O Makedoniji i Makedoncima/V. Drinov i Jastrebov.

←IV. Sličnosti i razlike.

O Makedoniji i Makedoncima Pisac: Stojan Protić V. Drinov i Jastrebov.

VI. Blъarin, bugarin, bugarštica.→

V Drinov i Jastrebov.

Posle poznatih Zbornika makedonskih pesama Verkovića i braće Miladinova, o čijoj smo vrendosti imali prilike već pomenuti, godine 1886. izdao je Rus I. S. Jastrebov „Obыčai i pѣsni Tureckihъ Serbovъ,“ gde su iznete vrlo mnoge pesme iz Makedonije, među kojima ima i do sad neobjavljenih. Uz pesme g. Jastrebov je opisao i običaje onamošnjega naroda, te je tim njegova knjiga dobila još veću vrednost. Pesme i običaji su iz Prizrense i Pećske okoline, iz Pomoravlja i iz Dabra.

Obilnost i bogatstvo materijala koji g. Jastrebov iznosi, „čudnovato“ slaganje svih opisanih običaja sa srpskim običajima, karakteristike i osobine jezika, slaganje mnogih njim saopštenih pesama, koje se nahode u Vukovu zborniku srpskih narodnih pesama – sve je to obratilo na se veliku pažnju u učenom svetu. Usled toga zbornik g. Jastrebova udostojio se do sad nekolikih prikaza i ocena, naročito u ruskoj literaturi. Gg. D. Nikoljski, Rovinski i profesor Veselovski u Izveštajima slovenskoga dobrotvornoga društva i u Žurnalu ruskoga ministarstva prosvete doneli su prilično duge recenzije o knjizi g. Jastrebova. Svi su priznali i istakli važnost materijala koji je marljivi i savesni ruski trudbenik izneo; a mnoge je iznenadila i ona svetlost, koju je g. Jastrebov svojim zbornikom bacio na etnografske odnošaje Makedonije, na jezik, život i običaje Makedonaca, jer su sad nevoljno morali videti da onamo u Makedoniji malo drukčije stoje stvari, no što su ih do sad iznosili i učenom svetu predstavljali mnogi bugarski pisci i agitatori za bugarizam Makedonije.

To je video i osetio i g. M. Drinov, profesor harkovskoga universiteta, koji se već od toliko vremena muči da uveri svet kako u Makedoniji žive „čisti Bugari,“ i kako je u njih samo osobiti dijalekat no koji opet ima u sebi sve „obщebolgarske čerte.“ S toga e on pokušao u dva članka, koji su prošle godine izašli u pomenutim „Izvѣstiя“-ma, da kako god oslabi onaj uticaj, ostavljen Zbornikom g. Jastrebova, dokazujući da g. Jastrebov nije ništa u stvari novo izneo, a ono novoga što ima da je – sumnjivo!

Ta dva članka g. Drinova, u kojima je on izneo svoje primedbe na zbornik g. Jastrebova, lep su ogled načina na koji „objektivni bugarski učeni ljudi“ postupaju u raspraljanju ovih pitanja, te će, mislimo, biti vredno da iznesemo iz te krirtike g. Drinova nekolike primere.^[1]

Pre svega g. Drinov mislio je da je osobito važno podsetiti čitatelje na ranije radove nekolikih pisaca, koji se tiču jezika i etnografije Makedonije, pa pominje Karadžića, Grigorovića, Verkovića, braću Miladinove i Hiljferdinga.

Kao što čitatelji već znaju mi smo ne samo pomenuli našega Vuka, nego smo još i ova mala razlaganja otpočeli njim i njegovim Dodatkom. Prema tom može se lako suditi s koliko se osnova g. Drinov poziva na Vuka. Ali mi tada nešto spomenuli iz Dodatka (jer mu onamo nije bilo mesto), a g. Drinov se baš toga dotiče: moskopoljske knjige. Da je spomenemo, dakle, ovde.

Vuk o njoj veli: „napisao ju je učitelj i sveštenik Danilo, Grk, štampana je prvi put u Moskopolju pre 60 godina (Vuk je pisao 1822 godine), a 1802. Godine preštampana je u Mlecima. U ovoj grčkoj knjizi ima nekoliko govora grčki, vlaški, bugarski i arnautski... može biti da je ovđe bugarski jezik čistiji nego i u kakoj dojakošnjoj knjizi, ali je grčkim slovima tako ružno i pokvareno napisano, da se ni ovim niko ne može polzovati kako treba.“ Eto šta Vuk kaže o Moskopoljskoj knjizi, pa čitaoci neka sude sad kakav je ovo dokaz, naročito kad se sete da Vuk u Dodatku sam priznaje da onda nije znao bugarski, što je u ostalom sa svim prirodno, jer ga onda niko nije znao: Kako, pak, g. Drinov zloupotrebljuje ime i autoritet Vuka, vidi se iz ove njegove fraze: „priznavši bez svakih ograda moskopoljsku knjigu za spomenik bugarski, Karadžić je tim samim iskazao svoj pogled i na jezik Debrskih slovena.“

Navodeći Grigorovića g. Drinov pominje kako je on (Grigorović) prvi ukazao na to da se makedonski sloveni dele na plemena, ali izbegava da spomene što Grigorović navodi da onih plemenskih imena nema u Bugarskoj. Isto tako Drinov neće da kaže, kako Grigorović veli da je u Makedoniji u upotrebi reč bugarin a ne blgarin, a to je, kao što ćemo docnije videti, vrlo važno.

Dalje vidimo da je Verković za g. Drinova autoritet na koji se on rado poziva i po kome svoje „študije“ čini. Kako se, pak, Verkovićev rad u pravih naučnika ceni, mi smo već videli, te o tom nećemo ovde više govoriti. Ali ćemo spomenuti nešto što vrlo jako karakteriše g. Drinova i što pokazuje njegovu objektivnost naučnu. Da bi rđavome i nesolidnom poslu Verkoviđa pribavio neku cenu, on „vešto“ beleži kako je zbornik Verkovićev štampan u Beogradu 1860 godine i posvećen kneginji Juliji! Zaista jak dokaz! Samo što je g. Drinov zaboravio da je i zbornik Milojevića štampan u Beogradu. Ako je, dakle, mesto štampanja kakav dokaz, onda bismo molili g. Drinova da se pozove i na g. Milojevića, koji nije baš tako crn grešnik kao što bi ga on hteo predstaviti (Draganov veli za Milojevićev zbornik ovo: pѣsni eti nepoddѣlьni, a lišь hudo izdani Miloevičemъ, Izvѣstiя, 1888, Br. 2. Str. 90.)

Isto tako je zbornik braće Miladinova za g. Drinova besprekoran autoritet. Pod kakim su uticajem oni pak, radili, mi smo već spomenuli, i to ne po kakvim srpskim izvorima već po samom K. Irečeku, tako omiljenom i g. Drinovu i svima Bugarima.

Na posletku g. Drinov podseća na jeromonaha Parfenija, poznatoga i već pomenutoga bugarskoga agitatora, pa na završetku pominje i Hiljferdinga. Iz Hiljferdinga g. Drinov navodi reč rabotu i predlog sos, i poziva se na njega da su to „čisti bugarizmi.“ Potom se lepo vidi koliko u g. Drinova ima bespristrasnosti, kad on reč „rabota“ naziva bugarizmom. G. Srećković je vrlo lepo primetio da je bolje bilo da g. Drinov nije to navodio, jer to prvo svedoči neznanje pok. Hiljferdinga a drugo i silnu želju g. Drinova da u svem vidi bugarizam. Među tim te reči ne samo da ima u svim srpskim spomenicima, nego je eno još žive u sred prestonice kneza Lazara, u Kruševcu. Isto tako neće biti da je i sos „čisti bugarizam,“ jer Bugari kažu sъ i sъs.

Kad smo već na nabrajanju ranijih radova po etnografiji Makedonije, da spomenemo ovde i Josipa Milera, koga g. Drinov „slučajno“ ne pominje, a koji je, među tim, prvi od jevropskih učenih ljudi bio u Dabru i svoja posmatranja izložio u već pomenutoj knjizi svojoj. Josip Miler je, kao lekar, bio duže vremena u zapadnoj Makedoniji i vršio je dužnost sanitetskoga komesara u Albaniji i Rumeliji. U predgovoru ka knjizi mu P. J. Šafarik hvali njegovu savesnost i tačnost, pa se dotiče i ranijih radova, naročito dela Ami Bueovog. O njemu se Šafarik ovako izražava: „I ovo valjano delo, pored svih svojih dobrih strana, ima dve mane. Jedna je, što marljivi i duhoviti pisac, koji se nešto suviše malo brinuo o stupnju dobrote (pouzdanosti) onoga što saopštava, ne daje izveštaj o geografiji ovih zemalja po svojim posmatranjama već upleće i tuđa saopštenja, stara i nova, na žalost često vrlo pogrešna, o predelima koje sam nije obišao, pa ih sa svojima tako stapa da je i samom stručnjaku teško se naći, i zlato od bakra razdvojiti. Time je on, kao i pogreškama druge vrste (o razvučenim političkim dijatribima i da ne govorimo) svoje lepo delo pretvorio u jedan magacin, u kome je i pravi i lažan espap tako ispreturan da savesnom geografu veliku smotrenost nalaže. Druga je što mu je karta, prema delu, vrlo prazna, tako da nema ni onih topografskih imena koja se u knjizi nalaze.“^[2]

Po Josipu Mileru, koji je u Dabru bio i bavio se 1842-3 godine (dakle pre Grigorovića, koji, u ostalom, u Dabru nije ni bio), u vilajetu Rumili Walessi ima ovih naroda: Turaka, Škipetara (Arnauta), Srba, Cincara, Grka i Jevreja. O Srbima, u onim krajevima, Miler ovo veli:

„Sastavni deo velike jevropske porodice naroda, od svoga maternjega stabla odvojen čeir vekovnim pritiskom, neprijateljskim susedima i visokim planinama, i opet veseo, dobrodušan, smeon, okretan, čuvajući svoj živ i sujeveran slovenski karakter, mnogo slobodniji od uticaja sveštenstva no Gege, ponosit na svoju istoriju puni velikih dela njegovih starih, među kojima Kraljević Marko i dug niz srpskih kraljeva figuriše, ovaj narod živi u najseverozapadnijim i u istočnim delovima Rum-Ilis, ponajviše u ravnicama ili prednjim planinskim mestima. Pored slovenski opštine Spiz-a na Triplex-confinium-u^[3] i omanjih opština u Skadru, Baru, Podgorici i Spužu, srpska plemena žive u istočnim planinama Altin-Ili i Dibbr-Sipre, u oblastima Struge, kao i na istočnoj obali Oridskoga jezera u opšte, dalje u dolinama Rezna i Prespa, u varoši Monastir i njegovoj severoistočnoj okolini, u ravnici Srebrnica, a na ime u opštinama Optoruš, Šrbica (Srbica?), Mahmuša i Mrtvuca; duž leve, istočne obale Beloga Drima u opštinama Kremovik, Mirošiz, Ćuprevo, Grebnik, Zlokuće, u najseveroistočnijim selima pašaluka Prizrenskoga, kao u Jabuka, Babudoviz i Čubrelje, kod Janjeva, dalje u Banje, Jošavica i Kopilika blizu Kievo… nepomešana“......^[4]

Na posletku neka je pomenut ovde i poznati leksikograf Đ. Puljevski, Mijak iz Galičnika, koga smo mi već pominjali a koji, kao da, za g. Drinova i ne postoji, jer ga nigde ne pominje. U predgovoru k svom rečniku Puljevski veli, da rečnik piše makedonskim narečijem za to, što u Makedoniji ne razumeju bugarskoga jezika. Isto tako on svuda u svom rečniku piše ć i đ, isto onako kao i g. Jastrebov...

Prigovore svoje na jezik u pesmama iz Dabra koje je izneo g. Jastrebov, učeni profesor Drinov otpočinje tim, što mu zamera upotrebu glasova ć i đ, jer veli, Dabrani ne izgovaraju te glasove kao Srbi. Posle onoga što smo mi već naveli o tome, mislimo da je ovaj prigovor sa svim neumestan, jer je i od mekoga k i g sa svim daleko – do št i žd, a vrlo blizu pravome ć i đ, koje, u ostalom, i u najčistijem obliku živi u Dabru. To ne samo da tvrdi P. Draganov, no i domorodac dabarski Puljevski, pa, kao što smo videli, i Pejčinović u svom „Ogledalu,“ koji redovno piše tj i dj (izašlo u Budimu 1816. g.)

I srpska j strašno bode oči g. Drinovu, te veli da g. Jastrebov zloupotrebljuje njom, stavljajući je i onde gde po njegovu mišljenju ne treba j da stoji. Ovu žalbu g. Drinova vrlo je lako razumeti kad se setimo da bugarski jezik ne zna za jotaciju i da ima jaku težnju nejotovane vokale mesto jotovanih da upotrebljuje. U Makedoniji je sa svim drukčije: onamo j igra veliku ulogu, dolazeći čak i onde gde ga nema ni u srpskom, npr. juzda mesta uzda. Treće lice jednine od biti uvek je je mesto bugarskoga e, i. t. d.

Ali sad tek dolazi najlepše. Poluvokali ъ i ь, veli g. Drinov, prelaze u o i e, „kotorыe mežno sčitatь obщebolgarskimi zamѣnami gluhihъ“! I to je karakterna bugarska crta, dodaje g. Drinov! Ovako pisati znači smejati se u brk nauci, jer ne može biti da g. Drinov ne zna, da je karakterna crta bugarskoga jezika baš ta, da ъ ne samo ničim ne zamenjuje već da ga upotrebljava i onde gde treba da je o ili e. To je i „obщa“ i karakterna crta bugarskoga jezika. Isto tako je zakon bugarskoga jezika da ima samo jedan poluvokal, i to ъ, a ne dva, kao što veli g. Drinov. A na protiv zakon srpskoga jezika je da poluvokale zamenjuje ili da ih prosto izbacuje, gde se može bez njih biti. Po pravilu se poluvokali u srpskom jeziku zamenjuju sa a; dijalektički, pak, kao što smo videli, ima ih i živih u nesumnjivo srpskim krajevima. Isto tako ima, do duše ređe, primera da se stari poluvokal danas u srpskom zamenjuje sa e, kao što smo videli u rečima pravedan, stegno, mene, tek (tъkъmo) i. t. d. Nije zgorega pomenuti da se ne samo u krajevima graničnim s Hrvatskom kaže i denas mesto danas^[5], no da se i u čisto srpskim krajevima (npr. u Kosovu) čuje i den mesto dan (bugarski je dъnъ, a dijalektički, u Crnoj Gori i. t. d., i srpski dьnь. Pozivanje na Karadžića, u ovom slučaju, sa svim je neumesno s toga, što Vukov rečnik ne predstavlja celokupan srpski jezik, pošto se zna da Vuk nikad nije obilazio istočne i jugoistočne srpske krajeve, te otuda nema ni pesama ni reči^[6] iz tih krajeva. Koliko je neosnovano, što g. Drinov sumnja u saopštenje g. Jastrebova da se u Makedoniji govori i dan, vidi se po tom što je on savesno i jedno i drugo beležio i što P. Draganov nikakve sumnje ne vidi u saopštenjima g. Jastrebova. Da se, pak, u srpskom jeziku nalazi i o mesto poluvokala, svedoči to što u kruševačkom okrugu i danas govore s monom mesto sa mnom. G. Nikoljski je, dakle bio sa svim u pravu kad je rekao da u srpskom jeziku ima na mesto poluvokala i o i e. On je samo, na svaki način, malo nepodesne primere za to naveo. U Miklošića Lautlehre, od koga smo i primere za srpski uzeli (osim za dan), na str. 362. navodi se, da se „u bugarskom“ „na krajnjem jugozapadu ъ zamenjuje sa o,“, a primeri se uzimlju iz Period. Spisanija. Znači da se upravo dabarski govor navodi kao dokaz da mesto ъ u bugarskom stoji i o!! Iz same Bugarske primera nema. I pored svega toga g. Drinov veli da je to karakterna crta bugarskoga jezika, i naziva o i e „obщebolgarskimi zamѣnami gluhihъ“! Ako ovo nije ruganje nauci i istini, onda ne zname šta drugo može biti.

Za zamene jusa (velikoga) g. Drinov ovako govori: „njih ima tri u dabarskom govoru. Prvu je od njih još Karadžić priznao kao „obщebolgarsku“! Razume se da i ostale g. Drinov računa kao opšte bugarske zamene jusa. Pa ne samo to no on čak i zamenu jusa glasom u uzimlje da je „vrlo lako“ mogla postati na bugarskom zemljištu iz o. I tako na taj način izlazi da se jus u bugarskom jeziku zamenjuje i sa a, i sa o, i sa e, i sa u! E, ovo je za celo čisto naučno!... Siromah Miklošić i Vimazal, oni baš ništa ne znaju o tom, a još manje da je gde Karadžić Vuk rekao da je bajagi zamena jusom glasom a „obщebolgarska.“ Mi smo pažljivo pregledali Vukov Dodatak, ali toga nismo nigde našli! Biće da je to g. Drinov – izmislio! Mi upućujemo čitatelje na ono što smo već rekli o tom, s dodatkom da u Miklošića nigde nema da se u bugarskom jus zamenjuje sa e, i s napomenom da se u bugarskom narodnom i književnom jeziku jus pravilno i redovno odmenjuje ъ.

Hoteći oslabiti navod g. Nikoljskoga, da je ć i đ, pa i dž, vrlo važan i karakteran znak makedonskoga govora, g. Drinov veli da se dž upotrebljava i u starim rukopisnim knjigama bugarskim, ali neće da doda da je nekad u srednjem veku, i to vrlo dugo, u Bugarskoj vladala srpskoslovenska škola, o čemu i on sam govori u Arhivu IV V. IV sv., i da su srpsko slovenske knjige bile skoro svuda po bugarskim crkvama. Pozivanje na Karadžića je sa svim neosnovano, za to što Vuk govori samo o govoru u Razlogu. Napominjemo još da znaka dž nema ni u Vimazala, i da fa nema ni u današnjem književnom jeziku bugarskom. Što se tiče glasova ć i đ mi smo već rekli kako ta stvar stoji, ali moramo pomenuti kako se g. Drinov čak i ovde trudi da dokaže kako umekšanoga k i g, koje za jednu malu nijansu odstupa od ć i đ ima i – u bugarskom! Bože moj, šta ti nema u tom jadnom bugarskom jeziku, koji g. Drinov skraja i – izmišlja.

Dalje za g. Drinova je t u trećem licu jednine sad. vremena „ljubipitni arhaizam bugarskoga jezika“! Kao da u srpskom jeziku toga nikad nije bilo, i kao da ni danas u srpskom jeziku treće lice jednine sad. vremena od glagola biti ne glasi jest ili je! U bugarskom, kao što je poznato, ono glase e, a isto tako je poznato da ni i u drugih glagola, u bugarskom jeziku, u trećem licu jednine, nema t.

Govoreći, na posletku, kako su u Dabarskom govoru pogubljeni padeži, g. Drinov veli da i oni što su ostali „koe-gdѣ“ odlikuju se sa svim bugarskim karakterom. Da bogme da on za to primere ne navodi, već samo ukazuje na „bugarski“ nastavak zamenica ego i ogo, koji se bajagi javlja u svim bugarskim govorima. Da navedemo mi nekoliko primera pa neka cene čitatelji kakav je karakter u tih padeža. Vrlo česte primere vokativa izostavljamo sa svim, pa dajemo samo primere za druge padeže: „kreni si fes nad oko“ (str. 212); izvrte je roci od ramena, nemam brata (str. 214); deverče, mlado deverče, možeš li konja da igraš (dva put, u istoj pesmi str. 216); izedoje brza konja, brza konja Dušitraga (str. 220); mu napravi kovčeg od jaldaza, što imaše đače do dva brata (str. 224); bez konja, bez konja (str. 225); v belome platno zavila (str. 226); jafna konja pauna, baba mene kolač ja kolač popu, mečka testo valjaše (str. 231); ne trepoti konje; do popa Đorđija (str. 409); tako mi Boga moj gospodine, em da mi naješ ubavo momče (str. 411); tok je junak od golema roda (str. 413); kode vezet svekru bela košulja, a svekrve a svekrve koprinena skutina, a deveru a deveru koprinena maframa (str. 416); svekru si na skut redeše (cveće, str. 417); devojka se bogu pomolila, zmija mi Boga moleše (str. 419); da naberet drobnana bisera, da nanižet junaku na kapa, da nanižet konju na griva (još dva put u istoj pesmi str. 423); ogrejala mesečina kumu na koleno (str. 426); da naberet drva kraj Dunava (str. 431); prosto da ti je, sinko le! Od mene i od Gospoda (str. 436); umejala, umejala nevesta svekra da poslužit (str. 445.)^[7]

Posle svega ovoga bez sumnje jasno će biti za svakoga za što Bugari, za toliko vremena, ne nađoše ni jednoga Vuka, i za što oni ni do danas posle tolikoga vremena, naučno ne izneše i ne izradiše pravila svoga jezika. Ovako se može oglašavati lako sve kao „obщebolgarska čerta,“ a onako, bog me, ne može. I dokle god Bugari budu terali političke spekulacije s jezikom, dotle se u njih ne može javiti ni Vuk ni Daničić. U njih su, u takim prilikama, mogućni samo gg. Drinovi, kojima je i srpski narodni junak, srpski Kraljević, sin srpskoga Kralja Vukašina, Kraljević Marko – bugarin!

Sad da spomenemo i koju Drinovljevu primedbu odnosno pesama i običaja. I tu će biti ovako isto zabavnih stvari.

I ako članci g. Drinova nose naslov: „nekoliko reči o jeziku narodnim pesmama i običajima debrskih slovena,“ on je običaje prešao sa svim ćutke. Razlog za što je to učinio nije mučno pogoditi. Mi ovde svraćamo samo na nj pažnju, pa neka čitatelji sami sude o značaju te pojave.

Odmah u početku ovoga odeljka g. Drinov se okreće protiv g. Nikoljskoga i protiv Lj. Stojanovića, koji je u Arhivu V IX sv. IV doneo prikaz Jastrebovljeva zbornika, uporediv ga sa Vukovim pesmama i sa nekim Milojevićevim. G. Drinovu je neprijatno bilo čuti da su to srpske pesme, pa veli kako su gg. zaboravila na raniju dovoljno bogatu literaturu po tom predmetu, u kojoj se mnoge od Jastrebovljevih pesama nahode i, razume se, zovu bugarskima. On iz te literature, na koju se redovno i poziva, pominje osim zbornika braće Miladinova i Verkovića još i zbornike Čolakova, Kačanovskoga i Bezsonova.

Nek nam je dopušteno da kažemo reč dve u opšte o tim zbornicima „bugarskih pesama.“ Svi zbornici pesama, koji su u literaturi poznatiji i na koje se obično pozivaju, a pesme kojih Bugari prisvajaju sebi, imaju jednu važnu i karakterističnu crtu: svi su oni, postankom pesama, iz Makedonije, Stare Srbije i Šopluka. Ta okolnost, zaista, mora pasti svakom u oči da Bugari ili za to što onamo pesama nema, ili za to što ih je malo, ili za to što su one, pored toga, može biti još i drugog jezika i karaktera – vrlo retko ili nikakvo ne iznose pesme i narodne umotvorevine u opšte iz Bugarske, iz centra njihova življa, iz sredine koja im daje osnove za njihov književni jezik, iz dunavsko balkanskih zemalja, istočno od Iskra i severno od južnih ogranaka Balkana – iz okolina, dakle, koje su nesporne i u kojima je i najčistiji bugarski živalj. A poznato je da baš tako treba raditi i otuda početi proučavanje i iznašanje narodnih umotvorina. Zna se kako je radio npr Vuk. Otuda, što je u njih sa svim drukčije, dolazi jedna zabuna, jedna nepouzdanost koja sakati i nepouzdanim čini svaki naučan rad i onih ljudi, koji su daleko od svakih aspiracija nacionalnih. Otuda dolazi da Bugari, želeći i sami pokazati ono bogatstvo narodnih umotvorina koje je iz srpskoga naroda izneo Vuk i drugi, a koje još nije iscrpljeno, prilaze poslu sa svim nenaučno i lako, pa kupeći pesme i narodne umotvorine iz spornih zemalja, koje se jezikom i običajima nesumnjivo razlikuju od njihovih čisto bugarskih zemalja, po svedočanstvu pisaca i ljudi koji vrlo blisko Bugarima stoje, kao npr. Ireček, doteruju ih i kvare, prema jeziku stranom tim zemljama. Na posletku otuda dolazi da nauka ne može da čini tako potrebna i tako neophodna sigurna upoređenja jezika i običaja po raznim krajevima balkanskih slovenskih zemalja.

I pomenuti zbornici Kačanovskoga i Čolakova su iz istih krajeva: prvi iz Šopluka, a drugi iz Niša i Đustendila. O njihovu naučnom dostojanstvu evo kako se izražava čovek, koji za celo ne štiti nikakve srpske aspiracije: „u Čolakova su pesme izdane „nebrežno i hudo.“ Zapadno-bugarski zbornik Kačanovskoga je gotovo isključno šopski...... samo se mora vrlo žaliti, što u ovom akademskom izdanju ima neobično mnogo pogrešaka, jer V. Kačanovski je očevidno rđavo zapisivao svoje pesme“ (P. Draganov, Izѣstiя, 1888, sv. za mart, str. 169.). Draganov ove zbornike stavlja u isti red, u koji dolaze i Milojevićevi. Da bog me da to g. Drinov nigde ne kazuje, a poziva se na njih kao na najsigurnija i najpouzdanija svedočanstva. On samo sumnja na Milojevića i na – Jastrebova!

Da se, pak, vidi još jedan primer postupanja g. Drinovljeva u ovim pitanjima, mi evo navodimo jedan ogled kako on citira druge pisce.

G. Lj. Stojanović, u svojoj recensiji, nije obratio pažnju na jezik pesama Jastrebljeva zbornika, te je za to g. Jagić, urednik Arhiva, dodao g. Stojanovićevoj recenziji ovu primedbu od svoje strane:

„G. referenat propustio je da bliže dodirne jezičku stranu materijala u gornjem delu, a među tim knjiga g. Jastrebova i u ovom pogledu nudi mnogo značajnoga. Saopštene pesme mogu se, po jeziku, obeležiti od česti kao srpske, od česti kao bugarske (makedonsko-bugarske), ali opet ostaje jedan ne mali deo pesama, u kome se jezik ne može drukčije karakterisati no kao prelazni dijalekat od srpskoga k bugarskom ili kao jedna mešavina bugarskoga i srpskoga. Na vrlo mnogo se mesta opaža pretežnost srpskoga u leksikalnom i fonetičkom (rečnik i glasovi) pogledu, dok remećenje (Störungen) oblika izdaje bliskost bugarskoga jezika. Vrlo bi važno bilo doznati da li je tako i u običnom govoru onih krajeva, ili je to prosto ograničeno samo na pesme. Za to u ime nauke, koja je daleko od patriotskih aspiracija i panbugarizma i panserbizma, usuđujem se podsetiti poštovanoga pisca na obećanje u predgovoru dato i javno ga zamoliti, da bi nam što skorije pružio i oglede prave narodne proze iz onih krajeva u obliku narodnih priča, poslovica i. t. d.“^[8]

G. Drinov u svom pomenutom članku (drugom) na str. 344. ovako predaje ovu g. Jagićevu primedbu: „prijatno nam je bilo videti u primedbama g. Jagića mišljenje, koje je sa svim slično (sovršenno shodnый vzglяdъ) našem o ovim pesmama. G. Jagić deli ove pesme na tri kategorije: bugarske, (po našem debrske) bugarsko-srpske (po našem sredske, podgorske i u nekoliko gilanske) i srpske (po našem, pećske, kosovopoljske i prizrenske).“

Čitatelji sad imaju pred sobom celo g. Jagićevo mišljenje i citat g. Drinova, pa neka sude sami. Na posletku da spomenemo kako g. Drinov postupa i s Vukom, kad u njemu čega neprijatnoga za sebe nađe. Poznato je kako Vuk saopštava da se na Cetinju razgovarao s dva Dabranina i šta on veli o tome. G. Drinov, da bi pobio značaj ovoga Vukovoga saopštenja, na str. 17. svoga prvoga članka veli, kako su se onda mnogi Bugari izdavali za Grke a često i za Srbe, pa dodaje da „k takim subjektima valja pribrojati i ona dva Dabranina što su s Vukom razgovarali i uveravali ga da u njihovoj zemlji žive Srbi.“ I u primedbi: „g. g. Milojević, Srećković i njihovi poslednici pridaju veliku važnost ovome izvešću, ne obraćajući pažnje na to da se Vuk sa svim drukčije izrazio o jeziku moskopoljskoga spomenika.“

Na ovo ćemo mi samo toliko primetiti da je Vuk Dodatak svoj pisao 1822. godine, a da je ovo kazao posle dvadeset i trideset godina, kad je očevidno i više i bolje znao mnogo što šta. Posle ove male primedbe mi ćemo pustiti samoga Vuka da govori. On o toj stvari govori na dva mesta: u svom Kovčežiću i u svom Rečniku. U Kovčežiću, na str. 1., čitamo ovo: „Upravo se još ne zna, dokle Srba ima u Arnautskoj i u Maćedoniji. Ja sam se na Cetinju razgovarao s dvojicom ljudi iz Dibre, koji su mi kazivali da onamo ima mnogo srpskijeh sela, po kojima se govori onako kao i oni što su govorili, t. j. između srpskoga i bugarskoga, ali opet bliže k srpskome nego k pravome bugarskome.“ A u Rečniku, kod reči „Dibra“, čitamo opet ovo: „Ja sam na Cetinju vidio dva čoveka iz Dibre, koji su dosta dobro govorili srpski, samo što su u gde kojijem riječima zanosili na bugarski, i kazivali su mi, da onamo ima mnogo sela, po kojima ljudi govore onako kao i oni, i zovu se Srbi kao i oni što su govorili da su.“

Je li ovo „prosto izvešće“, ili su to važna saopštenja, osnovana neposredno na finom uhu neumrla Vuka – neka sude sami čitatelji po rečima Vukovim, a ne po saopštenjima g. Drinova.

Samim pesmama mi se ovde ne možemo duže baviti, nego ćemo istaći samo dve tri stvari. Sva tri recenzenta: i g. Nikoljski, i g. Rovinski, i g. Stojanović složno su našli u zborniku g. Jastrebova dvadeset i jednu pesmu, koje su osobito zanimljive, vredne naročite pažnje i – slične s pesmama Vukovim. Tu stranu, naravno vrlo karakterističnu, hoće g. Drinov da oslabi tim što veli da mnogih od tih pesama (opet ne svih) ima i u dosadašnjim zbornicima bugarskih narodnih pesama. Koliko taj prigovor g. Drinova vredi vidi se jasno iz onoga što smo rekli o mestu postanka onih pesama, koje se u pomenutim zbornicima nalaze, jer kad se to samo uzme na um, a to se uzeti mora, onda će izaći da je to što se one nalaze i u onim zbornicima sa svim protivan dokaz onome što bi hteo g. Drinov da dokaže, t. j. da su one bugarske samo po tome što tako stoji na naslovima onih zbornika. Dobro je ovde još i to imati na umu, što sve te pesme pevaju vreme i događaje kad su u celoj Makedoniji vladali Srbi (14 i 15. vek), dalje što su sve te pesme postankom svojim iz oblasti stare srpske države i treće što su glavni junaci tih pesama srpski kraljevi i kraljevići, srpske vojvode i vlastele, pa, na posletku, i četvrto što su, po svedočanstvu Vuka, i sami Bugari priznavali dok nisu tim počeli spekulaciju: da su to srpske pesme pa posle pobugarene (t. j. jezik u njima iskvaren). Osim svega ovoga ne treba izgubiti iz vida ni tu važnu okolnost, da se u tim istim krajevima skoro svi običaji skupa (ne pojedini, što je vrlo važno) nahode u punoj snazi onako isto kao i u onim krajevima na kojih je Vuk izneo običaje srpskoga naroda (ne potpuno, kao što se vidi iz knjige „Život i običaji srpskoga naroda“, štampane posle njegove smrti, sređene iz posmrtnih hartija, na kojima je bilo još naslova s neispunjenom sadržinom). Ma koliko g. Drinov i g. Kulakovski potcenjivali vrednost tih običaja kao obeležja narodnosnoga, oni će ipak ostati kao vrlo važne karakteristike tih krajeva, u toliko više što nepobitno stoji, da Bugari npr. na slavu vrlo popreko gledaju i trude se da je suzbiju svim mogućnim sredstvima, bajagi za to što „taj običaj nije priznan pravoslavnom crkvom,“ kao što veli g. Drinov i čim on hoće da objasni vojevanje bugarskoga sveštenstva protivu slave (Izvѣstія, 1887, Br. 11-12, str. 556). Po tom bi tumačenju izašlo čak još i to, da Srbi s toga što slave nisu dobri pravoslavni hrišćani, ma da u njih katoličke i protestantske propagande nikad nije bilo kao što je u Bugara ima i danas, i ma da se srpska deca i srpska omladina ne uče po misionarskim zavodima à la Robert Kolež u Carigradu kao bugarska i danas što čine.^[9] Na jednom mestu, govoreći o pesmi ženidba Đorđa iz Trgovišta i Vlasi, g. Drinov veli kako je tu g. Jastrebov izmislio „izvѣstnый ruminskій gorodъ vъ Valahій,“ a među tim, veli, tu je reč samo o trgovištu t. j. o mestu gde se trguje i koje se bugarskim jezikom tako zove! Da li je ovo baš ovako, ili će biti malo drukčije, neka presuđuju sami čitatelji, a mi ćemo tek spomenuti da se u srednjem veku današnji Novi Pazar zvao Trgovište, o čemu se g. Drinov može uveriti i od g. Irečeka. (Die Handelsstrassen und Bergwerke, str. 53.).

A sad da se, za časak, rastanemo s g. Drinovim, pa da se okrenemo na drugu stranu.

1. Da bi lakše za čitatelje bilo mi nećemo svuda navađati stranu, već ovde sumarno pominjemo, da su ti Drinovljevi članci izašli u „Izvѣstiя“ za 1887. godinu br. 1, 7 i 8.
2. Ovo što Šafarik govori naveli smo za to, što se g. Ofejkov često poziva na Ami Buea.
3. Južno od Budve, kod mesta Smilovo.
4. Mi smo namerno imena mesta ostavili kao što su u originalu, samo smo nj morali zabeležiti sa nj, jer u štampariji nema toga znaka latinicom.
5. Vidi Lautlehre, str. 388.
6. To je jedan nedostatak u Vukovu radu, za koji, razume se, on nije kriv ni malo, ali od koga smo mi do danas imali dosta velike štete.
7. Obыčai i pѣsni Tureckih Serbovъ. I. S. Jastrebova.
8. Nešto od ovoga, razume se opet malo, dao je već, kao što smo videli, g. Draganov, koji je obraćao pažnju i na običan govor.
9. Pozivanje Drinova na Vuka, da i u Bugara ima slave, opet je samo jedna njegova majstorija, jer Vuk kaže (u Životu i običajima str. 71) samo za „Bugare“ oko Timoka da slave svi Nikolj dan.