Ново доба/4
ПРИЗОР ДРУГИ
(Соба Драгомирова, као у првом чину. Марта успрема собу.)
МАРТА: Не знам, шта је овом моме Максиму? Од неко доба предругојачио се, прозлио, постао други човек. По целу ноћ не може ока склопити. Ако га запитам: за бога, шта ти је, да ниси болестан? он одмах: „а, подсмеваш ми се, је ли? Знам ја све, нисам ја луд!“ Ако куда пођем, чујем, како замном виче: „куда ћеш, а? Тумараш ма где тако а не питаш: Максо, хоћу ли ти што затребати? Да немам што посла?“ Па пошто очита ту своју свакидашњу лекцију, онда заврши: „Сад иди! Али упамти, да немаш посла са будалом, па се узми на ум.“ Заиста, биће зло, ако та његова болест и даље устраје а управо она је почела од оног њиховог збора. Кажем ја њему: Максо, не мешај се у политику, али он ни у уво. „Знам, ја шта радим!“ Ето ти сад то његово знање! Постао други човек ни налик на оног пређашњег. Па како чујем, ни они други иису боље прошли; газда-Николи, Филипу и Дујану умало нису изнели ствари из куће да продаду. Веле: тужио их господар Тривун за дугове. Да им се није нашао на невољи Станко Поноћ, бог зна шта би сад са њима било. Па и господин Драгомир нзгледа ми да није при себи, све је то ударило иекако у страну. Али мој Максим — дошло ми је да га одведем једног дана у манастир, да му свештају масла.
(Врата се лагано отварају и у собу улази Максим.)
МАРТА (уплашено): Ју, ево га! (намешта јастуке).
МАКСИМ: Што си се пренеразила? Од чега се плашиш?
МАРТА: Чега се имам плашити? Намештам собу.
МАКСИМ: Немој ти мене правити будалом! Другоје, намештати собу, а друго — беспослена тумарати. Али — шта ти је то у џепу?
МАРТА (чудећи се): У ком џепу ?
МАКСИМ: У левом, у десном, у обадва!
МАРТА: Шта ти је, за Бога! Шта бих могла имати у џепу?
МАКСИМ: Мислиш, да нисам видио? Писмо!
МАРТА: Какво писмо?
МАКСИМ: Можда мени дошло. па ти заборавила. Деде, да прочитам.
МАРТА (преврће џепове): Ево, на, камо ту писмо?
МАКСИМ: А као што се љутиш? Зар се с тобом човек не може нашалити?
МАРТА: Зар је то шала? Ти си од неког доба постао чудан човек. Тек сам свратила овде у господина Драгомира собу — па зар га не гледамо као наше дете?
МАКСИМ (прекидајући је): Хвала лепо, ја немам деце.
МАРТА: Максиме!
МАКСИМ: А што ти мене зовеш ваздан „Максиме“?
МАРТА: Шта је то опет сад? Зар ти није тако име?
МАКСИМ: Било како му драго, ти ме не смеш звати. Таман се као човек спремим да што лепо рекнем, а ти тек дрекнеш: Максиме! Ако који пут замишљен планирам што лепо о својој кући и радњи, а ти дрекнеш: Максиме! па ми онда најлуђе мислн наиђу у главу. Толико се пути дешавало, особито од неког доба, кад изађем на улицу, а ти станеш на капију па дречиш, да цео свет чује: Максиме, хеј, Максиме! (себи) Чисто ми је дошло да заврнем шију оном куму, који ми је наденуо такво име. Оно човек кад верује жени, може се и звати Максим — али овако —
МАРТА: Не знам шта да радим. (плаче) Још ћеш ми забраннти и да говорим?
МАКСИМ: (себи) Да је само мало мање волим! (гласно). Марта, драга моја Марта! Шта ти је?
МАРТА: Увек ми мора пресести, изашла где међу свет или неизашла. Дошло ми је, да прекратим себи живот.
МАКСИМ: Марта, драга моја Марта, шта ти је? Дошао сам само, да ти јавим, као велим, што би од другога чула? Ово дана имаћемо две свадбе: удаје се газда-Тривунова синовица и жени се Алимније богословац.
МАРТА. (брише сузе): Та шта говориш? А за кога полази Стана?
МАКСИМ: За Цифрићи!
МАРТА: Јели могуће? А шта је са Драгомиром?
МАКСИМ: Та, веле: девојка би као и хтела, али стриц ни опепелити —
МАРТА: Сиромах Драгомир!
МАКСИМ: А што сиромах? (себи) Не знам, што ми се нешто узмути, кад почнем разговор о њему? (гласно). Него ово ће те ваљда обрадовати? Алимпије узима Милеву,
МАРТА (весело): Шта? Прија-Милеву ? Е, мораћемо ићи на честитање.
МАКСИМ: На управо зато сам и дошао. (себи) Кад се лаже, нек се лаже. (гласно) Ти ту спреми а ја ћу одмах доћи, само да узмем што ми треба из собе
(Улази у другу собу и у исти мах врата се отварају и унутра улази Драгомир. Максим, кад га спази, лагано отшкрине врата од своје собе и — од времена на време — промоли главу па слуша).
ДРАГОМИР: (бесно ходајући) Пропао сам, сасвим сам пропао! (ухвати се обема рукама за главу). Ох, ја сам несретник.
МАРТА: За име света, господине Драгомире, шта вам је? Шта вам се то десило?
ДРАГОМИР (гледајући): Све, штогод хоћете! Несрећа, јад, очајање, пропаст. Све, једном речи, све!
МАРТА: Да вам није ко — сахрани Боже! — умро од рода или пријатеља?
ДРАГОМИР: Још горе! Сви су живи, цео је свет жив, и ја сам жив, али ми је срећа умрла.
МАКСИМ (промоли главу): Тај канда почиње већ —
МАРТА: Па шта вам се десило? Говорите отворено. Ви немате овде никог познатијег и пречег, коме бисте се поверили.
МАКСИМ: Ао, гујо једна!
ДРАГОМИР: Мојој болести нема лека —
МАКСИМ: Чисто својим ушима не верујем!
ДРАГОМИР: Тај тешки терет и јад свалио се само на моје груди, притискао душу и срце па већ осећам сваког часа, сваког тренутка, како све јаче и јаче притискује. Ох, полудићу!
МАРТА: Јадни мдадић! Сад га потпуно разумем.
ДРАГОМИР: Глава моја болује а њој има само један лек: да је лупим о први зид, о прва врата, о прво дрво.
(чује се на вратима куцање)
МАРТА: Слободно!
(Улази Алимпије.)
АЛИМПИЈЕ: Здраво, брате! Камо тебе? Мислио сам, да ћеш свратити код Андре Кеца, досад сам те чекао.
ДРАГОМИР: У кавану? Никада више!
АЛИМИИЈЕ: Ехе!
ДРАГОМИР: Али не! Отићићу! Чему се имам надати више? Све моје наде одлетиле су. Отићи ћу у кавану, свима ћу свирачима заповедити, да ми свирају жалосни марш. Кад ходам, кад седим, и у кући и на сокаку и у глави, свуда нека се ори жалосни марш. (дохвати шешир и повуче Алимпија) Хајдемо.
МАКСИМ: (промоли главу) Овај канда није при чистој свести.
МАРТА: (себи) Као мој Максим!
АЛИМПИЈЕ: Та за Бога, чекај да се споразумемо! Куда ћеш?
ДРАГОМИР: Ма куда! У прву баџицу, у прву кавану, у први хотел, где прво засвирају жалосни марш.
АЛИМПИЈЕ: То би лепо било! Таман сам девојку прстеновао а сад да ми свирају жалосни марш.
МАКСА: (промоли главу) Ђаво би га знао! Мора да сам глув, нешто данас добро не чујем или — не разумем!
ДРАГОМИР: Ха, ха, ха, пунонадежни јуноши, млади вереници, будући очевн! Лако вам се веселити, али ако хоћете да знате, шта је право весеље — за мном, да видите, како се очајник весели.
МАРТА: (себи) Јадни младић!
МАКСИМ: Шта ли оно шапће?
АЛИМПИЈЕ: За Бога, брате, смири се, не даш ми до речи доћи! (свечано) Познато ће ти бити, брате, колико сам времена, муке и труда положио, док сам са превасходним успехом свршио богословију. Као сан лебдио је нада мном кор светитељскнх слика. Још од раног детињства одлучнх, да се спремим за свети позив, да, као свештено лице, својим смиреним трудима и подвизима допринесем што пастви православне цркве. За све време дакле, које сам провео у богословиј, читајући дела светих отаца, ја се тврдо одлучих —
ДРАГОМИР: Ха, ха, ха. Да се посветиш?
АЛИМПИЈЕ: Чекај, брате. да довршим! Ја се дакле тврдо одлучих, да се — оженим. Досадило ми се, да, као свршен богословац, износим са црквењаком кадионице поповима, да певам за певницом џабе, а прота и осталн попови да ужнвају цео тас.
ДРАГОМИР: Јудо!
АЛИМПИЈЕ: Из тебе сотона говори.
ДРАГОМИР: А из тебе „дух светих отаца“.
МАКСИМ: Изгледа ми и онај други, да је мало шенуо.
МАРТА: (себи) Као мој Макса!
АЛИМПИЈЕ: И тако, брате, сан ми се испунно: у идућу недељу биће ми сватови. Тако смо се договорили.
МАРТА: (весело) А хоће ли свирати и варошка банда?
АЛИМПИЈЕ (достојанствено): Погодио сам и цигане и варошку банду, кад једни престану, други да почну. То ће бити свадба, права моја свадба!
ДРАГОМИР: Али ти ја не могу доћи, а и ако дођем, заповедићу, да ми свирају жалосни марш. Цео свет нека се ожалости, све нека падне у тиху тугу: и млада и кум и стари сват и девер и сви сватови!
АЛИМПИЈЕ: Шта? Зар, кад се ја женим, да ми свирају жалосни марш!
МАКСИМ: (промоли главу) Сасвим полудио!
МАРТА: (себи) Као мој Максим.
ДРАГОМИР: Јесте, брате! Све ме је оставило, изневерило, само ми дубоко у срцу туга савила своје гњездо за вечна времена. (вади из џепа писма) Ево ово пакло писама, весници некадање среће и срећније будућности; дође доба, да се и са њима растанем; а и шта ће ми? За моје ране то не би био лек, већ оштар нож, који би ми само веће јаде задавао. (пали свећу) Сад — да вас у место ње последњи пут пољубим, па летите у ваздух а пратиће вас јато мојих уздисаја.
АЛИМПИЈЕ: Станина рука! (склапа побожно руке) Опрости му, господе, јер не зна шта ради!
ДРАГОМИР: Не Стана! — анђео је њезино право нме, али он је одлетео па собом однео моју срећу и жпвот.
МАРТА: (плаче) Сирото дете!
ДРАГОМИР: Немам шта више да тајим: једина је она, коју је срце моје волило и — ето! — све прође као сан.
МАКСИМ: Цела ми ова ствар изгледа сасвим другојачија!
ДРАГОМИР: Ето, брате, зато и не могу у сватове доћи.
АЛИМПИЈЕ: Ја сам начуо, као да њен стриц није баш бог зна како противан теби.
МАРТА: Што га не замолите?
ДРАГОМИР: Све је доцкан. Никаква молба не би била од помоћи. Решено је можда на небу, да пропаднем и — ето — пропашћу.
АЛИМПИЈЕ: Канда се у ту ствар сам сотона умешао. Иначе, да човек што грешно не помисли, ко би био крив?
(Максим отвара врата и улази.)
МАКСА: Ја, ја матора будала!
СВИ: Мајстор-Максиме!
МАРТА: Максиме, шта ти је?
МАКСИМ: Тако, тако ме слободно зовите, тако је моје право име. Јест, ја сам од главе до пете Максим! Нико га боље није могао измислити и где год ме видите, па седили, стојали или се веселили, а ви ви-чите, да се све хори: Максиме, хеј, Максиме!
МАРТА: Боже, он је полудио!
АЛИМПИЈЕ: Мајстор-Максиме!
ДРАГОМИР: Максиме!
МАКСИМ: Тако, тако! Сад ми је лакше. Али — иећу се маћи од вас, јер нећу имати нигде мира док не чујем, да сте ми опростили.
ДРАГОМИР: Али — не разумем, зашто?
МАКСИМ: Прво — ваш опроштај!
ДРАГОМИР: У чему је ваша кривица?
МАРТА: То је чудно!
АЛИМПИЈЕ: То је занимљиво!
МАКСИМ: Ја сам вам направио сву несрећу, јер ја сам први гласао, да будете деловођа збора, који је држан противу Тривуна.
ДРАГОМИР: Ах!
МАКСИМ: Не окрећите лице своје од мене, јер има нешто страшније: ја сам то са намером чинио.
ДРАГОМИР: Нека ти је просто, мајстор-Максиме — али мени је, видиш, суђено да пропаднем.
Алимпије (побожио: Не уклони од мене десницу твоју, господи!
ДРАГОМИР: Нека, мајстор-Максиме, ја ти праштам. Просто нека ти је, брате! (узима шешир) Хајдемо, Алимпије!
АЛИМПИЈЕ: Али за име божије, зашто сте то чинили?
МАКСИМ: Због моје глупе памети. Мислио сам, да господин Драгомир поред Стане воли и моју — Марту!
СВИ: (зачуђено):Максиме!
(Завеса пада.)
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милутин Илић, умро 1892, пре 132 године.
|