Свиња и храст
| ←Гуска возгорђена | Свиња и храст Писац: Езоп, преводилац: Доситеј Обрадовић |
Коњ и зоље→ |
| Басну је написао Езоп а Доситеј ју је превео и написао наравоученије. |
Свиња долазаше често под један жировити храст, и ту се с жиром храњаше. Храст јој рече једном: „Колико се с мојим плодом питаш, а никада нећеш на ме да погледаш, ни да ми захвалиш!” Свињче, да се покаже да и оно нешто паметно уме мислити, одговори: „ Е, баш! Као да ти мени за љубав тај плод рађаш и просипљеш?”
Точно мудрованије оних људи који находе свакојаке извјете, но бесловесне и свињске, да нису благодарни богу, родитељем и благодјетељем. Бог је неотлучно сојединио са сваком добродјетељију таково својство да онај који је исполњава како надлежи, мора у исто време чувствовати у срцу својему задовољство и услажденије. Такова је и благодарност, и ко год ову свештену добродјетељ исполњава, не само што своју дужност к благодјетељем својим, него и к самому себи обвршава: прво, показујући себе достојним примљенога благодјејанија, а потом, чувствујући и находећи себе бољим и благополучнијим у сохрањенију чесному чловеку пристојнога мударствованија. Чиста благодарност права је слава која се богу воздаје. „Та десеторица сте се излечили, а гди су оних девет? Како нису се вратили дати славу богу?” пита кротки и преблагословени агнец божји благодарнога и благоразумнога Самарјанина.
Познато је да римски император и росијска императрица за интерес царства својих с Турци војују, но ништа мање, свака благоразумна и человекољубна душа благосливљаће имена њихова, које је вечни Промисал за орудија своја изабрао, за умалити непоредак, варварство, кугу, мрак сујеверија и невјежества, и сва злополучија која се из ових рађају с временом истребити из человеческога рода.
Бедно и сасвим од бесловесних бесловесније мора бити оно јадно срце које никакове благодарности у себи не чувствује, зашто „воли осел познаје јасле господина свога”. А ко богу не благодари на дару битија, живота и словесности, знак је да је свега тога недостојан. Ко ником није благодаран на слаткој љубови и пријатељству, показује да нити кога љуби, нити га ко љуби, а нашто му таки живот? Но, буди благодареније богу, овакових чудовишта мало је у натури. Човек природно радо гледа бездушно но листовито древо које га у лето осењава, и радо се спомиње свих оних места у којима се је у детињству играо, и потока у којима се је купао, — а шта је то него благодарност? Слатка, благородна добродјетељи! Ти оживљавај срца наша и одушевљавај душу нашу, да смо благодарни један другому и сви скупа вечному Творцу, с овим свештеним сродством соједињени и овде благополучно да живимо и вечног живота достајни да се покажемо.
Извори уреди
- Антологија српске књижевности [1]
|
|
|