Novo doba/3
DRUGI ČIN
PRIZOR PRVI
(Soba s minderlucima; na sredini dva stola zastrta. Kad se digne zavesa, vidi se kako Stana sprema sobu.)
STANA: Kako sam se zbunila! Radim a misli mi sasvim na drugoj strani. Ne znam, da li je Dragomir primio pismo ? A morao ga je primiti, jer sam ga poštom otpratila Možda sam prenaglila, ali šta sam znala raditi? Ceo se svet danas okrenuo nešto protiv čike, te da ne bi Dragomir upao u kakvu spletku i time naljutio čiku, koji je i onako naprasit, te bi nam mogao, i nepreslušavši nas, onako preko kolena, stvar presuditi. Ali onda — onda, ali šta bih onda kadra bila raditi? Majka sluša samo čiku, a on nikoga. Šta bih tu mogla? No ipak, ako nam sretio pođe za rukom da se uzmemo, ta valjda ti zlatni oblaci neće biti samo snovi? Oh, ala će to biti sretan brak? Čisto ne smem ni da pomislim. Ali ako — zaista! Ja sam i zaboravila na gospodar-Ocila! Taj, otkako je čuo, da je čika raspoložen prema njemu, ne da mi mira, jednako mi se udvara. Što osećam veći strah od njega, sve ga više mrzim, osobito otkad sam čula (čuje se neko kucanje na vratima. Stana se trgne i viče) Slobodno!
(Vrata se otvaraju brzo i u sobu ulazi Mileva.)
MILEVA: Baš mi je milo, što sam te samu zatekla! Prvo: dobro jutro! Pa onda: što si mi tako setna, nevesela?
STANA: Što je na srcu zabeleženo, to se na licu čita.
MILEVA: Oprostićete mi, draga i ljubazna moja gospođice, ali, na žalost, ja ne razumem ta slova, pa ne umem ni da ih čitam.
STANA: Blago onoj, koja nije imala kad da ih čita. Kao na primer tebi nije potrebe, da mi pričaš. Na tvome se licu ogleda tvoja unutrašnja sreća.
MILEVA: Oj, oj, blago meni, ta ti si mi postala nekakav filozof.
STANA: Zato sam i nesretna.
MILEVA: Mahnimo se praznih razgovora. Reci: šta ti je?
STANA: Razumećeš moju bolest, kad ti kažem samo: Cifrić.
MILEVA: Cifrić, Cifrić! Šta hoćeš sa njim? Htela si izvesno reći: Drigomir, pa si pogrešila. Izgledaš mi zbunjena nešto, pa ti i ne zameram. Govori jasnije. Ta što si Dosada krila od svoje drugarice?
STANA: Nešto, što ni sama nisam znala.
MILEVA: A to je?
STANA: Cifrić — Čuješ li dobro? Cifrić me prosi!
MILEVA: Ta šta govoriš? Ocilo Cifrić?
STANA: Malo čas čuh od majke, da je već u velike u pregovorima sa čikom toga radi i da mu je čika veoma naklonjen.
MILEVA: Pa šta misliš raditi, jesi li se rešila?
STANA: Ali — čika mu je veoma naklonjen a majka u svemu sluša čiku.
MILEVA: A ti, šta ti misliš?
STANA: Ti znaš, da sam od malena naučena slušati samo što oni reknu.
MILEVA: A šta je sa Dragomirom?
STANA: Ah!
MILEVA: Ej, moja draga, moja nesretna Stančice! Sad te potpuno razumem. Ali ipak, ipak, ja ne bih krila, ja bih im u oči rekla, da neću poći za njega, da volim drugoga. Ti znaš, šta sve nisu radili moji, kad me je prosio Pera bakalin; ali ja ipak ostadoh verna mome Alimpiju. Šta nisu govorili, da me samo odvrate: te šta će ti bogoslov da budeš popadija, kad u našoj porodici niko nije bio duhovnik a nijedna se nije udala za popa. Ja jedno te jedno, onako, kao što pevaju: „il za njega il u Dunav s brega.“ Pa na čemu se naposletku svršilo? Isprošena sam za onoga, koga volim, prstenovana s onim, koga volim, a „skoro će mi pohođani doći i pred dvorom barjak udariti —
STANA: Eh, ti si druge naravi.
MILEVA: Tome je zlu lako doskočiti; kad ti ne valja narav, a ti je promeni.
SGANA: Badava, kad ne mogu. U napred vidim, ako dođe do čega, da ću podleći sudbini. Toliko puti, kad se spomenulo ime Dragomirovo, došlo mi je onako u prvoj vatri, da im rekiem: ja ga volim!
MILEVA: Treba da dodaš: a ako ne pođem za njega, umreću.
STANA: Ne mogu!
MILEVA: Onda bih se razbolela; pala bih u krevet.
STANA: Sve je uzalud, kad ne smem n ne umem.
MILEVA: E, draga moja, to je onda koješta od tebe. Pa šta si ti kadra za svoju sreću učiniti?
STANA: Ako mi ti odrečeš ljubav— ništa! Ja ću gledati oko majke, a ti — tvoj otac veoma dobro živi sa čikom, pa — ti me već razumeš?
MILEVA (svečano): Razumem, obećajem i zaklinjem se! Kad ti nisi kadra ništa veliko da izvršiš, onda ću ja učiniti svoje: privoleću oca a on čnku za Dragomira, pa onda —
Stana (zagrli je i poljubi): Pa onda u napred primi od nas oboje veliko — hvala.
(Cveta ulazi.)
CVETA: Šta vam je, devojke? Nešto ste mi od jutros suviše mrtve. Gde su devojke, tu treba da je pesma i veselje.
MILEVA: Kad nam je srce tužno, kako ćemo biti vesele?
CVETA: Boga mi, gledajte, šta ćete. Eto nam u goste i brace a izgleda suviše ljut i namršten. Malo čas ga vidoh, gde se uputio amo, a možda će doći i gospodin Cifrić.
(Stana uzdiše.)
CVETA: Di ete, šta ti je?
MILEVA: Pitate, šta joj je? Kad ona neće da kaže, evo ja ću reći —
STANA: Mileva, za Boga!
MILEVA: Jest, ja ću vam reći —
STANA (prekine je): Mileva!
MILEVA: Prosta stvar. Ona ne voli toga vašega Cifrića.
(Vrata se u taj mah otvaraju brzo u sobu ulazi Trivun. Svi mu prilaze ruci. Devojke ga ljube u ruku i sa Cvetom sv rukuje.)
TRIVUN: Pomozi Bog!
CVETA: Bog vam dao svako dobro! (dodaje mu stolicu). Izvolite, braca, sedite.
TRIVUN (hoda ljut): Neka, docnije! Nego — kako? Šta radite?
CVETA: Eto, svađam se sa devojkama. Nešto su mi jutros suviše ćutljive i nevesele.
TRIVUN: Ko će se razveseliti i zapevatn, kad pogleda čuda, koja se vrše u današnjem svetu! Ta u tom vrzinom kolu nije vredno poštenom čoveku ni zakukati.
CVETA: Zaista! Svet se današnji nekako čudno izmenuo, ni nalik na ono staro, dobro vreme.
TRIVUN: Ne bih verovao, kad bi mi ko drugi pripovedao, da u svetu ima ovakve varoši i sveta, kao što je ova naša, kad to ne bi gledao svojim rođenim očima. Šta taj svet nije radio, dok me nije nagonio, da se primim za posdanika, a sad — eto — isti taj svet diže se danas protiv mene.
CVETA: Ama istina? Čudim se ja, što se po varoši ustumarali? Baš sam htela da upitam.
TRIVUN: Sve je to, kao što u čaršijn doznadoh, protiv mene, i oglasili čak i nekakav zbor za to. Sve su to učinile — znam ja to dobro — kojekakve kavanske larmadžije, ali — računaću se već ja s njima u svoje vreme.
MILEVA (šapuće Stani): Naopako, da nije u to pomešan i Dragomir?
STANA (šapuće Milevi): Sva strepim! Ali valjda nije. Ta pisala sam mu.
CVETA: Pa šta su rešili na tome zboru?
TRIVUN: Nisam hteo razbirati, a i slabo me se tiče. Zar sam ja tražio, da me biraju za poslanika? Što sam kao prost čovek znao, to sam i radio, pa tako i govorio, i protiv toga dozvoljavam, da mi se što primeti. Ali — zar su od mene i mogli očekivati kakve velike nauke? Tek u obraz ne dam niko da mi dira, i dok sam živ, kadar ću biti da ga branim, i naučiću svakog, da ga poštuje.
CVETA: Božemoj! Zar vlast nije kadra, da stane tome na put?
TRIVUN: Kakva vlast? I ko vrši tu vlast? Oni isti, što su i napravili takve zakone!
(Čuje se na vratima kucanje. Trivun i Cveta viču: „Slobodno!" Ulazi Ocilo Cifrić i klanja se na sve strane vičući: „Ljubim ruke! Sluga sam pokoran! Klanjam se!“)
OCILO (okrenuvši se Trivunu): Oprostite, možda sam vas što uznemirio?
TRIVUN i CVETA (viču): A, otkud? Niste, niste!
OCILO: Uzbuđen sam, znate, pa dođoh, da vidim, šta radite. U varoši čitava uzbuna, izađoh iz dućana da vidim, kad me presretoše nekoliko njih, vičućn: „Dole s poslanikom! Nećemo takvog poslanika!
TRIVUN: Neka ih, neka! Znao sam već zato, ali, ako bog da, vratiću im žao za sramotu.
OCILO: Okupiše i mene: hajde, vele, i ti si građanin, i ti treba da daš glas za narodni posao. Jedva ih se otresoh govoreći: manite se vi mene, imam ja i svoga posla. Oni me onda napadoše. Sram te bilo, vele, i ti si građanin, i ti se smeš računati u ljude. Čega se imaš plašiti, kad su i mnoga gospoda pristala uz nas?
MILEVA (šapuće): Naopako, da nije i Dragomir —
STANA (šapuće joj): Sva strepim! Ali valjda nije; ja sam mu pisala.
OCILO: Mahnite me se, rekoh, šta me se tiče, što su tamo gospoda, to je njihov posao; pa odmah dotrčah ovamo, da vidim, šta radite.
TRIVUN: Hvala vam, gospodine Cifriću, veoma sam vam zahvalai, ali prvo — izvolite, sedite!
OCILO: Ne, ne, blagodarim! Nije, znate, u redu. Prvo valja domaćin i familija da prethode primerom. (Trivun i Cveta sedaju). Ljubim ruke, frajlice! Ali vi niste izvoleli sesti.
TRIVUN: Sedi, Stano!
CVETA: Sedi, Mileva!
OCILO (sedajući): Čudan svet zaista! Ostavili svoje dućane pa jure kao besni po varoši; gdegod koga stignu, uhvate ga a po nekog i pijanog vuku na taj njihov zbor.
TRIVUN: Ziam ja njih; znam ih sve u glavu!
OCILO: Šta vam je, za boga, — rekoh uz put Nikoli Bećaru, — šta vam je kriv čovek, što ste digli toliku viku protivu njega? Kriv nam je, veli, što je mutav —
TRIVUN (ljutito): Ha, ha, ha! Mutav, mutav, veli? Progovoriću im u svoje vreme, ali će me onda dobro upamtiti.
OCILO: Pa i ta gospoda — (Stana ustaje da ide, Cifrić uplašeno) a, molim, molim, kuda tako?
TRIVUN: Kuda ćeš, Stano?
STANA: Da poslužim.
OCILO: Molim, molim, imajte oprostiti! Bio sam suviše radoznao. (sebi.) Oh, slatko, pa još iz njene ruke!
TRIVUN: Zbilja, gospodine Cifriću, da se mahnemo politike. Kako radnja?
OCILO: Na današnje vreme, znate, kako. Hvala bogu te sam nasledio onoliko imanje, a po radnji u sadašnje doba teško bi išlo.
(Stana ulazi s poslužavnikom i kako koga posluži, svako joj kaže: iHvala!“)
OCILO: Ja ne znam kako ću. Ruka mi nešto drkti.
STANA: Izvolite.
MILEVA: Onako s kašikom.
OCILO (okreće se Milevi). Baš ste vrag. (Kad mu Stana kaže: „Na zdravlje!“ odgovara: „Ljubim ruke!“ i „Hvala!“ Stana odlazi).
TRIVUN: Pa mislite li se skoro ženiti?
OCILO: Kako da kažem? Četrdeseta je već tu. Ali, ali —
TRIVUN: Šta vam smeta? Imanja dosta, radnja, u koliko mi je poznato, dobro ide. Da se i vi niste bacili u politiku?
OCILO: Vi me vređate! Kakva politika? Malo čas bog zna šta nisu radili, da idem da glasam protiv vas, ali ja im kažem: ja poštujem gazda- Trivuna, neću!
TRIVUN: E baš miogo hvala —
OCILO: A, molim, molim, nemate na čemu! Ja nisam od onih, koji ne umeju ceniti karaktere jednog poštenog gazde i poslanika. Što se tiče ženidbe, ono — kad se malo razmislim — zaista krajnje je doba. Sam sam, nemam ni oca ni majke. (sebi.) Znam ja, da to mnoge devojke vole, pa zato nikada ne propuštam, da im kažem to. Čisto se, bože prosti, pomalo i radujem, što su pomrli, osobito kad se na Stančicu setim. Oh!
TRIVUN: To bi valjalo da vas nagoni, da što pre skinete brigu s vrata.
OCILO: Nije što sam nestrpeljiv! Ali, čini mi se, neću nikada dočekati to zlatno doba. No — kako da kažem, Ja sam upravo za drugo i došao u fizitu.
MILEVA (ustaje): Ireporučujem se. Do viđenja.
CVETA: Kuda ćeš, Mileva? Pričekaj Stanu.
MILEVA: Neću nikud daleko, idem da joj pomognem oko ručka. (izađe).
OCILO (sebi): Baš joj hvala, što otide, a bio sam kao ia žeravici u njenom prisustviju. (glasno.) Ja sam, znate, ja sam davno pomišljao o tome. Roditelji su mi, kao što vam je poznato, već odavno pomrli —
TRIVUN i CVETA: Pa što se ne ženite?
OCILO: Hvala na pitanju! Zato sam upravo i došao, da se s vama porazgovaram. Odavna me je grizla briga: koju bih? Ako nađem, koja bi mi se dopala, ta nije dovoljno vaspitana, a ako je vaspitana, ta mi se opet ne dopada. Možete razumeti, kakva je to neirilika!
TRIVUN i CVETA: Zaista!
OCILO: Odavna sam bacio oko — imajte oprostigi — na frajla-Stanu. Čim sam je vidio, odmah sam pomislio: Oh, gospodar Ocilo, to je za tebe. Devojka taman kako treba! Em na oko, em vaspitana. Eh, ali i tu kanda će biti ieke male neprilike. Frajlica, čujem, voli drugoga.
TRIVUN: Kako to? (Cveti.) Ti mi ništa o tome nisi pripovedala?
CVETA: Meni je sasvim nepoznato.
OCILO: Dakako, dakako! Vele, nekoga Dragomira Krasića, pisara sudskog. Ali ja, znate, ne mogu verovati svetu. Kći poštena trgovca, sinovica bogata trgovca, k tome vaspitana, mora otići u trgovačku kuću, da vodi domazluk. Ali, znate, svet kao svet! Pa sam zato došao, da iz vaših usta čujem, šta je u stvari; a iz njenih, hoće li poći za mene?
CVETA: Sad ćemo čuti.
TRIVUN: Zovi Stanu.
CVETA: Evo je ide.
(Ulazi Stana s Milevom i služi kavu.)
TRIVUN (svečano): Stano sinko, ti nisi više mala; sad si već odrasla devojka. Moj pokojni brat i snaha nemaju druge dece van tebe a tako isto ni ja: ti si nam sve i sva. Ali opet nećemo da stanemo na put tvojoj sreći i ako nas je Bog zna kako žao da se rastanemo s tobom. Ali i sama znaš, od matore devojke, usedelice, nema veće bruke za rodbinu —
STANA (sebi): Bože, šta li će to biti?
MILEVA (sebi, veselo): Zacelo proševina, prava varoška proševina!
OCILO (prekidajući Trivuna): Molim, da gospođicu sam zapitan. Ja sam, znate, dosta stranstvovao. (svečano.) Mnogopoštovana gospođice! Pitam vas, ali da mi iskreno kažete, da vam ne leži na srcu, da nema može biti kakva prilika u komšiluku, koja vam budi u duši prijatie kakve osećaje?
STANA: Ja ne razumem —
TRIVUN: Molnm vas, gospodar-Cifriću, za časak .samo —
OCILO: Molim samo jednu reč. (svečano.) Slika, slika onako iz skore prošlosti. (sebi.) Hvala bogu, sad me je zacelo razumela. (glasno.) Slika tako prijatka i mila —
TRIVUN (prekida ga): Molim vas, gospodar-Cifriću!
OCILO (produžuje): Jer ima i takovih, koje kad minu pred umne i telesne oči, ostave mrzost i razne neprijatnosti —
MILEVA (sebi): Kao na primer Cifrićeva.
OCILO (produžuje): A ima i takvih, koje ma i za časak minu pored nas, ipak ostave duboka utiska, trajnu ljubav i večito sećanje.
MILEVA (sebi): Kao na primer Dragomirova i moga Alimpija.
OCILO: Slike i prilike, što leže, kako se ono peva, „sa leve strane kraj srca“. Razumete li, gospođice?
STANA: Oprostite, ne razumem.
OCILO (sebi): Ala je lepa! (ostavlja šolju na poslužaonik). Sovršeno sam se zaljubio!
TRIVUN (svečano): Stanka dijete! Mnogo je vremena proteklo, otkad je moj pokojni brat a tvoj otac umro. Ti si onda bila mala. Od onog doba ima dosta i ti si sad postala velika devojka, pa eto gosnodar Cifrić —
OCILO (sebi): Uh, ala je prost! (Glasno.) Molim vas, gazda-Trivune, za časak samo (okreće se Stani, koja je u zabuni ostavila poslužaonik na sto pa sluša). Vama je veoma poznato, deca dok su mala, znate, druga su im zanimanja, a kad odrastu, opet druga (kine).
SVI (viču): Na zdravlje!
OCILO (klanjajući se): Hvala! Vidite, gospođice, da je istina. Sad upravo recite mi: da nema kakva uzroka, zbog koga bih vam, recimo, neprijatan mogao biti?
STANA (sebi): Ovo je strašno! (Glasno.) Oprostite, ali zašto bih vas mrzila?
OCILO (sebi): Bože! Ona me voli!
TRIVUN: Molim vas, gospodar-Cifriću, samo da objasnim. (svečano.) Stanka sinko!
OCILO: Šta imate tu objašnjavati? Stvar je svršena. (skida prsten s ruke). Evo, uzmite ga i od sad je večito vaš!
STANA (uplašeno): Gospodar-Cifriću!
OCILO: Čega se imate stiditi? Stvar je svršena, samo da zovnemo popa. Znate, nisam rad, da se odugovlači. (Uzima šešir.) Evo, odmah ću doći sa njim.
STANA: Ali molim vas —
OCILO: Ne brinite se, odmah ću ga dovesti!
TRIVUN: Samo da se sporazumemo, pa onda — ako vam je po volji, da se to danas svrši, možemo poslati momka, da dozove popu i dva tri prijatelja.
OCILO: Neka, neka, ja ću to sve sam izvršiti. (Polazi pa stane, sebi). Nego zaboravih, da joj kažem dve tri o mojoj naravi, kako bi se u životu imala upravljati, ali — to, čini mi se, treba u veče na dan svadbe.
MILEVA (sebi): Ovo je naopako! (glasno.) Ta za boga! Šta vi to radite? Niste devojku ni pitali.
TRIVUN: Kako? Za šta?
MILEVA: Pa da da. reč!
OCILO: Šta-a?
TRIVUN: Kakvu reč?
MILEVA. Pa pristaje li, hoće li?
TRIVUN: Gle, zaista. ja sam na to i zaboravio. U ostalom ja mislim, da ona nije protivna. Dakle reci, dijete, reci slobodno.
STANA (plače): Ne znam, čiko, šta sam vam skrivila?
MILEVA (okreće se Trivunu): Vi je zacelo ne volite?
OCILO (uzbuđeno): Ko? Zar ja? Koliko sam puti, istina u sebi, ali i na javi i u snu, ispovedio samo njoj ljubav. Redovno idem u crkvu, da bih se što više za nju bogu pomolio. Njena mi je ljubav služila kao amajlija u svima mojim trgovačkim poduzećima, uz nju ne tražim više miraza, — ta ona mi je najveći miraz! — osim spremu, dve hiljade dukata i bundu; meni je glavno ona; što se tiče novaca, njih uzimam tek da se ne rekne: uzeo devojku bez para; gazda Trivun je i onako bogat, može mu se, kako vele. Ja bih — ja, ja! Ja bih — ja, ja!
(Ulazi Sava, momak Trivunov.)
SAVA: Gazda-Trivune, traže vas neki ljudi?
TRIVUN (ljutito): Kakvi ljudi?
SAVA (sebi): Sad, kako da mu kažem? Molili su me, da ga kako ne naljutim. Vele: narodna će stvar propasti. (Glasno.) Pa ljudi neki, mirni onako.
TRIVUN (ljutito): Budalo, ko te pita, jesu li mirni, nego: kakvi ljudi?
SAVA: Dobri; — učtivo se razgovaraju... nekakvi deputati!
TRIVUN (ljutito): Eto ga sad! Kakvi deputati? Pusti ih unutra.
OCILO (sebi): Gledaj, molim te, pokvariće mi posao!
TRNVUN (ljutito): Uvek mi se desi, da me ko uznemiri, kad imah kakvu važnu stvar svršavati.
(Vrata se otvaraju, u sobu ulaze: Filip Suša, Nikola Bećar, Dujan Prosek i Dragomir.)
TRIVUN (dižući se s mesta): Koje dobro, gazda- Filipe? Kako ti, Nikola? (Sa čuđenjem gleda na Dragomira.) A otkud vi? (Svi ćute.)
TRIVUN: Na kojim poslom ? Izvolite sesti! (povuče Filipa za ruku).
FILIP: Neka, neka! Hvala, ali — nije u redu. (okrene se Nikoli) Za Boga, reci!
NIKOLA: Ti si prvi na redu, pa valja da kažeš.
TRIVUN: Pa koje dobro?
FILIP: (uplašeno) Mi smo, znate... kako da vam kažem? Nas su poslali, da vam kažemo — (sebi) da mu samo nisam dužan! (glasno) Poslali su nas, da vam kažemo, da vi opet nama kažets — ostalo će kazati gazda — Nikola!
NIKOLA: Pa produžite, kad ste počeli.
FILIP: Neka, neka, izvolite vi ste nekako rečitiji.
TRIVUN: Pa recite vi, gazda-Nikola.
NIKOLA (zbunjeno): Kako da vam kažem? Nas su, onaj, opunomoćili, t. j. nisu nas opunomoćili, nego su nam kazali, da vam kažemo, upravo, da vam isporučimo. — (sebi) Ne mogu ništa da smislim! Nikako mi iz glave ne izbija onaj zajam — (glasno) Ostalo će kazati gazda-Dujan, on je rečitiji.
DUJAN: Ja sam zbunjen... jezik mi se osekao, (sebi) Prokleta meiica! (glasno) Eto Dragomira, on je učevniji!
DRAGOMIR (sebi): Propao sam!
DUJAN: Zato nam je i pridat.
TRIVUN (nestrpeljivo) Ta valjda vas niko nije poslao. da me mučite sa takvim govorom?
FILIP: Ja sam zbunjen!
NIKOLA: Ja sam se spleo!
DUJAN: Jezik mi se osekao!
DRAGOMIR: (sebi) Ovo je sramota (glasno) Žao nam je, gazda-Trivune. što su baš nas izabrali, da vam moramo tako šta kazati. (sebi) Do đavola, i meni se kanda jezik oseče, kad pogledam samo na Stančicu.
TRIVUN: Molim vas, samo produžite!
DRAGOMIR: Danas su sve partije držale zbor i rešile, da trgnu punomoćije, koje su vam kao poslaniku dali, jer vele, da niste sa dovoljno energije zastupali na skupštiii narodne interese, da se niste držali pravca, kako ste biračima obećali. Pa kako imate pravo još dve godine da budete poslanik. to da voljno položite ostavku pa svoje zvanje te da se nov izbor oglasi.
STANA (sebi): Bože, nesreća za nesrećom!
MILEVA (sebi): Jadni Dragomire, sad je sve propalo.
TRIVUN: A, dakle, zato ste došli, jeli ? To imate da mi javite, a? Kakav narod, kakvi narodni interesi? Velite: narod! Pa šta je to? Narodni interesi? A jede li se to? I ko mi došao da javi? Vi, koje ću srušiti u prah i pepeo, samo dok kucnem na vrata sudska. (svi, osim Dragomira, viču: oirosti, gazda-Trivune!) Znam ja to! Vi ste to, koji iajveću larmu pravite. Pojeo narodu pare. na ništa nije učinio. A šta da učiiim? Valjda da idem sa vama u kavanu te da preklapam: ko nam je bolji prijatelj, Rusija ili Austrija? Nadate se da dune kakva sreća otud pa će biti ćara. Budak u šake! Imaju oni i svoju sirotinju. A sad (pokazuje rukom vrata) s Bogom ili ću — (svi se guraju i begaju kroz vrata, ostaje samo Dragomir.)
DRAGOMIR: Oprostite gospodar-Trivune! Ja sam sasvim slučajno —
TRIVUN: Idite, idite! Znam vas vrlo dobro. I vi ste od onih, što trče da „obaveste“ drugoga a ne gledaju svoj posao.
DRAGOMIR: Ja ipak ponavljam, da vam ne bi štogod krivo bilo, ja sam sasvim slučajno —
TRIVUN: Znam ja, znam sve. Uzaman vi obilazite moju kuću, uzdišete i prepodobljavate se, a ovamo bunite svet protiv meie. Treba da znate, da sam ja gospodar u ovoj kući i dok sam živ, onako će biti, kako ja reknem. A sad s Bogom! (Dragomir izlizi).
CVETA: Da bezobrazna sveta!
OCILO: Pa i gospodin Dragomir, (Stana ga mrko pogleda a on ućuta).
TRIVUN: (hodajući): Naučiću ja njih! Neće biti onako, kako oni hoće. Staviću ja tebi, brajko, zabranu na sve što imaš, prodaću ti i poslednji bakrač u kući. Pamtićete vi mene. Ne dam, da mi se gori za života u brk nasmeje.
OCILO: Na i gospodin Dragomir! (Stana ga opet mrko pogleda a on ućuti).
TRIVUN: Stano dijete. Sve je svršeno. Moja je volja, da pođeš za gospodar-Cifrića, pa će tako i biti. Ni reči više, to je moja volja. (viče) Ej Savo, Mitre, Tomo!
(Sava, Mitar i Toma ulaze).
SVI: Šta zapovedate?
TRIVUN: Popa, odmah zovite popa!
(Sava, Mitar i Toma izlaze.)
STANA (klone u naručje Milevi): Umreću!
OCILO. (šireći ruke od radosti):Poleteću!
TRIVUN: Popa, brže popa!
(Zavesa pada)
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Milutin Ilić, umro 1892, pre 132 godine.
|