Konj i zolje
| ←Svinja i hrast | Konj i zolje Pisac: Ezop, prevodilac: Dositej Obradović |
Stara klisura i vrapci→ |
| Basnu je napisao Ezop a Dositej ju je preveo i napisao naravoučenije. |
Dobar konj na vojsci ubijen — počne trunuti. Zalegu se u njemu zolje, koje kad načnu iz njega izletati, hvaleći se među sobom počnu besediti: „ O čuda preko čuda! kakvoga smo mi slavnoga poda!” Nedaleko odatle pčela, obletajući cvetove i sobirajući med, čuje to, i zujeći odgovori im: „Bolje bi vam bilo znati šta ste vi, a ne otkuda ste proizišle.”
Neka se niko ne hvali s blagorodstvom svojih starih koji nije nasledio one iste dobrodjetelji i preimuštestva črez koja su njegovi pretki blagorodstvo zaslužili. Predivno sverh ovoga govori Italijanac:
Folle, tu vanti nobiltà in vano,
Se tuoi castumi sono da villano!
Ludo, ti se s blagorodstvom ponosiš zaludu,
Kad narav imaš orjatsku i hudu!
Od prostoga roda, vospitanija i sostojanija ljudi ne mogu se očekivati ni iziskivati takova kačestva kakova pravično i neotložno iziskuju se od blagorodnih i imućih roditelja rođenih, koji su imali način i sredstvo blagorodno vospitati se, naučiti i prosvetiti, i u kojima malene pogreške protiv blagopristojnosti i blagonaravija za velike se vmenjavaju. Da se bedni siromah prevari za nekoliko grošića, ili ako će i dukata, lagati i hudo postupiti, to, premda se njegovom nevaljalom vospitaniju i bednosti pripisuje, ništa manje s tim izvjetom zakoni graždanski nisu zadovoljni, no hoćedu — i pravo hoćedu — da se takovi po dostoinstvu nakaže i nauči pameti. A kad se nađe ko blagorodan i imuć da laže i hudo postupa, tu se sasvim vidi hudorodno i od blata srce; i toliko je veće sramote i nakazanija takovi dostojan koliko ne samo što sebe beščesti nego i pošteno i slavno ime svojih roditelja i dedova očrnjava.
Ko misli da je zato blagorodan i u opštestvu otmjenan, da mu je slobodnije protiv svake pristojnosti, i ako bi uprkos česnosti i zakonom, neobuzdano postupati, s takim valja uprav u hospital; i ovo je najmehče i najslađe što mu se izreći može, koje on sebi za veliko poštenje mora držati.
Zakon graždanski mudro je ustanovio da se za velike zasluge k otečestvu ne samo zasluženi otečestva sinovi no i porodi njihovi „ot roda v rod” blagorodstvom obdarivaju i proslavljaju, za vozbuditi črez to vitešku i samu vremenu smert za besmertije sebi vmenjajuštuju dobrodjetelj. Ali pri svem ovom pohvalnom ustanovljeniju ne valja nikada s pameti smetati da je zakon jestestveni, a to jest zakon božiji, daleko stariji, mudriji i soveršeniji od zakona graždanskoga, i ovo je zakon večan: da se svašto i svaki toliko ceni koliko valja i vredi, ni manje ni više.
Našto su onim poslednjim, ištećenim i poraboštenim Atinejcem i Makedonjanom prva njihovih starih viteštva i dobrodjetelji razve na veću sramotu i uničiženije služile? O ovom bi se mnogo dalo besediti; no prvo, što pametnu je malo dosta, a drugo, nameravajući, ako mi bog daruje život, na iduće leto velikih i znamenitih ljudi nakratko istorije izdavati, onde će se u sami primeri o podobnoj materiji više viditi, zato sad dovoljno. Toliko, i iz ovoga svak dobro vidi da je veličajte nužde delo, najpače blagorodnoj i poglavara deci pristojno vospitanije davati, i njih iz prve mladosti k trudoljubiju, k nauci, k blagorodnom mudarstvovaniju, k svakoj česnosti i dobrodjetelji putevodstvovati i priobičavati.
Izvori uredi
- Antologija srpske književnosti [1]
|
|
|