Ластавица и проче птице

Ластавица и проче птице
Писац: Езоп, преводилац: Доситеј Обрадовић

Басну је написао Езоп а Доситеј ју је превео и написао наравоученије.

У пролеће, ластавица, како упази сељане да почну сејати конопље, сазове све птице и каже им да из тога семена израсти ће такова материја из које ће се птицама на њихову велику погибељ свакојаке мреже плести: зато, ако су своме добру paдe, како сељани oдy дома, да се све јединомислено и јединодушно сложе и да све оно на њихов вред посејато семе ишчепркају и позобљу. „Две ћемо ползе од тога имати: прво, што ћемо се најести; а друго, што ћемо унапредак безбрижно и безбедно живити”.

Онда птице почну што којој у главу дође говорити. Неке реку: Ми се хранимо с мушицама, нашто се нами мучити и земљу раскопавати? Друге веле: Ми једемо гусенице и свакојаке црве. Треће кажу да имаду и осим тога доста посла на глави гњизда себи правећи, јаја носећи и пилиће излежујући и хранећи, и да им није дo копања и чеппкања.

На неколико дана потом никне конопље и позелене oд њега све њиве. Опет другољубива ласта, кад к једним кад к другим птицама летећи, моли их и увјештава да јоште младо и слабо конопље, док се није осилило, почупају. Птице, ка' и пре, свака и о свом послу, не марећи што ће после бити. Нађу се неке које јој се наругају, и здраво је испсују говорећи: „Гледај-де ти ластавичје главе и памети! Гди она дође да се покаже паметнија и боља од свију осталих птица! Немаш ли ти никаква другог посла, него хоћеш свет раменом да исправљаш? Како се oд толико птица ниједна не нађе осим тебе да нам каже што ће сутра и прекосутра и догодине бити?”

Кад ова то чује чему се није надала, онда оде к људма, и измоли себи дозвољење да при њихови домови гди гњиздо себи начини. То јој се допусти, и људи је радо гледају, зашто она ником никаква зла није кадра учинити; и толико је сваком милија што с њом и пролеће, љупко време, долази, и славуји пропевају.

Наравоученије

Почти од прве колевке человеческога рода и до садашњега нашега времена, ово исто што нам басна каже да се ласти случило, многима је и људма преко главе прешло. Немилостиви и злонаравни Каин мрзи, ненавиди и убија доброга Авела, брата свога. Праведни Енох, јоште пре Потопа, увјештава свога времена људе да престану од зла и неправде, ако су ради да им у један мах свим заједно зло јутро не дође! Говори данас, говори сутра, докле ти га у један мах истом нестане. Рабини пишу да је жив на небо однесен био; већ што му драго, куд је год он однесен, али њега између прочих нестане.

Јосиф, прекрасни Јосиф, мучи се по пустињи, тражећи браћу своју и носећи им храну; једва ти нам их нађе, а они с њим у бунар: ту ти лези, ту је теби место! — Мојсеј у Египту почне молити и увјештавати силнијега од сродства свога да слабијему обиде не твори: „Што? — изврати онај као бесан на њега очи, — ко те је поставио судијом над нами? Или зар мислиш и мене убити, као што си Египтјанина неки дан? Чекај ти, скуваћу ја теби попару!” А ови онда помисли у себи: међер ти овде није до стајања! Ти њима о добру радиш, а они теби о глави! Пак онда бежи куд га очи воде.

Добродјетелни Сократ, о којему је целој Грецији сведоџба делфинскога Аполона позната била: да је „Σωκράτης απάντων των Ελλήνων ο σοϕώτατος”, то јест: „Сократ од свију Греков премудрејши”, страшан непријатељем отечества у ополченију и војни, страшан истим мучитељем у бедном граждана својих междусобном раздору, страшан навластито жрецем, лажефилософом и сујеверија заштититељем, — но најпосле он исти, који је мудрост с неба међу људе донео, осуђен је од својих грађана у време старости своје отров пити! После не прођу два-три дна: јао и помагај! Вечне срамоте и покора шта то учинисмо? Дај, сазидајмо му храм, воздвигнимо му алтаре! Кољимо сто јунаца на жертву његовој праведној души! Све то већ касно и у невреме.

Пилат, Римљанин будући, вели блаженом Спаситељу: „Та род твој и братија твоја предали су те да на смерт осуђен будеш! Казуј шта си учинио?” Умива пред свима руке своје од неповине крови; а кад сав народ виче „Возми и распни!” —нек им буде, „они узрјат!”

У овој стотини година Волф, Германије просветитељ, професор хадски, прими оштру краљевску заповед: у двадесет и четири сата да се не нађе у Хâли ни у пруским державам, ако хоће да главу на рамени носи. У време љуте зиме, жена хоће да му се породи, — ништа то не помаже! Фурт! Нек се у коли бежећи порађа! А ко ово причињава? Та то се зна, што питаш? Ревносни пастори и богослови, зашто овакови, гди су год и чији су год, свуд су једнаки, нити хоће за шалу да знаду.

На Лесинга, великога и премудрејшега у нацији својеј, на исти начин сви, ревностију протестантскога православија ужежени и распаљени проповедници и себезовоми философи и богослови, подигли су се били пред његову смерт на њега као чавке. А то опет зашто? За трагедију „Натана”, у којеј Лесинг премудру божју Промисал у правди доказује; али је доказује тако како они сви заједно, и да их је јошт толико, не би кадри били доказати, — ето зашто.

У сваком роду и језику они су људи ужасни који хоћеду за бога више да ревнују и да се старају него што сам милостиви изискује бог, и који мисле: да њих нема, сва би божја слава пропала. Нико није тако славу истинаго бога искао како Исус Христос, но он у свему Евангелију показује да сва слава од стране људи к богу у томе се состоји да верују у бога и да га љубе, да живу праведно и поштено. И ни на што преблагословени син и слово божије није викао него на злобу, на неправду и на притворно лукавство.

А да кад је ово овако бивало како се из овога што смо рекли види, од Адама и до данас, може ли ово, и хоће ли кадгод престати? Може врло ласно и хоће тада кад сви оставимо преданија человеческа настрану, из којих се ништа не рађа него кавга и мрзост, а примимо чисту Христову науку, из које би се родио свети мир и слатка свеопшта љубов и свака правда и добродјетељ.

Ја сам различне нације желио и искао познати, а навластито нашу славеносерпску од Баната до Албаније. У Сербији, у Босни, у Славонији, у Далмацији и Херцеговини, свуда је у сељани ових краљевства характер воопште једнак, као да су, како и јесу, једна фамилија. Гди год добро стоје, ту су великодушни, странољубиви, мужествени, поштени, на добро склони, и здравим, то јест општим человеческим разумом одарени, а притом и трудољубиви. Гди се год између себе у комшилуку мрзе, то по највећој части происходи из тога што су неки греческога и неки римскога закона, и наричу једни друге с којекакви ружни и презрителни именами; први фторе зову или „Шокци”, или „Буњевци”, ил' „Римци”, или „Латини”, а ови оне: „Власи”, „Ркаћи” и „Шизматици”, а чесно, свето и братско име христјани — то свак само за се држи, или ако кад једна страна другу назове „Кућани” или „Ришћани”, то се за особиту милост и учтивост твори и држи, и по несрећи врло ретко бива.

Она сва вишеречена укорителна и бешчесна називања, и која се из њих рађа вражда и мрзост, престала би како би свештенство једне и друге стране добро васпитано и добродјетелно постало; отворило би народу очи, и показало би му праву, чисту и свету евангелску љубови и мира науку. Представимо себи какова би то сладост била и блаженство видиш толики поштени народ да се љубе као браћа и да се поштују! Ми сад видимо очевидно милост вечнога Промисла! Турска власт и величество спада и умањава се, а христјанска са свих страна расти и узвишава се. Сербија, Босна и Херцеговина избавиће се с временом од Турака и ослободити; али ако народ у овим земљама не почне отресати од себе сујеверије и не искорени ону древњу и богомрску вражду и мрзост за закон, они ћеду сами себи бити Турци и мучитељи. Ако епископи, свештенство и благородство међу њима не буду науком и добродјетелију крашени, избрањејши у нацији и истинити отечества верни синови, свобода иста служиће им на растљеније и развраштеније нарава, а кад се ово у обичај уведе и отме мах, онда се и наука иста отрује, разврати, опогани и буде гора и вредовитија општеству него простота и варварство.

Ово обаче неће бити само ако се ово средство употреби: да се јуности, колико на церковну толико и на гражданску службу опредељеној, наука на чистом евангелском духу и наравоученију основата из прве младости даде.

Свак ласно и чисто, ако само хоће, може видити и познати да ја ово не из пристрастија, не из мрзости нити к греческој нити к римској говорим церкви, но из чисте љубови к богу, Творцу мојему, к светој евангелској истини и к предрагој нацији нашеј. Имајући пред очима милосердије благога Промисла, који ме је у сиромаштву мојему из детињства као за руку водио, и сподобио ме полезним језиком научити се и прекрасне божествених умова књиге читати; и желећи да се ове, мени паче всјакаго злата и бисера честњејше и дражајше благодати достојан колико могу покажем; и да не чујем једанпут оно неблагодарнога раба сакрившаго дани јему талант обличеније: што год боље, разумније, поштеније и полезније знам, то дражајшим рода мојега суштим и будуштим приподајем, желећи им да с временом најдобродјетељнији, најпросвештенији и најславнији на земљи буду.

Ово је мала вешт, коју ја по возможности мојеј милој рода нашега јуности сприопштавам; али ће служити за искру чистога небесне истине огња, која ће с временом многим ученим и добродјетел љубјаштим душам повод дати да многу светлу и чисту здравога разума и наравоученија у народу ужегу свећу и општеполезну књигу преведу, саставе и издаду. Ко год буде умео и хотео беспристрасно и основателно мислити и судити, ласно ће из свега мојега говорења познати: да ја ништа нисам сматрајући на какову нибуд моју корист писао ни овде издао. За преживити јошт који дан док буде божија воља, с ови језици што ми је бог дао те сам научио, могу у многи лепи мести и градови у Европи поштено и спокојно живити. Лекције давати оним који управ желе учити се, то је моја сладост и радост; а такових желатеља, гди се год људи у добром состојанију находе, благодареније богу, довољно има. Зато, нити ми је потреба коме ласкати, нити на кога мрзити. Али на злобу и неправду потреба је мрзити гди се год оне нађу и познаду, у церковном како и у мирјанину, у свецу како год и у грешнику. Да нам ко каже за какву злобу, у туђем свецу, ми смо намах готови на тога туђега свеца мрзити, и нимало га се не бојимо. То исто ваља да чинимо кад управ познамо и у ономе злобу којега смо ми за свеца држали; а ко ово неће, тај почитује и боји се више свога свеца него бога, које свак види да не ваља.

Ми на други начин не можемо знати што су други на више од хиљаду година пре нас творили разве из историје која се је у оно време писала, и која је од исте цркве за истиниту призната; из ове, дакле, видимо онога времена људи дела, и по овим делом, ко је за похвалу, дужни смо га хвалити, а ко је за осужденије, дужни смо га осуждавати, био цар, папа, патријарх, или светац. Коме ли се ово неповољно види, он усред подне затвара очи, и мора бити у мраку и слепоти. Христјанство је, како сви знамо, раздељено на различна општества; свако општество и осим нас има своје свеце, за које ми нећемо нипошто да знамо: нек они говоре и вичу колико им драго, они су сами своје свеце начинили, нека их сами и држе, и нека их силом другима не намећу. На ови дакле исти и суштествени начин могли смо и ми наше начинити: ко нам је могао у томе заповедати? Није ли свак у својој кући господар? Не може ли он своје иконице на којем му драго од својих зидова привесити или приковати, и на ту се страну клањати? Овако свуда бива, овако и код нас.

Греци су људи као и остали људи, могли су се ласно преварити као и други, а ми од њих примили, пак се нашли у истом шкрипцу, пак сад све друге за прелаштене држимо, а сами себе чисте као сунце! Кад смо тако готови све друге муштрати и судити, није ли праведно и време већ да и сами себе мало промуштрамо и попросудимо? Чини ми се да је ово најпаметније. Кад су Греци и Латини од Христова апостола примили христјански закон, онда није било ни часнога дрвета, ни икона, ни светих телеса, ни моштију, ни костију, ни канона, ни ирмоса, ни тропара никаква, ни најмањег кондака. За све то блажени и свети апостоли нису ни речи ни слова нити знали нити мислили. А наши славенски народи примише христјанство неки од Греков, а неки од Латина. Но кад? На девет стотина година после апостола. Саде нек ми каже ко зна: шта се није могло за девет стотина година изумити и натрпати?

Блажен и преблажен велики цар Петар росијски! И блажена утроба која га је носила! Јер да не би њега, би се до данас и магарећим ногама клањали! Већ су их почели били разносити, него њега просвети бог те их покупова и затрпа, да се тај покор и срамота христјанству не наноси и не чини. Што се јоште никада на свету није чуло било ни видило, проклето среброљубије то је већ наумило било учинити: да се христјани магарећим ногама клањају! Зашто ми, хвала богу, добро знамо и видимо да при простом народу почитовати једну вешт, клањати јој се и за чудотворну је држати, то ни длаке не отличествује.

Свак може видиш, ко год хоће, у синодическим књигама, да су и иконе и мошти само за просто почитаније (и то касно, силом и на љуту срамоту) допуштене, и сад су свуда те вешти чудотворне; а вешт чудотворна, то значи која имаде свемогућега бога силу у себи. А нису ли, рећи ће ко, сјен Петрова и Павлов убрусац у оно време немоштне исцељивали? За избавити људе од идолослуженија то је онда бивало. А сад, кад, благодареније буди богу, нисмо идолослужитељи, но познајемо и верујемо у бога једнога, сад не требује ни убрусцем ни костима апостолскима клањати се кромје богу вечному. Нити су апостоли никад до века ни помислили да к својему поклоњенију народе и језике приведу, него к богопознанству, к богослуженију и к добродјетељи.

Судимо дакле себе, и не бивајмо тако готови и брзи друге осуждавати. Читајмо приљежније и с великим вниманијем пресвето, божествено Христово Евангелије, пак ћемо ту наћи ове речи: „Не судите, да не осуждени будете”, а то ће рећи: не мрзите и не гоните друге, ако хоћете да нисте мржени и гоњени; не проклињите, ако хоћете да нисте проклети; благосливљајте и љубите, ако желите да сте благословени и љубими; имајте мир мој и љубов моју, ако сте ради да сте моји ученици и братија моја, ибо: „Ко слуша слово моје и ко твори вољу пославшаго мја, тај је брат мој и сестра и мати моја”.

Ево, љубима браћо, христјанство! Ево православије, благочестије и соједињеније! Нејма ту Грека ни Латина, унијата ни неунијата!

Будимо само прави христјани, пак ћемо бити и овде колико је могуће на земљи благополучни, и по том вовјеки! Амин!

Конац баснама

Извори

Антологија српске књижевности [1]

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Езоп, умро -560, пре 2584 године.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Доситеј Обрадовић, умро 1811, пре 213 година.