Обичан човек (шала у три чина)/34
IV
ДАМЊАНОВИЋ сам
ДАМЊАНОВИЋ: Ово је већ којешта. Ја се само дивим себи како трајем, како могу да се снађем у двема улогама. И ово нису више само две, већ три и четири и пег улога, од којих је опет најтежа улога обичнога човека. А најгоре је још, што у велико осећам љубомору према томе Дамњановићу кога овај алђелак тако топло воли. Или ми остаје да покушам НОВО бегство, кад су ми прво осујетили, или да јој се исповедим.... да... да јој се исповедим да сам ја Дамњановић. То ћу учинити, а она ће чувати тајну; молићу је, и она ће чувати тајну. Хоће, искрена је, честита је то душа... песничка душа. (Седне и размишља). Не... Нема смисла исповедити јој се... Можда бих је тиме разочарао; можда бих тиме изгубио и оно што сам сад. Да обезбедим љубав, коју она гаји према Дамњановићу, кога и не познаје, ја морам стећи њену љубав према себи, према обичном човеку, кога она познаје. (Остаје замишљен).
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|