Ново доба/2
ПРИЗОР ДРУГИ
(Збор свију партија у кавани код „спаваћивог лава“; у дну подигута као нека гонорница, на њој сто, звонце, мастионица се пескаоницом и хартија. Мало подаље, десно, седе тамбурпши; неки од њих ходају, неки пуше а неки удешавају тамбуре. Грађани се мало по мало искупљају.)
ШКРАБАЛО: Шта је? Јесу ли се већ сви искупили? Баш сам радознао, како то изгледа. (Меће штекер на очи).
1-ВИ ГРАЂАНИН: Ово Је тек један део дошао.
ШКРАБАЛО: Хоће ли бити заступљене све партије?
1-ВИ ГРАЂАНИН: Сви се сложили, да изјаве посланику неповерење. Не зна се још само, хоће ли и социјалисте пристати.
2-ГИ ГРАЂАНИН: (приступајући му). Здраво, Андрија! Како ти? Откад те нисам видио! Јеси ли здрав? Како радња?
1-ВИ ГРАЂАНИН: Хвала богу! Све је добро, него да ти прикажем свога госта. Господин Шкрабало, уредник слободоумних новина из Београда
2-ГИ ГРАЂАНИН: Мило ми је, мило ми је особито! Зацело сте ради да видите, како овамо ствари иду?
ШКРАБАЛО: А, не! Путујем ради претплате.
2-ГИ ГРАЂАНИН: (себи). Лаже ћорави угурсуз! Нацивраће чланак два сата дугачак у новинама. Знам ја то.
(Грађани у гомилама долазе. Неки седају за столове у кавани а неки стоје здравећи се: „Како си? Хвала Богу! Јеси ли се решио? Крајње је, крајње је нреме! Многи долазе са женама. Кавана се напуни Долази Максим.)
СТАНКО ПОНОЋ (пење се на говорницу; виче гласно): Браћо, пре него што се отпочне збор, ваља прво и прво да бирамо председника.
СВИ (вичу): Да бирамо председника, да бирамо председника!
ПОНОЋ: Па кога ћете?
1-ВИ ГРАЂАНИН: Ја држим, браћо, да ће добро бити, да се прво договоримо о томе.
СВИ (чује се и по неки женски глас): Да се договоримо, да се договоримо! (скупљају се у поједине гомиле и договарају се).
ШКРАБАЛО: Какве је политичке боје онај дебељко, што му жена носи на глави тепелук?
1-ВИ ГРАЂАНИН: Доскора је ћутао и није се знало управо, коме припада? Али се држало, да то долази отуда, што је сиротног стања био а и радња му слабо ишла. Уједанпут позове он неколико пријатеља својих на вечеру а они, кад му дођоше у госте, угледаше на зиду његовом табло свију министара По вечери устаде он и свечано испи чашу у њихово здравље, изјављујући, да је рад, да га влада својим духовним очима увек прати, и на улици и у кући, и дању и ноћу. Од тада се та слика скида са зида само онда, кад се мннистарство промени. Влада је — вели он — на мом зиду обешена а не министри! И што је чудновато, радња му од то доба пође на боље.
ШКРАБАЛО: А ко је онај мршави, што ларма онолико ?
1-ВИ ГРАЂАНИН: То је фанатичан социјалиста. Увек носи дувањару, на којој стоји насликан по који вођа те партије, или као што он вели: „мученик.“ Дотле тера, како приповедају, да је једног од чувенијих људи из противне партије, кријући слику, понудио из своје дувањаре дуваном. Вели, да га. задахне духом социјалистичким.
2-ГИ ГРАЂАНИН: Дакле, јесмо ли се решили?
СВИ (чује се и по.неки женски глас). Решено је!
2-ГИ ГРАЂАНИН: Хоћемо ли газда-Станка?
СВИ: Хоћемо, хоћемо!
(Поноћ се пење на говорницу).
МАКСИМ. (себи): Проклети брица, преварио ме! Овај се збор, као што видим, сасвим ва друго састао. Шта ћу онда ја овде ? Боље да идем. (полази). Али не. Чини ми се, да сам га видио, како се упутио амо. Каква ми сретна мисао на ум паде! Причекаћу, пак ако само дође овамо, направићу му посла, да се све пуши.
ШКРАБАЛО: Хоће ли већ отпочети?
2-ГИ ГРАЂАНИН: Сад ће.
(Ларма. У гомили близу врата вичу: „Ево монаркиста, монаркиста, монаркиста! Улази Божа Пита, ковач, крупна људескара, са огромном дреновлчом у руци.)
БОЖА: Живила светла породица! (лупа дреновачом о сто). Механџија, вина!
ШКРАБАЛО: Што га зову монаркиста?
1-ВИ ГРАЂАНИН: Дирају га. Кад је у друштву, обично пева једну те једну песму: „Магла пала на Србију.а У осталом другу и не зна.
МЕХАНЏИЈА (доносећи му вина): Изволите, џанум, одмах паре. Знаш, Божо, напред се плаћа. кад је таки свет.
БОЖА. (измахује дреновачем): Сад ћу ти дати!
МЕХАНЏИЈА: (узмичући). Фала џанум, фала!
(У кавану улази Драгомир).
ДРАГОМИР: (упрепашћено). Наопако! Овде је заиста некакав збор!
МАКСИМ. (себи): Аха! Ево дошао је.
ПОНОЋ (виче): Браћо, поред председника ваља и једно способно лице, које ће вршити дужност деловође. Дакле, кога ћемо? (ларма у гомили. Божа прилази тамбурашима, и чује се, како им говори: „Ону, зиаш, „Магла пала на Србију.“ Тамбураши таман удесе и почну певати прву строфу, а председник куца у звонце и виче) Мир! (окреће се тамбурашима) Ви ћете бити истерани ако и даље лармате.
БОЖА (скаче на средину): Који је тај, што је кадар моје свираче истерати? (многи се искупе око њега умирујући га! „ Божо брате, мани се ћорава посла!“) Шта, народна ствар? И ја сам народ и моји су свирачи народ. (остали опет навале на њега. те га одвуку.)
ДРАГОМИР: (себи). Чудна ствар! Политички збор и ја на њему, па још ако чује чика! — Ох, ала то име изговарам са пуним устима. Решено је. Најбоље ће бити ако благовремено стругмемо. — Видиће ме ко, па може јавити још и председнику.
МАКСИМ: (себи). Нешто се узверио, канда се спрема да бега?
ПОНОЋ: Јесте ли се договорили?
МАКСИМ: Ја мислим, браћо, да би најбоље било, да изаберемо за деловођу господина Драгомира Красића. Он је и онако вешт на перу а и ваљан и одан народној ствари.
СВИ: Красића, Краснћа!
ДРАГОМИР: (себи). Сад сам пропао! (гласно). Хвала вам, браћо, хвала!
МАКСИМ: (себи). Тако! Са овим сам му направио посла код газда-Тривуна. Знам ја његову нарав. Само док чује! Од сватова неће бити ништа. Па још док чује и његов председник. Сад могу миран бити. Неће тај внше остајати од канцеларије и седити с мојом Мартом, код куће, кад ја нисам тамо! Само док чује то његов председник!
ПОНОЋ: Сад, браћо, да вам прикажем изасланика општинске власти у лицу господара Гаврила Црвендлакића и изасланика полиције у лицу господина Леје Врељанца, практнканта начелства (окреће се Драгомиру) Јесте ли отпочели записник?
ДРАГОМИР: Јесам, ево! (чита). Збор је у потпуном реду отворен и изабрао је за председника —
ПОНОЋ (шапуће му): Забележити: једногласно.
ДРАГОМИР: (чита). И изабрао је за председника једногласно Станка —
ПОНОЋ (шапуће му): Ух, ала немате стила! Кад су га изабрали једногласно, сигурно је и уважени грађанин.
ДРАГОМИР. (чита): И изабрао је једногласно за председника уваженог грађанина Станка. Ето дотле сам дошао.
ПОНОЋ: А молимо, камо име деловође?
ДРАГОМИР: Па то не мора бити забележено. Ето на пример у Француској и Енглеској —
ПОНОЋ: Баталите то! Већ ако се шта плашите —
ДРАГОМИР. (љутито): Ко? Зар ја? (бележи). Ево!
ПОНОЋ: Сад, браћо, благодарећи вам на поверењу, имам да изразим још једну радост. Мислим, да се и ви сви радујете, што видимо овде и социјалисте, који су вољно пристали, да раде са нама на овом благородном задатку.
ОНАЈ С ДУВАЊАРОМ: Ко пристаје са вама? Ми само за овај случај — (ларма).
ПОНОЋ (виче): Њима, који су према своме програму увек били противни мирољубивом разлагању. морамо у овој прилици изразити признање — (опет ларма; социјалисте протестују.)
КОМАРАЦ: Ја сам од оних, који су увек и приватне послове председникове осуђивали, као веома шпекулативне природе, — а мислим, то чини и цела партија социјалистичка. (социјалисте вичу: „Сви, сви!“).
ДРАГОМИР (шапуће): Да избришемо оно „једногласно?“
ПОНОЋ (упрепашћено): Јесте ли полудили?
КОМАРАЦ (наставља): Па оженио се из шпекулације. (многи вичу: иије! Међу тима је и жена председникова).
ДРАГОМИР (шапуће): Је л’те, господине председниче, да избришемо оно „уважени?“
ПОНОЋ. (љутито): Шта хоћете? Ви канда терате самном шалу?
ДРАГОМИР (себи): А, хоћеш да ме гониш да потписујем своје име?
КОМАРАЦ (наставља): И такав човек да осуђује људе, који су, да се послужимо фигуром, показали увек своје анђеоске особине. (ларма. Многи вичу: Нисте! Социјалисте вичу: Јесмо!
ПОНОЋ (лупа у звонце): Браћо! Прво и прво, што ћу рећи, то је, да прелазим ћутке преко својих фамилијарних осећаја, који су у овој прилици увређени. Нећу о томе да говорим, били сте и сами очевидци тога немилога појава. Да бих једном прекинуо разговор, ја износим на решење питање, ради кога смо се и сакупили: Јесте ли сви за то, да изразимо осуду на нашега посланика?
ДРАГОМИР. (себи): Зар ја да пишем осуду нашем чики?
ФИЛИП СУША: Најјачу осуду. Та тај никад ништа није говорио у скупштини. Шта ће нам мутан посланик?
НИКОЛА БЕЋАР: И ако је говорио, није ништа за нас говорио.
ПОНОЋ: Е то је претерано! Откуда ће он тамо да говори за нас?
ФИЛИП СУША: Не само то, господине председниче, него и кад није гласао за владин предлог, тврдо сам убеђен, да се смешио и ћутећки климао главом, као да одобрава.
КОМАРАЦ: Овај механџија мора увек из форме изаћи. Кад се наљути, удари му сва крв у нос. па се црвени као патлиџан. Молим вас, погледај- те само!
ПОНОЋ: Дакле, као што видим. већина је зато, да му се искаже неповерење. И то је питање решено. Сад ваља о томе да се договоримо: хоћемо ли изабрати неколико људи из своје средине, који ће као депутација отићи к њему и изјавити му неповерење од наше стране?
Филип Суша: Да бирамо депутацију!
ДУЈАН ПРОСЕК: Али људе!
НИКОЛА БЕЋАР: Који би му све искресали!
КОМАРАЦ: Је сам тог мишљења, да ће најбоље бити, да ми саставимо револуцију.
ПОНОЋ: Какву револуцијуУ
КОМАРАЦ: По горњим местима обично тако бива. Саставе револуцију.
ЈЕДАН ИЗ ГОМИЛЕ: Ваљда резолуцију?
КОМАРАЦ: На сад не знам упрано! Тако некако.
СВИ (вичу): Депутацију! Да бирамо депутацију!
ПОНОЋ: Добро, браћо! Одлучено је дакле да се бира депутација и онда ја од своје стране предлажем за члана тој депутацији Филипа Сушу. Пристаје ли збор?
СВИ (вичу): Пристајемо, пристајемо!
ФИЛИП (себи): Ово је наопако! Ја му не смем на очи изаћи! Већ толико времена како му нисам платио оцо вино, а мислим још неколнко стотина акова да дигнем. (гласно) Хвала, браћо, али ја сам прост човек. (себи) Који ме је ђаво гонио, да толико говорим?
СВИ: Тебе ћемо, тебе ћемо. Ти си добар говорннк.
ПОНОЋ: За другог члана депутације предлажем Николу Бећара. Пристаје ли збор?
НИКОЛА (онако седећи готово рикне; себи): Аох! Заклаше ме без ножа! Баш сам мислио да узајмим од њега новаца! (гласно) Браћо! махните се ви мене! Оно, што но реч, ја сам имао внше посла са стоком, него са људима. Ту би ваљало говорити штогод углађено, а ја, ја пресечем као сатаром. (лупа се у главу; себи) Баш сам прави во! Ко ме је ђавола гонио, да бистрим политику?
СВИ: Баш те зато и бирамо! (Ннкола седе на своје место, очајнички звера и уздише: Заклаше ме! Преклаше ме!)
ПОНОЋ: За трећег члана предлажем Дујана Просека. Пристаје ли збор?
ДУЈАН (себи): Ово је ужасно; Меницу му нисам платио а рок је скоро ту. (гласно) Браћо! Зар из ваше средине неће бити бољег човека, којег ћете изабрати за члана депутације? Промислите, браћо! Ја могу иначе. да вичем и говорим, али у тим свечаним приликама просто сам мутав. (себи) Проклета меница!
СВИ: Тебе ћемо, тебе ћемо!
КОМАРАЦ: Ја бих имао приметити, да ба за четвртог члана депутације ваљало изабрати каквог интелигентног човека, који је са својих особина познат и уважен. (себи) Баш сам рад да уђем у депутацију. (гласно) Па ако се што они збуне, он красноречиво да искаже што треба.
ПОНОЋ: Онда ја предлажем Драгомира Красића, деловођу нашег. Пристаје ли збор?
СВИ: Пристајемо, пристајемо!
ДРАГОМИР (клоне на столицу): Пропао сам!
ПОНОЋ (себи; злобно): А? Јели? Хоће човек да брише једногласно и уважени грађанин! (гласно) Па сад, браћо, чланови депутације нека се издвоје и изврше одлуку збора. (Филип, Никола, Дујан и Драгомир излазе љутито.) А ми, браћо, можемо сада решити, кога ћемо на његово место за посланика? (чује се како тамбураши удешавају).
ПОНОЋ: Шта је то?
ЈЕДАН ИЗ ГОМИЛЕ: Монаркиста заповедио опет, да му свирају.
(Чује се, како Божа пијан виче: „Свиријте! Ко сме да вас дира ? Ја плаћам! Деде! Магла пала на Србију! Ларма. Божу хоће да избаце на поље он скаче на средину и размахујући дреновачом виче: „Ко сме? Разљућене социјалисте потпомажу га.)
ЛЕЈА ВРЕЛАНАЦ (устаје са свога места и свечаним гласом виче): Браћо! Пошто се десио неред, то у име закона распуштам збор!
(Ларма. Поноћ силази са говорнице. Многи одлазе).
БОЖА (диже дреновачу и виче): Свирајте! Ја плаћам!
{Завеса пада.)
|