Обичан човек (шала у три чина)/37
VII
ДАМЊАНОВИЋ, СОФИЈА
ДАМЊАНОВИЋ: Немојте... не, не, не... ух... оде!... Дакле, молим те, у две три речи... У две три речи... да не би само било забуне. Ја сам овде променио име, зовем се Влајко Мицић... Тако је морало бити, да бих се
могао спасти... Па, онда, овде је и један човек из Јагодине; он је... мој отац...
СОФИЈА: Боже, Жарко!
ДАМЊАНОВИЋ: У ствари он није мој отац, али... тако је морало бити... морало је тако бити... Ти знаш и сама да он није мој отац.
СОФИЈА: Та, забога! Већ сам дванаест година удовица .
ДАМЊАНОВИЋ: Али, молим те, немамо сад времена о томе да разговарамо, већ...
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|