Običan čovek (šala u tri čina)/37
VII
DAMNjANOVIĆ, SOFIJA
DAMNjANOVIĆ: Nemojte... ne, ne, ne... uh... ode!... Dakle, molim te, u dve tri reči... U dve tri reči... da ne bi samo bilo zabune. Ja sam ovde promenio ime, zovem se Vlajko Micić... Tako je moralo biti, da bih se
mogao spasti... Pa, onda, ovde je i jedan čovek iz Jagodine; on je... moj otac...
SOFIJA: Bože, Žarko!
DAMNjANOVIĆ: U stvari on nije moj otac, ali... tako je moralo biti... moralo je tako biti... Ti znaš i sama da on nije moj otac.
SOFIJA: Ta, zaboga! Već sam dvanaest godina udovica .
DAMNjANOVIĆ: Ali, molim te, nemamo sad vremena o tome da razgovaramo, već...
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|