Вран и славуј

Вран и славуј
Писац: Езоп, преводилац: Доситеј Обрадовић

Басну је написао Езоп а Доситеј ју је превео и написао наравоученије.

Вран упита славуја колико година славуји живу на земљи: „Седам година”, одговори мали пјевчик — „кад мање, кад више. Ми се не старамо колико ћемо живети, него само да лепо и мирно поживимо. — „Међер се људи нимало у појању не разумевају”, — рече вран — „који су толико у ваш глас заљубљени и paдo вас слушају. А је ли икада могуће да ви лепше појете oд нас, који по сто година живимо?“ То рекне, пак одлети на високо древо, и почне из свега грла крâкати.

Наравоученије

„С једина бо јест мудрост человјеком, и долгота живота не состоји се у числугодина”, премудро Соломон учи. Само добродјетелному и чесному чловеку принадлеже ове, које у истом месту сљедују, речи: „Сконча в сја в маље, исполни љета долга”, придодаје узрок зашто: „угодна бо бје”, вели, „господеви душа јего”. Из овога видимо да у самој добродјетељи состоји се сва цена науке и мудрости, сва чесност старинске седине и сва долгота живота која превосходи Метусалова љета; ибо чрез њу саму душа богу угождава и блажену вечност заслужује и добива. Сви који се находе у добрим опстојателствам, и имаду довољна средства да могу телу своме угодити и сва чувства своја насладити, по вишој части та иста средства на зла и недозвољена услажденија употребљавају, и то низашто друго не чине разве што себи дугачак живот обештавају, а овај долговремени живот свој држе у педесет или најдуже у сто година. Чини им се дакле да тим годинама неће бити краја ни конца, и зато, као онај у Евангелију богатац, говоре души својеј: „Једи и пиј, мила душице, имаш откуд за сто година дана; биће ти и претећи ће ти!”

Да ови исти људи по случају сазнаду да нећеду живети него само јоште два или три дни: би ли тако души својеј говорили? Мучно би се и од стотине један нашао, разве да је сасвим ништа друго него марвинче. А да што би чинио? Ако је неразуман, ништа него: „Јао, леле, и помагај!” Ако ли је разуман, а он би употребио та два или три дна да најлепше, најблагородније и најславније своје вешти расположи и остави. Сада дакле свак паметан нека нам право каже: сто година кад прођу, шта остаје од њих? Нигде ништа. Ово дакле число година, које ћеду проћи и у ништа обратити се, не би ли разумније и полезније било на добро, на чест и на вечну славу употребити, него на сујету, на будалаштине и, што је горе, на вечно бешчестије и вред? Кад би људи здраво, чисто и разумно о времену живота свога мислили, пропало би између њих свако зло, а на овога место дошло би и преобладало би свако добро и благополучије.

У арапским историјам находи се једна која у самој вешти није ништа друго него причта и басноподобна повјест, али њејзино наравоученије тако је лепо и полезно, и толико се к овој материји допада, да се не могу уздржати с инглескога језика да је не преведем и овде напишем.

Један египетски султан зло живљаше и своје подане удручаваше и мучаше. Неки поштени и за добродјетељ своју за свеца почитајеми дервиш, представљајући реченом султану краткост живота, мољаше га, совјетоваше и увјештаваше да престане од зла и неправде, и да не привлачи на душу своју са неколико минута живота вечно срамотно име и савише муку. Султан, у самој младости својећ као звер силовит, не може никако да разуме што тај дервиш хоће, напомињући му толико краткост живота, кад он мисли најмање јоште педесет година живити и царствовати. Кад дервиш већ сазна да је ова надежда дугога живота начална пучина која султана заслепљава и не да му у чувство доћи, нађе га једном на дивану међу први поглавари и официри царства, и рече му: „Јошт једну ствар што ти речем, молим те да учиниш, пак ти затим више нећу досађивати”. „Вала, ако се само може, хоћу што год речеш, само да ме се већ прођеш”.

Тада дервиш заповеди да се донесе један велики чабар пун чисте воде, над којом он нешто очита, пак рекне султану да замочи сву главу у ту воду и да је ту за толико држи за колико може своје диханије уздержати.

„Шта главу?” — одговори рад и весео султан — „бре 'оћу се сав како ме видиш загњурити; само памти да ми унапредак не долазиш на очи с твојим наравоученијем говорећи ми да је мој живот кратак, ако си рад да не ограјишеш”.

„Главу само”, — рече дервиш — „пак држи је у води колико дуже можеш”.

Онда ти он с главом у чабар. Постоји неколико, па кад је из воде извади, гледајући са ужасом на дервиша:

„Ајме, ниједна веро, свече! Што учини од мене? Колико ли ме намучи, да од бога нађеш!”

„Шта ти је учинио?” — запитају официри.

„Како шта ми је учинио? Ево равно двадесет година како трпим неисказане муке!”

Пак почне исказивати своја страданија на ови начин: „Како умочих главу у ону проклету воду, нађем се на брегу Нила реке. Дигне се ребелија на ме, и истерају ме из царства, те ти ја бежи, остављен од свију својих, преко некаквих страховитих пустих планина и песковитих поља; дођем у туђу земљу, гди, за не умрети од глади, најмим се и служио сам седам година. Умре ми господар, а ја се — у зли час по ме! — оженим с његовом удовицом, злом женом и проклетом, да јој под небом у злу нејма пара! Седморо деце с њом сам изродио, и све залуду. Бре тукла ме је та жена, бре мучила ме је — исказати вам не могу шта сам ту поднео и претрпио! А кад прирасту деца, зла као им и мати, најпосле сложе се с матером, пак камењем бацајући се на ме, отерају ме од куће. Тада ти ја куд ћу, што ћу, те опет преко истих поља и планина вратим се натраг. Кад дођем на брег Нила, дочекате ме ви и признате ме опет за свога султана. После толиких страданија и мука што сам искусио, задајем вам моју веру: нећете бољега од мене у целом Египту наћи”.

Чуде се они, и кажу му да ништа тога није било, нити је могло бити за толико кратко време откад је он главу у воду умочио,

„Није могло бити? Кратко време! Вами је до шале! Бре, мене ви питајте, који сам све то што вам кажем преко главе преметнуо!”

Тада и дервиш каже му да то све што је он страдао, то је за толико било за колико је он главу у чабру држао; да сад из тога позна краткост живота, који му се је досад дугачак представљао и чинио, и да се унапредак опамети и уразуми.

„Било како било”, — рече султан — „ја тога покора и сијасета, и муке и срамоте за живота не заборавих! Одсад помажите ми само с вашим добрим совјетом, пак ћете ме топрв познати. Господине мили боже, да зле женице! Избави таке и мог злотвора! Лако се вами смејати, јер ви јошт не знате што је зла жена! Замоч'дерте само главу у ови чабар, пак ћете видити.”

Ова се повест види да је измишљена, и при првом погледу већма се за шалу и смеј састављена чини; али кад здраво њејзино значење и морал расудимо, ништа не може истинитије бити. Зашто, шта је наш живот и наших сто година кад прођу? Ништа! Ово сви знамо, и нико о том не сумња. Није ли дакле паметније и боље: разумно и добродјетелно, на нашу времену и вечну ползу, славу и благополучије ово неколико година провести, него на времено и вечно бешчестије, срамоту и злополучије? Слаткопјевни славујак, ако ће само једну годину преживити, вреднија му је него врану сто; услади нам пролеће појањем својим, излеже своје пилиће и отхрани, и свак воли једнога славуја чути да поје него хиљаду врана и сврака. Ове ће кракати и крекетати колико ти драго, али појати неће никада, ако ће јошт толико живити.

Извори

Антологија српске књижевности [1]

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Езоп, умро -560, пре 2584 године.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Доситеј Обрадовић, умро 1811, пре 213 година.