Običan čovek (šala u tri čina)/35
V
ZORKA, PREĐAŠNjI
ZORKA (Dolazi od kuće): Vi kanda sanjate nešto?
DAMNjANOVIĆ (Trgne se): Sanjam, gospođice, odista. Hoćete li da vam kažem svoj san?
ZORKA: Ako ištete da vam ga protumačim, ja to ne umem.
DAMNjANOVIĆ: Ne, ne ištem to.
ZORKA: E, onda recite mi šta ste sanjali?
DAMNjANOVIĆ: Sanjao sam neobičan san. U snu mi se javio jedan anđelak blaga pogleda, takvog kao vaš što je; toplih usana, takvih kao vaše što su; sa detinjim osmehom, upravo takvim kakav uvek lebdi na vašim usnama i, reče mi zvučnim, kao srebro zvučnim glasom, glasom kojim vi čitate ove pesme...
ZORKA: Šta vam reče?
DAMNjANOVIĆ: Reče mi; Ti nisi Vlajko Micić, ti si Žarko Damnjanović.
ZORKA: Lep san!
DAMNjANOVIĆ: Ali, šta velite kad bi to bilo i istina?
ZORKA: A kako bi to moglo biti istina?
DAMNjANOVIĆ: Tako, recimo, potrebno mi je bilo, iz izvesnih važnih razloga, da se ovde ne zovem svojim imenom već da uzmem ime Vlajka Micića.
ZORK A: A vaš otac?
DAMNjANOVIĆ (Za se): Uh, taj prokleti otac? (Glasno). Ali ipak, kad bih i pored toga ja odista bio Damnjanović?
ZORKA: Ja to ne mogu da zamislim.
DAMNjANOVIĆ: Ali pokušajte.
ZORKA: Pa lepo, evo zamišljam.
DAMNjANOVIĆ: I kad bih vam ja sad kao Damnjanović ponovio ono što sam vam juče govorio?
ZORKA: Ja ne znam... (Zbunjeno).
DAMNjANOVIĆ: Molim vas, recite mi iskreno, da li biste me tada voleli?
ZORKA: Pa... Tada bih vas volela.
DAMNjANOVIĆ: Ali, kako biste me voleli, kad sam ja običan čovek?
ZORKA: Ja ne znam...
DAMNjANOVIĆ: Vidite, da vas još jednako to dvoje buni. Vi još jednako odvajate pesnika od obična čoveka, a vi to dvoje morate izmiriti.
ZORKA: Možda ću i morati kadgod, ali eto ne umem.
DAMNjANOVIĆ: Pokušajte, izmirite se s tim. Neka ja, dakle, nisam Damnjanović, neka je to i ma koji drugi, samo jedno verujte, da je i on običan čovek. I on jede i pije kao i ja; tako ide, tako spava; tako je odeven, tako govori; takav mu je glas, a, ako hoćete baš, i takav šešir ima. Eto takvog, takvog običnog čoveka vi ćete naći i u Damnjanoviću, i tada ćete se razočarati. Ako ne želite to razočarenje, a vi se morate miriti s tim običnim čovekom; vi morate voleti tog običnog čoveka.
ZORKA: Možda je i tako... Ako hoćete iskreno da vam kažem, od juče, otkad ste mi se ispovedili, pokušavala sam da se izmirim s tim, pa...
DAMNjANOVIĆ (Ushićen): Pokušavali ste!... Hvala vam! Taj je pokušaj za mene dragocen. Evo, ja ću vas povesti i dalje po putu koji će vas izvesti iz zablude. Verujte, da bi i samom Damnjanoviću bila uvek milija ljubav, koju biste vi gajili prema njemu kao običnom čoveku, no prema Damnjanoviću pesniku.
ZORKA: Bila bi mu milija? A zašto?
DAMNjANOVIĆ: Jer ljubavi, braku, osnova je taj običan čovek. On je taj koji živi sa svojim drugom, a ne onaj pesnik; on je taj, koji svoga druga bolnog neguje, koji kuću nadgleda i za nju se stara, decu rađa i podiže ih. Ljubeći obična čoveka, vi volite i njegove mane; vama nisu ružni ni njegovi nedostaci i on vas nikada u životu neće razočarati. Pesnik ima svoj svet, kome ne pripadate uvek i vi; on vas može kadgod i razočarati, kada docnije u životu poznate u njemu i obična čoveka.
ZORKA (Razmišlja): To je istina.
DAMNjANOVIĆ: Vas buni samo to, što vi pesnika odvajate od obična čoveka, a oni su u životu uvek jedno te isto.
ZORKA: Vi ste me tako ujedanput spustili s neke visine na zemlju; ja se osećam sasvim dole među ljudima.
DAMNjANOVIĆ: Da, da! To! Da biste našli svoj put za život, i treba da siđete s te visine. Ovde među ljudima su životne staze; ovde ih valja tražiti.
ZORKA: To znači, da su svi moji snovi i sva moja ljubav prema poeziji bili zabluda?
DAMNjANOVIĆ: To ne. Nikakva zabluda. I običan čovek ne treba da je tako običan, kako ga vi zamišljate: samo da jede, da pije, spava. I običan čovek treba da je uzvišen. Pa, zaboga, ne priznaste li vi meni, koga smatrate za obična čoveka, kako razumem pesme Damnjanovićeve kao i vi, kako se umem da uznesem, kako imam tople osećaje...
ZORKA: Odista.
DAMNjANOVIĆ: Velite odista? A kad sam te tople osećaje otkrio, kad sam vam rekao da vas volim, vi ste me tako nemilostivo odbili.
ZORKA (Pouzdano): Možda sam i grešila?...
DAMNjANOVIĆ: Grešili ste, grešili ste, odista... Hoćete li da popravite tu pogrešku? (Prihvata joj ruku).
ZORKA (Zbunjeno): Čime?
DAMNjANOVIĆ: Pa, eto, priznajte da me volite, ako ste se izmirili s tim, da možete i obična čoveka voleti?
ZORKA: Ja ne znam još, da li sam se s tim izmirila.
DAMNjANOVIĆ: Jeste, o, jeste... kolebanje vas to odaje i pogled koji obarate i žar koji vam je obraze upalio i...
ZORK A (Braneći se bez dovoljno snage): Ali ne, zaboga, ne...
DAMNjANOVIĆ: Jeste, Zoro, jeste... čuj me!... (Obgrli je rukom oko pasa). Čuj i ovaj stih iz onih naših pesama: (Privlačeći je na grudi, na koje ona klone):
Nasloni glavu čedo,
Na moje muške grudi
Prigrli žudno sreću
Jednom je život nudi.
Ovde te ona čeka
Tu izvor je saznanja.
Gde san postaje java
A java snove sanja.
ZORKA (Trgne se): Ali... jedan uslov!
DAMNjANOVIĆ: Recite, recite sve što želite, sve ću ispuniti. Sreća bar nije sebična.
ZORKA: Da ne budete ljubomorni, jer... ja još uvek ne mogu da se oprostim toga, da volim i Damnjanovića.
DAMNjANOVIĆ: Ne, neću biti ljubomoran. Volite ga; ja bih bio nesrećan kad vi njega ne bi voleli. Volećemo ga zajedno.
|