од Шаце из два узрока: прво, што је Шаца истеран из четвртог, а он из петог разреда; и друго, што је Шаца отишао у мајсторе, а он (Тима) у беамтере. А то је, мислим, прилична разлика. И зато је, дакле, он себе сматрао за бољу прилику и партију једној свештеничкој кћери каква је Јула била, него Шаца, који је, истина, врло леп био, али увек кратке рукаве носио, и зими ишао без зимског капута. Али, што би, би! Јула је била Шацина и Шаца њен. И Тима кол’ко је пре волео Јулу, толико је сад више омрзну. Па како је био даровит за стихове (они многи лепи стихови на срцима, то јест на лецедерским меденим колачима, најбољи су доказ јаке песничке жице Тиме шрајбера), а наљућен и увређен до срца, није чудо што је сео и саставио једну песму, коју, истина, није хтео а ни смео, никако да призна за своју, али за коју је цело село знало да је његова и ничија више, јер се он сам најчешће поред ње пратио сокаком и Циганин му је пред зору свирао, а он је певао из дешперата ту песмицу, која је гласила:
Јуца нам се удаје;
Удаје се за бербера,
То је та песма коју је Тима шрајбер спевао, а коју је и поп Спира једне вечери чуо, и разабравши кога се тиче, као помаман кући дошао и викну Жужи:
— Ди су те две лудаје?!
— Које »лудаје«, милостиви? — запита га зачуђења и преплашена Жужа, видећи га онако јаросна.
— Зови ми одма’ госпоју и госпојицу! — рече и тресну ногом љутито.
Оне дођоше, а поп Спира их узе преда се.
Нико дотле у кући није знао ни слутио шта се иза брда ваља, ни поп Спира, ни попадија му, — зато је све изненадила, као гром из ведра неба, та новост.
Одмах на прво питање Јула је ударила у горак плач, а госпоја Сида се само крстила и поглéдала час на попа час на ћерку. Поп Спира је викао да се сва кућа тресла, а попадија га је једнако утишавала, док се напослетку није мало смирио и оставио јој одрешене руке да она сама својом женском вештином извиди ту ствар и да му јави.
И доиста, Јула се исповедила мáми. Казала јој је све. Није заборавила ни богат род Шацин, ни његову намеру да иде у Беч да тамо сврши хирургију. Гђа Сида била је најпре к’о да ју је човек хладном водом полио. Стала је као окамењена, па није знала ни речи да каже. Било јој је то чудно, неочекивано, што је чула из уста Јулиних; није веровала својим рођеним ушима, па се зато и замислила. Јула је у ћошку плакала, потоком лила сузе и брисала их кецељицом, а гђа Сида се шетала по соби, застајкивала код прозора, и гледала без икаквог интересовања и израза кроз прозор на улицу, и једнако мислила, али се ипак никако није могла да сети да је кадгод чула да се нека тако из поповске куће удала за бербера. Утом јој паде на памет и Меланија и Пера и гђа Перса.
— Нема од тог ништа! — рече одлучно гђа Сида. — Но, још би нам то требало! — рече и остави сву уплакану несретну Јулу, којој те мáмине речи угасише и последњи зрачак надежде.
Јула је жалосно проводила дане после овог разговора с оцем. Нико јој није био наклоњен; ни отац па ни мати. Обоје беху противни њеним симпатијама Шаци, и састанци престадоше, јер се на Јулу оштрим оком мотрило као на сваког кривца. Зато је и заволела самоћу. У самоћи је кол’ко тол’ко утехе налазила. У самоћи је могла мислити на кога је хтела, то јој нико није могао забранити! Како је мислила да је свака нада пропала, најрадије је мислила о својој смрти, и праштала је и оцу и матери, иако су они могли учинити да не дође до тога. И мисли њене, и песме које је најрадије тада певала, и књиге које је читала, — све је то показивало да је Јули тежак живот, да јој нема живота, и да јој је смрт била једина срећа. Отац, као сваки отац, није на то ни обраћао пажњу, па није ни приметно (чак је повео једном реч, и то пред Јулом, о једној доброј партији која јој се јавља), али гђа Сида, као свака мати, којој је ћерка вазда на очима те и срцу ближа, — она је приметила и није јој се то никако допадало. Најпре је разумела из певаних песама Јулино расположење. Зато је оштро мотрила на сваку Јулину песму, и све се више и више с болом у срцу уверавала да је њена Јула несретна.
Гђа Сида слуша, слуша песму коју Јула пева уз гитар.
А Јула пева ону красну бачку романсу, која се некад радо и много певала, а која је сад давно већ заборављена у нас, као и многа друга добра и красна старија ствар, и нико је више не пева као некад. Пева Јула:
Пошла млада како ће да страда!
Кад је била близу Феудвара,
Сусрела је три млада дротара:
»Ди са пошла, Маџарева Јуло?
Ди да идеш, наша бити мораш!«...
Један скида златне белензуке,
Други скида дукате са врата,
Трећи вели: »Пољуби ме, Јуло!«...
Ал’ говори Маџарева Јула:
»Мене ј’ нáна увек заклињала
Да не љубим ког ми срце неће!
Волем бити тиској риби ’рана
Нег’ љубити три млада дротара!«
То изрече, у Тису утече,
А гђа Сида оставила давно плетиво, па је пажљиво слуша; и трља већ очи и брижно врти главом. А Јула наставља још тужније:
Поздрав’те ми мога доброг бабу:
Да не коси украј Тисе траву:
Покосиће моју косу плаву!
И поздрав’те моју слатку нáну:
Да не пије Тису воду ’ладну,
Попиће ми моје очи чарне!
И поздрав’те мога милог дику:
Да не броди Тисом водом ’ладном,
Поломиће моје беле русе,
Натруниће моје очи чарне!« —
Гђа Сида осети како су јој већ »натруњене очи«, и почела их брисати марамом, али се савлада и диже и уђе у Јулину собу. Па иако јој се срце цепало, намршти се, и запита је озбиљно:
— А каква ти је то песма?
— Па песма, мамо... из Бачке песма, певали су је ономад бачки рисари!
— Та знам, знам; ал’ откуд нађе да певаш баш њу?
— Па још од вас сам је, слатка мамо, и научила, — па ономад ме подсетили на њу.
— Ту песму више да нисам чула! Јеси л’ме разумела? Ви’ш ти то ње!! — викну гђа Сида, а стегло јој се у грлу од силне жалости.
— Да ми више ниси залевала! Гледај ти то ње само! Кад не умеш паметнију какву да нађеш, боље немој ни певати!
— Нећу, слатка мамо! — вели Јула. — Зар је мени до песме и до певања! — рече и убриса нос шпицем од мараме којом јој беше повезана глава, па удари у плач и покри лице кецељицом.
Заплака се гђа Сида; не могаше ништа рећи, него остави собу.
После тога је гђа Сида никако није саму остављала. Једнако је или ишла к њој или је дозивала к себи, тек да јој је увек на очима, и да је разговара и разгали. Али је то слабо помогло; Јула је туговала, не смем рећи венула, јер, као за пакост, мада је била заљубљена, остала је једнако (противно свима правилима поетике) онако исто пуначка и округла као и негда још кад још није знала за ту, такорећи, паклену али ипак тако слатку страст.
Гђа Сида се довијала од сваке руке да јој избије из главе те жеље и мисли, али се некако увек свршавало Јулиним плачем и гђа Сидиним неуспехом. Јула је остала стална, а гђа Сида све мекша и попустљивија. Чешће су и читали понешто. Јула чита, а мáма ради крај ње и ћути кад она у себи чита; или је слуша кад Јула чита наглас.
Једнога дана тако седи и Јула и мáма и раде неки женски рад и једна и друга, а Јула покрај тога и чита и почешће брише сузе. Гледа је гђа Сида испод ока и није јој право.
— Ти си опет дочепала какву жалостиву ствар. Што не узмеш нешто весело и за смејање? Шта ти је то?
— »Преодница« господин-Перина, остала још од онда. Читам Карловачког ђака, мâмо.
— Остави то одмах!
— Та тек што нисам свршила.
— Таки, кад ти кажем! — викну строго на њу гђа Сида. — То ваљда већ по трећи пут читаш!
— Ал’ само још пола стране, па сам готова. Слушајте, слатка мамо!
И Јула поче гласно дршћућим гласом читати: »Љубинкове кости леже сад у јуначкој земљи херцеговачкој, ал’ гроба му нико не може наћи; но баш да се и знаде за њега, ко би му дошао у походе, ко би над њим наричући сузе пролио, кад никога нема од свога?
»Проливајте барем ви, драге сестре Српкиње, сузу жалости над несретним удесом нашега Љубинка; покажите тиме да цените и уважавате пожртвовање за род, а српска вила уписаће му име у читуљу српских мученика, и сачуваће му спомен и за потоњи свет.
»Но, ако вам је одвећ жао, нежне душе српске, што се Шац... овај... Љубинку... гроб не зна, те што му тако нико не може на њ отићи и сузама га својим залити, а ви отидите до »господар Јове«; ту ћете се довољно утешити.
»Господар Јова« ће вас одвести на карловачко гробље, и показаће вам гроб у коме половина Љубинкова живота вечити санак борави...
»Ту на гробу Јул — Драгињином приповедиће вам тужни отац како му је мила јединица после удаје све већма и већма венула, док није и увенула. Кроз плач ће вам признати да је убица детета свога, да је убица жене своје, и она је наскоро после смрти Драгињине свиснула од жалости: а ви ћете, гледајући горко ал’ касно кајање самовољна оца, и сећајући се тих невиних жртава самовољних, уздахнути, те рећи: Самовољо, нигде те не било!« — доврши Јула, гушећи се у сузама, и испусти књигу, а гђа Сида плетиво, па се и она заплака.
— Е, кад би то било истина! Него тек тако, ма ко... А ко је спис’о то? — рече гђа Сида, бришући сузе.
— Написао је Коста Руварац...
— Коста! Та... та то је поп-Васин Коста... поп Васа из Сâсâ. Ех, ето шта велим ја! Откуд он зна то? Ја познајем три господар-Јове у Карловци, и ниједан није им’о ћер Драгињу. Све којешта! Макар није им’о друга посла. Ет’ тако! Поп Васа га шиље и, што кажу, откида од своји’ уста да му син штудира, па да временом буде од њега човек, а он — измишљава све којешта. Та да је сто пути труковано, не верујем ја то! — вели гђа Сида, претварајући се да није потресена.
— Мамо, јел’те да је жалостивно написано!?
— Злато моје, та неће дотле доћи! — рече потресена гђа Сида. — Не дај боже! Није тáта твој бездушан к’о тај господар Јова.
— Мамо, слатка мамо, мени је здраво тешко!
— А зар је мени лако, ’рано моја... Ал’ гледаћу што год могу; мораће попустити, није он, рано, тако јогунаст! — теши је гђа Сида, а после наставља мирнијим гласом: — А, кажеш,... он је богате фамилије... може да сврши и хирургију?
— Може, каже, врло лако — вели Јула, умирујући се мало помало.
— Тхе — рече гђа Сида у себи. — »Не липши магаре!« А после се опет замисли. — Но, за хирурга већ иде, — рече гласно, па се опет замисли. Познавала је она више господе хирурга. Све су то били фини људи који су се дружили опет с финим људ’ма, као с г. презесом, апотекаром, ритмајстором, а и сами се звали докторима и друге докторе звали »колегама«. Па и други их друкчије и не зову него »господин-доктор«. Господин хирург иде после подне у касину, тамо игра шаха, или пије пунч и чита новине, зна како ће овај цар онога фино преварити и разговарати се о томе, а кад једе грожђе, а он га опере у чаши, и не једе љуске, него их оставља у тањир, па кад поједе, а он опере руке у истој чаши, као што сем велике господе још и Чивути раде. Једном речи, резонује гђа Сида, сваки се хирург влада сасвим господски, и онда, наравно, вредно је мало и поразмислити, јер прилика није рђава. Јула је упутила на тетка-Макру да се од ње још боље о свему извести. И гђа Сида се реши да се и не разговара пре са поп-Спиром док се најпре не разговори са тетком »тога момка«. А мора се признати и то да је гђа Сида, као и свака мати, омекшала јако гледајући своје дете како јој из дана у дан чезне, и увелико се помирила с том мишљу да је Шаца доктор, или још боље »Александар доктор«, добра партија за њену Јулу.
Одмах сутрадан два пута се нашла са баба-Макром у башти. Тако и прекосутра. Известила се о свему и од баба-Макре, а и иначе; и била је потпуно задовољна са добивеним подацима. »Боже, — говорила је у себи гђа Сида, — што је судбина! Ту нам срећа под носом, — а ми да је не видимо!!« Разговара се и са попом, и разложила му све, и додала да она, као мати, не би имала ништа против тога; штавише, она би оберучке дочекала таквог зета.
— Момак је добар; ништа се за њега тако нешто не чује, а од добре је и богате фамилије! Има већ сад лепо имање којим рукују тутори. Учио нешто латинске школе; дакле, није онако неки... А после тога, има неке старе тетке и стрине, све без деце, а тек што су живе!... Још који дан... сваки час очекују вест. Спиро, Спиро, не испуштај »терно«, — завршује гђа Сида — такав »хауптрефер« неће ти се скоро трефити!
А поп Спира је само слуша. Дува на нос, окреће стиву лулу око камиша, и шета се по соби, и застајкује сваки час; размишљава, гледа у штукатор или кроз прозор, па, најпосле, слеже раменима, па рече:
— Та, сад, шта је ту је! Ти к’о мати ниси требала да допустиш да дотле дође. И сад ми не помаже сва моја памет и школовање. Шта му сад знам! А, баш кад се радо имају, а шта им ја друго знам радити!... Па... нека им је — срећно! Само тек... никад ми није то падало на памет! Друкчије сам мислио! Но, па — нека их...
— Боже, Спиро, — вели радосна и задовољна гђа Сида — а ја све велим: то је ваљда тако судбина.
— Па можда ће бити срећна! Ето, да ми је ко у Карловци рек’о: »Узећеш Сиду!« »Какву Сиду!?« рек’о би’ му ја... Е, а ви’ш сад како лепо живимо...
— Е, па дабо’ме! Узму се што кажу,... и који се никад ни вид’ли нису, нит’ волели, што кажу,... па лепо људи живиду сретно и задовољно, а камол’ кад се овако стефило!... Ја опет, Спиро, велим: то је така судбина...
— Та ово, фала богу, скинули смо којекако с врата... Него она... она комендија само да прође, да ми се скине с врата; дан’о би’ душом... чисто би’ се наново родио!
— А... како стоји, бога ти? — запита га и погледа забринуто гђа Сида.
— Та... мало рђаво... онако, свакојако...
— Па ти кажи — учи га гђа Сида, — да га тога дана ниси ни вид’о, а камол’ повредио.
— Е, врага! Кад је узео зуб, па га чува код себе к’о очи у глави.
— Ју! Па шта ће бити? — пита преплашено гђа Сида.
— Тхе, биће шта буде! Ја ти сад из ове коже не изиђ’о!... Него, док се та комендија не сврши, кажи, бога ти, момку, да се и он повуче мало... нек’ чува дућан... Види, ваљда, фала богу, и он сам какав је данас свет.
— Добро, казаћу му! — вели гђа Сида задовољна, и похита да јави радосну вест Јули, том најнесрећнијем створењу под овом Божјом капом, која је сва уплакана и неутешна седела у кујни и пробадала виљушком паприке, спремајући их за зиму.