Lastavica i slavuj

Lastavica i slavuj
Pisac: Ezop, prevodilac: Dositej Obradović

Basnu je napisao Ezop a Dositej ju je preveo i napisao naravoučenije.

Ove su dve ptice u staro vreme bile dve miloserdačne i ljubime sestrice, koje su veliku obidu i nepravdu od ljudi postradale, i od mnogoga plača i sjetovanja pretvore seu ove ptičice. Lasta, dakle, u jedno proleće iziđe iz grada, dođe u jedan lug za nagledati sestricu svoju, i reče joj: „Prestani već tužeći i sjetujući za Itom, sinom tvojim, i pređi u grad k nami; onde ćeš barem gospodi i gospođama pojati, a ovde kome poješ, kom li slatkim tvojim uslaždavaš glasom, van do koga seoskog pastira i prostu pastirku, koji nisu za taku muziku?”

„Ah, sestrice, kako to besediš?” — odgovori slavuj, — „zar si ti zaboravila da je onaj građanin i veliki gospodii bio koji je nas ljut uvredio, i mene bednu u toliko očajanije priveo i s uma sveo, da za osvešiti beščestije tebi naneseno morala sam ... Poznati su ti naši slučaji, našto ću stare rane pozleđivati? Pritom, ti znaš kako je gospodi mučno ugoditi. A što veliš da pastiri i pastirke nisu moje muzike dostojni, ljuto grešiš! Zašto nisu, kad čuvstvuju krasotu jestestva? Veruj ti meni, u njihovim prsima čelovečeska, verna i ljubovna srca traju, lepša i blagorodnija nego u mnogih gradskih žitelja. Ako li ko i od građana krasotu prirode čuvstvuje i ljubi, nek me ovde dođe poslušati gdi potoci po dolinam šušte, čisti zefiri luge prohlađuju i raznose miris ljubičice, gdi se livade s poljskim cvećem krase i privlače svakog oči na se.”

Naravoučenije

Premudri i preblagi Tvorac takovo je raspoloženije jestestva učinio, da kad bi ljudi i sa svoje strane sva nužnak svojemu blagopolučiju sredstva upotrebili, nesravnjeno bi zadovoljniji i ščastljiviji bili. Ova sredstva sostoje se u zdravom i čistom razumu, trudoljubiju i blagonaraviju. Ima takovih mesta na zemlji našoj gdi je vsegdašnja zima, i gdi se ljudi hrane ili s ribom morskom ili s lovom životinja; ove iste ljude da hoće ko da ih premesti i preseli u lepše i pitomije zemlje, nipošto nećedu; tu gdi su se rodili, najbolje i najlepše im se čini, jer za bolje ne znadu; ako li im ko kaže, oni misle da ih vara. Dakle, kad su oni onde zadovoljni, mi, koji imamo i proleće i leto i jesen, po svakoj pravici valjalo bi da mislimo da smo u raju. I zaisto, kad bi višenapomenuta sredstva kako nadleži upotrebili, tako bi nam i bilo. Pravda da soveršeno blagopolučije, bez svake boljetice i skorbi, ne valja na ovoj zemlji iskati, zašto nismo samo za ovde stvoreni; ali svaki koji može biti više zadovoljan nego nezadovoljan, on, ako je razuman, može sebe za blagopolučna vmenjavati. A ljudi bi, bez sumnjenija, svi zajedno mogli vrlo lasno mnogo više zadovoljni nego nezadovoljni biti s pomoštiju više rečenih sredstva.

Uzmimo samo za primer jednu vešt, koja najveću čast roda čelovečeskoga udručava, muči i zlopolučnom čini: ova je vešt skudost, nedostatak iliti siromaštvo. Sada uprav siromasi ne mogu se nareći, razve oni koji za krajnju starost ili nemošt i sakatstvo nisu kadri svoju hranu ni haljinu zaslužiti; ovakovih je svuda vrlo malo, a ti isti koji se nahode, črez milostinju dobrih i bogoljubivih ljudi nigde niti su goli, niti od gladi umiru. Najveće je dakle čislo siromaha ili za lenost ili za raskoš; malo ko hoće da zna šta mu je dosta, i da umeri svoj trošak prema svom dohotku. Evo istiniti izvori sve skudosti među ljudma. Zašto su trudoljubivi i razumni seljani na svem licu zemnomu (gdi im samo udručenije i nepravda ne biva) zadovoljniji, veseliji i blagopolučniji nego veće čislo velike gospode i građana? Za ova dva uzroka: prvo, što je njihovo srce čisto i slobodno od premnogih strasti i zloba koje velikih gospoda i bogataca srca neprestano grizu i muče; a ftoro, što se zadovoljstvuju s onim što imadu.

Ja iz soveršenoga iskustva ovo utverždavam, jer sam proveo sav život dosad i s seljani i s bogatim ljudma i gospodom, i poznao sam ovu istinu u svakom narodu i jeziku među kojima sam živio. Gdi su god seljani pod pravednim i blagoureždenim upravljenijem, ko je god od njih raden i pametan, u njegovoj kući i avliji žene i devojke pevaju, i njihove pjesne izlaze im iz sred srca; a bogate familije, kad ih iz daleka gledaš, neopisano i neponjatno ti se čini njihovo blagopolučije, a kad blizo dođeš i vnutrenjaja srca njihova poznaš, gdi je pravo sedalište blagopolučija ili zlopolučija, užasneš se šta tu nađeš, i moliš boga da ti ništa takovo na glavu ne dođe!

Pokojni Gavril, moldovski mitropolit, gledajući svoje robove Cigane gdi skaču i pevaju kao da ne znadu što će od radosti činiti, često bi rekao: „Ta bog ih vidio! Ništa ne jedu nego mamaljigu; otkud im ono veselje u srcu?” — „Ee, gospodine”, — rekao bi mu neki šaljiv proiguman, — „ne leže njima tvojih pedeset hiljada dukata na srcu! Kako ne bi bili veseli?”

Mnoga su ljuboprenija cerkovni učitelji imali: gdi bi bio oni raj za koga se piše? Stoji napisato da četiri velike reke ispred njega izviru. Evo četiri reke: Dunav i Tisa, Sava i Drava. Ee, baš! Pak zar ove reke iz jednog mesta izviru? Podalje se tebi valja izmaći ako si rad k onim rekama doći! To su, ako ćeš da znaš, Tigar i Efrat, Nil i Gang. Al' evo nevolje, što ove dve poslednje reke od one dve prve, i jedna od druge, na hiljadu milja daleko izviru. A da što ćemo sad? Ništa, ka' i dosad. Kome, kao i meni, nije inat mio, mi ćemo se Grigorija Nazianzina držati, koji ovako veli: „Παντί βροτώ ευϕρονούντι πάσα γη παράδεισος: Svakom čoveku blagorazumnom sva je zemlja raj .” Na ovi način i naš lepi Tamiš iz raja izvire.

Zdravo i prekrasno mudrovanije ovoga učitelja! Kako se čovek svake naravne zloće izbavi; um svoj od ludih, mračnih i krivih mnjenija osvobodi; srce i dušu svoju od svakog nepravednog i nevaljalog zapevanja otrese i očisti; pak jošt sverh toga kad s čistoserdečnim, ljuboistinitim, bez svake pritvornosti, lukavstva i zlobe ljudma živi, gdi svak verno, prilježno i pošteno svoju dužnost ispolnjava: boljeg raja na zemlji nek ne traži. A ovakovih ljudi (pravda, gdi manje, gdi više), ali se, hvala bogu, opet nahodi svuda.

Izvori

Antologija srpske književnosti [1]

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Ezop, umro -560, pre 2584 godine.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Dositej Obradović, umro 1811, pre 213 godina.