Стара клисура и врапци

Стара клисура и врапци
Писац: Езоп, преводилац: Доситеј Обрадовић

Басну је написао Езоп а Доситеј ју је превео и написао наравоученије.

У једној старој клисуретини обитаваше сила врабаца, који се ту плођаху. Господар места дâ је развалити, и на том месту чини сазидати училишта и зданија за фабрике. Кад се ова нова зданија саврше, сакупе се опет врапци, тражећи своја прва обитавалишта и станке, но ужасну се кад не нађу оне пређашње развалине и рупе, и међу сособом стану мудрословити, говорећи: „Није ли овај господар места сасвим без памети? ту учини толику праску и посао док поквари оно прекрасно oд старине зданије, а начини ово ново које нам ни на што не служи? Ту су нам оне прве рупе и пукотине, гди су се наши дедови и прадедови с неисказаним спокојством и пространством вогњижђавали и водворјавали? Нашта му ово, помагај! Који ће му гуштери овде сад живити? Беж'мо, браћо, одавде; начаст ономе ко га je тако начинио кад је таке памети!”

Наравоученије

Пуштај нека врапци овако говоре, њима то пролази и пристоји, јер су они прави врапци, од њих ништа друго није за ожидавање. Али словесном душом и прекрасним разумом богом обдарени и украшени чловек да овако мудрује, и да се овако неких старинских плеснивих завичаја држи, и то ни за које друго разумно доказателство кромје што су тако и стари држали, то значи да силом хоће од истога врапца бесловеснији да остаје. Ко не види да ово ништа не ваља, да је разумном створењу срамотно, вољи и намјеренију премудрога Содјетеља (који је човеку способност дао да може дан о дан на боље успевати) сасвим противно?

Све историје, откад су људи почели што се год међу њима чини писати, о овој нас истини сложно уверавају: да велика царства и силни народи, док су се словесностију и разумом како надлежи владали и управљали, цветали су и прослављали се, а како су се с овога спасителнога уклонили и свратили пута, у бешчестије и злополучије падали су и пропадали. Нека нико не мисли да се изискује некаково чародјејно и прејестествено дјејствије и мајсторија за учинити оно за које древни Омир овако каже да је Минерва Диомиду рекла: „Aχλύν δ΄αυ τοι απ΄οϕθαλμών έλον... όϕρ΄ ευ γινώοχης ημέν θεόν ηδέ και άνδρα: Маглуштину сам ти са очију свукла да добро познадеш и бога и човека.” Ова маглуштина ништа није него сујеверије и криво предрасужденије, кад човек што утверждава или одриче не знајући зашто, баш као ови наши врапци.

Мудро, су мало речи, о овом Димостен саветује: Δεί, ημάς σκοπείν όπως μη χείρους είναι δόξωμεν των υπαρχόντων: Ваља да сматрамо да се не чинимо слабији него што смо”. То јест: богодани разум употребљавајмо како надлежи онде гди можемо, и од општега человеческога но здраваго разума ни у највећој науци не удаљавајмо се. Не само од старих времена, него и у данашњој ученој Европи, многи се находе велике науке и чеснога живота котори само зато што се почну удаљавати од здраваго разума (који неотложно мора служити за основаније свију человеческих знања) упадају у оно што Немци зову „швермерај”, а по нашки „пареније и окретање ума”, и почну се сјемо-тамо мотати, истражујући некакве чрезјестествене јероглифическе и рабинске тајне: и ко год неће у њихова на јави сновидјенија и кривоглавице да пристане, и у њихов тефтер да се запише, веле да је профан, то јест несвештен мирјанин. А ко се ту запише и прилепи, ако ће и воопште познат бити да је злонараван и неваљао човек, ништа зато, он је брат, ћути!

Зато, мила браћице, благо кући која има добра и паметна домаћина. Благо народу који има правдољубива, бодра и просвештена цара, који не чува сарај и жене као Сарданапал, нити лови мухе као Дометијан, него обилази царство своје, као вредан домаћин дом свој, старе клисуре и кулетине даје разваљивати, и на њихова места воздвиже училишта, фабрике, хоспитале и овим подобна општеполезна зданија, не марећи шта зановетају и мумлају врапци и совуљаге. Благо ће бити и свим људма кад се буду словесним здравим разумом како надлежи и добродјетељију управљати, не мрзећи се, не раздељавајући се, разве од злих и неваљалих, не наричући један другога профани, зашто ово је псовка, и ниједном чесном човеку није угодна нити пристоји, разве злонаравну и злочинцу.

Света је она реч онога старца Херцеговца да ћеду онда зли пропасти кад се сви добри сједине. А који су ти добри? — може ко помислити. Сви они који трудољубно, паметно и поштено живу, себе и своје фамилије богоугодно содержавајући, и за општу ползу сложно, јединомислено и јединодушно старајући се.

Извори

Антологија српске књижевности [1]

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Езоп, умро -560, пре 2584 године.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Доситеј Обрадовић, умро 1811, пре 213 година.